Jelka Bojkić Makavejev
Jelka Bojkić (Sremska Mitrovica, 17. oktobar 1904 — Beograd, 2. mart 1987) bila je prva žena diplomirani veterinar u Kraljevini Jugoslaviji.
| Jelka Bojkić | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 17. oktobar 1904. |
| Mesto rođenja | Sremska Mitrovica, Austrougarska |
| Datum smrti | 2. mart 1987. (82 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija |
| Obrazovanje | Sveučilište u Zagrebu, Veterinarski fakultet |
| Naučni rad | |
| Polje | Veterina |
| Poznat po | rad na vakcinama i serumima |
| Majka Dušana Makavejeva[1] | |
Biografija
urediRođena je 1904. godine u Sremskoj Mitrovici (majka Leposava, otac Vladimir), ali je zbog prerane smrti roditelja detinjstvo provela kod rođaka u Jošavici, srez Petrinja.[2]
U rodni grad se vratila radi školovanja. Njen staratelj, pošto je bila siroče, bio je ugledni mitrovački prota Dragomir Radošević. Vredna i pametna devojčica, iako u teškoj materijalnoj situaciji, upisuje se u Mitrovačku gimnaziju školske 1917/18. godine u kojoj je 1926. godine maturirala. Kada bi se prisećala gimnazijskih dana isticala je da su poseban utisak na nju ostavili nastavnici Matija Krmpotić i Ada Štulhofer. Po njenim rečima, oni su joj dali odličnu osnovu, tako da u daljem školovanju nije imala problema sa učenjem. Jelka je pokazivala interesovanje za medicinu tako da ju je nastavnica Ada Štulhofer već videla u belom mantilu. Njena želja da pomaže ljudima je bila toliko očigledna da su je svi profesori zvali doktorka. Nažalost zbog slabog materijalnog stanja nije mogla da upiše studije medicine koje su dugo trajale i bile su dosta skupe. Iako razočarana upisuje se na Veterinarski fakultet u Zagrebu i zbog toga se nije pokajala.
Veterinarski fakultet u Zagrebu osnovan je posle Prvog svetskog rata, a dolaskom Jelke Bojkić dolazi u centar pažnje. Ona je bila prva devojka koja je dobila indeks ovog Fakulteta, ali i prva žena veterinar u regionu kada je 23. jula 1932. godine diplomirala dobivši diplomu broj 144, odnosno Naslov i čast veterinara. Vest o diplomiranju objavljena je u dnevnom listu Politika iz tog perioda.
Dok je studirala u Zagrebu stanovala je u studentskom domu sa još pet devojaka u sobi. Kod jednog advokata ispisivala je adrese i na taj način uspevala da zaradi skromni džeparac. Nije raspolagala nekim novcem potrebnim za mladalački provod.[3] Tokom studija borila se za prava svojih koleginica i kolega, učestvovala u osnivanju studentskog doma na Ilici u Zagrebu, a osim toga što je bila odličan student sa visokim ocenama, govorilo se i o njenoj sklonosti prema pozorištu, filmu i muzici, tako da njena svestrana ličnost kroz školovanje nije prošla neopaženo. Bila je predsednica Ženske studentske organizacije Sveučilišta u Zagrebu.[1]
Nakon diplomiranja, u oktobru 1932. godine, Jelka se zaposlila u Centralnom veterinarskom bakteriološkom zavodu u Beogradu. U tom periodu bila je u braku sa Sergijem Makavejevom (kasnije se oni razvode) i nedugo nakon zaposlenja dobila je sina Dušana (13. oktobar 1932. godine). Neposredno pred Drugi svetski rat radila je u Serum-zavodu Kamendin u Novom Sadu, a potom se vratila u Beograd.[2] Početak rata doveo ju je ponovo za laboratorijski sto u novoformiranom Zavodu za proizvodnju veterinarskih cepiva i lekova. Okupirana Srbija, pored raznih drugih problema, našla se u situaciji da joj i ono malo preostalog stočnog fonda dodatno unište zarazne bolesti. To je bio osnovni motiv da se pristupi organizovanoj proizvodnji veterinarskih cepiva i lekova u Požeškoj ulici na Čukarici, u bivšem Pasterovom zavodu, gde se okupilo nekoliko veterinarskih stručnjaka koji su donekle bili osposobljeni za ovu vrstu posla. To su bili stručnjaci koji su pre toga radili u Centralnom veterinarskom bakteriološkom zavodu ili u Državnom serum zavodu u Zemunu, koji je ostao na teritoriji NDH, kao i nekoliko neiskusnih početnika.[3] Jelka je sve do oslobođenja 1945. godine radila u Zavodu, a nakon toga bila je zaposlena u Vetserum zavodima u Novom Sadu i Subotici. Od jula 1950. godine opet je živela i radila u Beogradu. Prvo je radila u Veterinarsko naučno-istraživačkom institutu, a zatim je postala deo tima Higijenskog instituta NR Srbije. Bila je angažovana u proizvodnji veterinarskih cepiva, tj. seruma, ali i vakcina za humane svrhe gde je postigla značajne rezultate.[2] Nauci i praksi je još više doprinela sa pozicije šefa Serumskog odeljenja u Zavodu za vakcine i serume na Torlaku odakle se penzionisala 1963. godine.[1]
Nakon penzionisanja nastavila je da mirno i povučeno živi u svom stanu na Karaburmi u Beogradu. Umrla je 2. marta 1987. godine u Beogradu.[1]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ a b v g Loš, Tatjana. „Jelka Bojkić Makavejev - I pod bombama pravila vakcine da pomogne narodu”. Novosti. Pristupljeno 27. 11. 2019.
- ^ a b v Poznanović, Dušan. Sedmi pečat. Sremska Mitrovica, 2009: Sremske novine. str. 31—32. ISBN 978-86-7128-143-0.
- ^ a b Sofrenović, Đorđe (1972). „Jelka Bojkić (1904-1987)”. Veterinarski glasnik. Vol. 41, br. 2: 167—169. ISSN 0350-2457.
