Википедија

Džalal Al-e Ahmad

Džalal Al-e Ahmad (persijski: جلال آل‌احمد‎‎; 2. decembra 1923. – 9, septembra 1969) je bio istaknuti iranski pisac, mislilac, i društveni i politički kritičar. On je popularizovao termin "Garbzedegi" - koji se može prevesti kao „zagađenost Zapadom“.[1]

Džalal Al-e Ahmad
(جلال آل‌احمد)
Lični podaci
Puno imeDžalal al-e Ahmad
Datum rođenja(1923-12-02)2. decembar 1923.
Mesto rođenjaTeheran, Iran
Datum smrti9. septembar 1969.(1969-09-09) (45 god.)
Mesto smrtiAsalem, Iran
DržavljanstvoIransko
NacionalnostIranac
ZanimanjePisac, socijalni i politički kritičar
Porodica
SupružnikSimin Danešvar
Potpis

Privatni život uredi

Džalal je rođen u religioznoj porodici u Teheranu. On je bio rođak Mahmuda Taleganija.[2] Njegov otac je bio islamski sveštenik, poreklom iz malog sela Orazan u Talegan planinama. Nakon osnovne škole, Al-e Ahmed je zarađivao za život u Teheranskom bazaru, ali je takođe prisustvovao časovima verske nastave u verskoj školi Marvi, a bez odobrenja njegovog oca večernje časove u školi Dar ol-Fonun. 1944. godine otišao je u Nadžaf radi verskog školovanja, ali se veoma brzo vratio kući.[3] Upoznavši se sa retorikom Ahmada Kasravija nije mogao da prihvati svešteničku karijeru, kao što su se otac i brat nadali, opisujući taj poziv kao "zamku u obliku ogrtača i abe.[4] On svoju porodicu opisuje kao religioznu u autobiografskom krokiju koji je objavljen posle njegove smrti 1976.[5]

Al-e Ahmad je 1946. stekao diplomu iz Persijske književnosti Teheranske učiteljske akademije[6] i postao učitelj. U isto vreme odlučno raskida sa svojom religioznom porodicom koja ga je ostaviila "u potpunosti na sopstvenim sredstvima."[7] Nastavio je akademske studije i upisao doktorske studije iz Persijske književnosti na Tehranskom univerzitetu, ali je odustao pre odbrane doktorske disertacije.[8] Godine 1950. oženio se sa Siminom Danešvar, poznatom persijskom spisateljicom. Džalal i Simin nisu mogli da imaju decu, tema koja se ogleda u nekim od Džalalovh dela.

Umro je u Asalemu, u vikendici koju je sam izgradio. Sahranjen je u džamiji Firuzabadi, u Rej-u, Iran].[9]

U 2010. godini je Direkcija za kulturno nasleđe, turizma i rukotvorine Teherana kupila kuću u kojoj su rođeni i živeli Džalal al-e Ahmad i njegov brat Šams.

Politički život uredi

Garbzadegi - „zagađenost Zapadom“ uredi

Al-e Ahmad je možda najpoznatiji po uvođenju termina „zagađenost Zapadom“ (Garbzadegi) preveden na engleski kao westernstruck, weststruckness, westoxification i occidentosis. On je u knjizi pod istim imenom Oksidentoza: Kuga sa Zapada (Occidentosis: A Plague from the West), tajno objavljen u Iranu 1962. godine., razvio žestoku kritiku zapadne tehnologije, i naveo posledice zapadne civilizacije. On je tvrdio da je pad tradicionalnih iranskih industrija, kao što je tkanje tepiha, početak „ekonomske i egzistencijalne pobede Zapada.“[1]

Njegova poruka je prihvaćena od strane ajatolaha Homeinija, koji je napisao 1971. da „otrovna kultura imperijalizma prodire duboko u gradove i sela širom muslimanskog sveta, zamenjujući kulturu Kur'ana, masovno regrutujući našu mladež da služi stranca i imperijalistu ...“ [10]

I to je 1979. postala deo ideologije Iranske Revolucije koja je naglašavala nacionalizaciju industrije, nezavisnost u svim oblastima života i od Sovjeta i od zapadnog sveta, i „samodovoljnosti“ u ekonomiji.

