Jurij II Vsevolodovič
Jurij II Vsevolodovič, Georgij II Vsevolodovič ili Đorđe II Vsevolodovič (26. novembar 1188, Suzdalj — 4. mart 1238, Sit), je bio peti veliki knez Vladimira (1212—1216 i 1217—1238) iz dinastije Rjurkoviča. Otac mu je bio Vsevold III, a majka Marija Švarnovna. Jurij II Vladimirski bio je veliki knez Vladimira-Suzdaljskog u vreme mongolske invazije na Rusiju. Poginuo je 4. marta 1238. u boju protiv Mongola na reci Siti
| Jurij II Vsevolodovič | |
|---|---|
.jpg) | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 26. novembar 1188. |
| Mesto rođenja | Suzdalj, Vladimir-Suzdalj |
| Datum smrti | 4. mart 1238. (49 god.) |
| Mesto smrti | Sit (pritoka Volge), Vladimir-Suzdalj |
| Porodica | |
| Supružnik | Agafija Vsevolodovna |
| Potomstvo | Vsevolod, Vladimir, Mstislav |
| Roditelji | Vsevold III Marija Švarnovna |
| Dinastija | Rjurikoviči |
| Veliki knez Vladmira | |
| Period | 1212—1238. |
| Prethodnik | Vsevold III |
| Naslednik | Jaroslav II Vsevolodovič |
Prva vladavina uredi
Po smrti Vsevoloda, njegovo mnogobrojno potomstvo — zbog koga su ga nazvali Mnogorodni Vsevolod — zavadilo se, te se njegove države cepkaju na nekoliko kneževina. Jurij, najstariji knez Suzdalja zadržava titulu velikoga kneza, ali gubi svaku vlast nad mlađom braćom, koja se u svojim pokrajinama ponašaju kao samostalni gospodari.
Protiv Jurija se diže novi neprijatelj Mstislav Mstislavič zvani Junak (Udaloй), knez toropski, praunuk Monomahov, anarhista svoje vrste, večiti borac protiv apsolutizma velikih kneževa vladimirskih, saveznik Novgorodske Republike. Mstislav je sklopio savez i sa Konstantinom, starijim Vsevoldovim sinom, kome je Jurij oduzeo pravo nasleđa nakon savetovanja sa duhovništvom i svima ljudima (to je bila neka vrsta zemaljskog sabora). Izgubivši značajnu Lipecku bitku (1216) Jurij je izgubio i kneževsku stolicu[1].
Druga vladavina uredi
Posle Konstantinove smrti (1217) Jurij se vratio na stolicu velikog kneza vladimirskog, držao je u svojoj vlasti i Novgorod, te je mirno vladao, posredno i neposredno, nad velikim delom Rusije. Godine 1221. on je sagradio grad Njižnji Novgorod[1].
I tako, sa opadanjem Kijevske velike kneževine i stvaranjem novih političkih centara, život ruskih pokrajina, počev od XIII veka, postaje međusobno različit. Ove suprotnosti još se pojačavaju posle jedne nove nesreće, najezde Tatara.
Tatari uredi
Tatare koji lutaju po Mongoliji krajem XII i početkom XIII stoleća ujedinio Temudžin (1154—1227), koji se nazvao Džingis-kan tj. veliki kan (1206). O Tatarima piše jedan kineski pisac, savremenik Džingiskanov, sledeće[1]:
Tatari se rađaju i rastu u sedlu i na konju; oni se sami uče vojničkoj borbi, jer celi svoj život provode u lovu. Zato nemaju pešadije, nego samo konjicu. Vojske se može prikupiti kod njih nekoliko stotina hiljada. Gotovo nema kod njih službenog dopisivanja, ali svi, počev od vrhovnog zapovednika pa do načelnika hiljade, stotine i desetine upravljaju lično. Svaki put kad oni hoće da zauzmu veliki grad, oni prvo navaljuju na manja mesta, pa, zarobivši njihove stanovnike, gone ih na opsadu. Zato izdaju naredbu da svaki konjanik zarobi deset ljudi; kad je ovaj broj popunjen, svaki čovek uzima izvesnu količinu trave ili drva, zemlje, kamena; njih teraju dan i noć, ubijajući zaostale. Prilikom opsade ne štede ni desetine hiljada žrtava, i zato gradovi bivaju uvek zauzeti. Po zauzeću njihovom ubijaju, ne štedeći, sve, bez obzira na to, da li su stari ili mladi, lepi ili ružni, siromasi ili bogati, da li se njima protive ili ne; nikakva znamenita ličnost ne može da izbegne smrtnu kaznu ako im se ona odupirala. Posle zauzeća grada dele plen srazmerno broju učesnika u napadu između viših i nižih. Tatarska zemlja bogata je vodama i travom, zgodna je za konje i ovce koje im služe za hranu; samo kobilje mleko (kumis) dovoljno je da podmiri glad i žeđ.