Politička aktivnost uredi

Al-e Ahmed se pridružio komunističkoj Tudeh partiji, zajedno sa svojim mentorom Halil Malekijem, ubrzo posle Drugog svetskog rata. Oni „su bili suviše nezavisni za stranku“ i zato su podneli ostavku u znak protesta zbog nedostatka demokratije i „čistu prosovjetsku naklonost“ i podrške sovjetskim zahtevima za koncesiju nafte i okupacije iranskog Azerbejdžana. Oni su u januaru 1948. godine formirali alternativnu stranku „Socijalističko društvo iranskih masa“, ali je raspuštena nekoliko dana kasnije, kada je Radio Moskva napala ovu partiju. Nisu želeli da se javno suprotstave „onom što su smatrali najprogresivnijom nacijom sveta.“ Ipak, neslaganje Al-e Ahmada i Malekija označilo je „kraj hegemonije stranaka tokom intelektualnog života.“[11]

Kasnije je pomogao osnivanju pro-Mosadegove Partije mukotrpnih radnika, koalicionog parnera Nacionalnog fronta, a zatim 1952. godine i nove stranke pod nazivom Treća snaga. Al-e Ahmad je nakon državnog udara u Iranu (1953) bio uhapšen, ali je pušten na slobodu nekoliko dana kasnije, posle čega je „potpuno izgubio veru u stranačku politiku“ i potpisao pismo pokajanja, objasnivši da je „podneo ostavku u partiji Treće snage i da napušta politiku.“[12] Međutim, on je ostao deo političke grupe Treće snage, prisustvovao je partijskim sastancima, nastavio da prati političko mentorstvo Halila Malekija do svoje smrti u 1969. Godina 1963. boravio je u Izraelu dve nedelje, a kao zaključak svoje posete je izjavio da je fuzija verskog i sekularnog sistema u Izraelu predstavlja potencijalni model za državu Iran.[13] Uprkos njegovom odnosu sa sekularnom grupon Treće snage, Al-e Ahmad je postao blizak ideji o potrebi za prisustvo verskog rukovodstva u transformaciji iranske politike, posebno posle porasta ustanka ajatolaha Homeinija 1963.[14]

Književni život uredi

Al-e-Ahmad je koristio kolokvijalni stil u prozi. U tom smislu, on je sledbenik avangardnih persijskih pisaca kao što su Mohammad-Ali Džamalzade. S obzirom da su teme njegovih dela (romani, eseji, putopisi i etnografske monografije) obične kulturne, društvene i političke teme, simboličke predstave i sarkastični izrazi su redovni pratioci u njegovom delu. Specifičnost njegovog nastupa je iskren pogled na stvari, bez obzira na moguće reakcije iz političkih, društvenih ili verskih krugova.

Na poziv Richard Nelson Frye-a, Al-e-Ahmad je proveo leto na Univerzitetu Harvard, kao deo programa Istaknuti gostujući predavači, programa koji je pokrenuo Henri Kisindžer kao podršku iranskim intelektualcima.[15]

Al-e Ahmad je snažno podržavao Nimu Jušidž (otac moderne persijske poezije) i imao je važnu ulogu u prihvatanju Niminih revolucionarnog stila.

Priče i eseji uredi

  • Poseta (1945)
  • Patnja koju trpimo (1947)
  • Setar (1948)
  • Žena koja je višak (1952)
  • Direktor škole (1958)
  • Priča o košnici (1958)
  • Hleb i pero (1961)
  • Trovanje Zapadom (1962)
  • Prevremena procena (1964)
  • Prokletstvo zemlje (1967)
  • Pet priča (1971)
  • Nadgrobni kamen (napisano 1963, objavljeno 1981)
  • Usluge i izdaje intelektualaca (objavljeno posthumno)
  • Razgovori
  • Bunar i dva jame
  • Nima je za Džalala kao oko

Monografije uredi

Džalal je putovao u udaljene, obično zabačene, regiona Irana i pokušavao da dokumentuje život, kulturu i probleme. Neke od ovih monografija su:

Putopisi uredi

  • Slamka u Meki
  • Putovanje u Rusiju
  • Putovanje u Evropu
  • Putovanje u zemlju Izraela[16]
  • Putovanje u Ameriku

Književna nagrada Džalala al-e Ahmada uredi

Glavni članak: Književna nagrada Džalala al-e Ahmada

Književna nagrada Džalala al-e Ahmada je iranska nacionalna književna nagrada koja je prvi put dodeljena 2008. Svake godine nagrada se dodeljuje najboljim iranskim autorima na dan rođenja pisca Džalal al-e Ahmada. Prvom pobedniku pripada nagrada u iznosu od 110 zlatnika Bahara Azadija (oko $ 33.000), što je čini najvrednijom iranskom književnom nagradom.

Reference uredi

  1. ^ a b Brumberg (2001). Reinventing Khomeini: The Struggle for Reform in Iran. University of Chicago Press. str. 65. 
  2. ^ „All written relics of Jalal / the author who is not tired of writing”. Tasnim News Agency. 
  3. ^ Rahnema, Ali. Shi'i Reformation in Iran: The Life and Theology of Shari’at Sangelaji. Routledge. str. 54. 
  4. ^ Mottahedeh, Roy (2009). The Mantle of the Prophet: Religion and Politics in Iran (2000 izd.). Oxford: One World. str. 288. 
  5. ^ Clinton, J.W. „ĀL-E AḤMAD”. Encyclopædia Iranica. 
  6. ^ Boroujerdi, Mehrzad (1996). Iranian Intellectuals and the West: The Tormented Triumph of Nativism. str. 187. 
  7. ^ Mottahedeh, Roy (2009). The Mantle of the Prophet: Religion and Politics in Iran (2000 izd.). Oxford: One World. str. 289. 
  8. ^ Boroujerdi, Mehrzad (1996). Iranian Intellectuals and the West: The Tormented Triumph of Nativism. str. 65. 
  9. ^ „Fotografija groba Džalal al-e Ahmada”. Mehr News Agency. 12. 09. 2010. Arhivirano iz originala 13. 10. 2012. g. Pristupljeno 15. 04. 2017. 
  10. ^ "Message to the Pilgrims" (Message sent to Iranian pilgrims on Hajj in Saudi Arabia from Khomeini in exile in Najaf) (6. 2. 1971). Islam and Revolution: Writings and Declarations of Imam Khomeini (1981 izd.). str. 195. 
  11. ^ Mottahedeh, Roy (2009). The Mantle of the Prophet: Religion and Politics in Iran (2000 izd.). Oxford: One World. str. 290. 
  12. ^ Mottahedeh, Roy (2009). The Mantle of the Prophet: Religion and Politics in Iran (2000 izd.). Oxford: One World. str. 291. 
  13. ^ Shatz, Adam (18. 2. 2016). „Israel’s Putinisation”. The London Review of Books. 38 (4): 11———12. 
  14. ^ „Homa Katouzian on Khalil Maleki | Part 2: Debunking Conspiracy Theory - Tehran Bureau”. PBS. 16. 04. 2012. 
  15. ^ Frye, Richard Nelson (2005). Greater Iran: A 20th-century Odyssey. University of Michigan. str. 103. ISBN 9781568592893. 
  16. ^ Al-e Ahmad, Jalal. „The Israeli Republic”. Restless Books. Arhivirano iz originala 09. 01. 2014. g. Pristupljeno 15. 04. 2017. 
 
Džalal Al-e Ahmad na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џалал_Ал-е_Ахмад&oldid=27536970”