Prva tatarska invazija uredi
Džingis-kan je postao vladar cele Mongolije, sa svojim hordama je prodro u Severnu Kinu i 1219. god. već je osvojilo Buharu u srednjoj Aziji. Goneći ispred sebe buharskog emira tatarski odredi prošli su kroz Severnu Persiju, Gruziju, Kavkaske planine, pa su se pojavili u južnoruskim stepama gde su onda lutali Kumani ili Polovci. Kumani pozvaše u pomoć ruske kneževe Kijeva, Černjihova, Galiča i drugih južnih oblasti, koji su se u velikom broju odazvali tom pozivu bojeći se da će i oni biti napadnuti ako Polovci budu pobeđeni, iako su, prema izveštaju letopisa, tatarske vođe Čepe i Subudaj Bogodur poručivali ruskim kneževima[1]:
Došli smo voljom božjom na naše robove i konjušare, na gadne Kumane; s nama pak vi sklopite mir, nemamo rata sa vama.
Rusi sakupljaju veliku vojsku i polaze u susret Tatarima. Na reci Kalci (sada Kalmiusu), koja se uliva u Azovsko More, došlo je do odlučne bitke, u kojoj su Rusi, 1223. godine[2], potučeni do nogu, a ruski kneževi koji su ostali živi i zarobljeni podvrgnuti su nečovečnim mučenjima. Ali Tatari, ne iskorišćujući svoju pobedu, okreću se nazad i iščezavaju u stepama. Rusi, koji čak nisu mogli ni da uvide kakvi su njihovi pobedioci, vide u ovome događaju samo jednu kratku i prolaznu buru; ali se tatarska opasnost ponovo javlja posle nekoliko godina.
Druga tatarska najezda uredi
Godine 1227. Džingis-kan umire, i uskoro potom njegov naslednik Ogataj šalje svog nećaka Batu-kana, ili Batija, u zavojevački pohod na zapad. Sa Batijem je uputio i onog od ranije poznatoga Subudaja. Godine 1235. i 1236. Batijeve horde pojavljuju se na levoj obali Volge i podjarmljuju Bugare sa Volge. U zimu 1237 one prelaze zaleđenu reku i približuju se oblasti Rjazanja od koje traže da se pokori i da im plaća danak; a kad je ona to odbila, one je opkoljavaju i pustoše, vrše pokolj stanovništva ili ga odvode u ropstvo. Rjazanjski kneževi dolaze žurno, ali se ne usuđuju da napadnu tako brojnog neprijatelja, jer nijedan od ruskih kneževa nije se odazvao pozivu rjazanskih kneževa, da im pomogne, i sklanjaju se u svoje utvrđene varoši, koje Tatari pomoću sprava za razbijanje zidova zauzimaju na juriš. Iz Rjazanjske oblasti Batij prodire u oblast Suzdalja i zauzima jedno za drugim Moskvu, Vladimir i Suzdalj, dok njegove trupe, rasturene po čitavoj zemlji, zauzimaju i pustoše ostale gradove[3].
Smrt uredi
Međutim, veliki knez Jurij Vsevolodovič napušta svoju prestonicu, skuplja vojsku i susreće Tatare na reci Siti 4. marta 1238. godine, ali je poginuo i njegova vojska je uništena[3].
Ova je tatarska najezda bila od velikog značaja za Rusiju[1].
Porodično stablo uredi
| 2. Vsevold III | ||||||||||||||||
| 1. Jurij II Vsevolodovič | ||||||||||||||||
| 3. Marija Švarnovna | ||||||||||||||||
Reference uredi
- ^ a b v g d „Istorija Rusije (A. Jelačić) 5 — Vikizvornik, slobodna biblioteka”. sr.wikisource.org (na jeziku: srpski). Pristupljeno 31. 03. 2018.
- ^ Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 9788675430216. OCLC 819149966.
- ^ a b „Istorija Rusije (P. Miljukov) 3 — Vikizvornik, slobodna biblioteka”. sr.wikisource.org (na jeziku: srpski). Pristupljeno 31. 03. 2018.
Literatura uredi
- Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.
