Džozef Makarti
Džozef Rejmond Makarti (engl. Joseph Raymond McCarthy; Grand Šut, 14. novembar 1908 — Betesda, Merilend, 2. maj 1957) bio je američki republikanski političar koji je od 1947. do 1957. kao federalni senator zastupao državu Viskonsin.[1] Najpoznatiji je po tome što je na početku Hladnog rata, odnosno tzv. Druge crvene panike optuživao niz istaknutih pojedinaca da su prikriveni komunisti, a ceo niz institucija, uključujući najviše državne organe, da vrve sovjetskim agentima;[2] njegove aktivnosti, često kritikovane kao moderni lov na veštice, su dale podlogu za izraz makartizam. Godine 1954. Makarti je javno osramoćen kada se ispostavilo da ni za jednu od svojih optužbi nema dokaza; nakon toga je službeno ukoren od svojih senatskih kolega, a da bi posle smrti bio percipiran kao jedna od najnegativnijih ličnosti u istoriji SAD u 20. veku.
| Džozef Makarti | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||
| Datum rođenja | 14. novembar 1908. | ||||||||||||
| Mesto rođenja | Grand Šut, Viskonsin, SAD | ||||||||||||
| Datum smrti | 2. maj 1957. (48 god.) | ||||||||||||
| Mesto smrti | Betesda, Merilend, SAD | ||||||||||||
| Religija | rimokatoličanstvo | ||||||||||||
| Politička karijera | |||||||||||||
| Politička stranka | Republikanska stranka (1944–1957) | ||||||||||||
| |||||||||||||
| Potpis |  | ||||||||||||
Biografija uredi
Rođen je 1908. godine na farmi kraj gradića Grand Šut, kao peto od sedmoro dece[3] Timotija Makartija, lokalnog famera irsko-nemačkog porekla, i Bridžet Tirni, imigrantice iz Irske. Kada je imao 14 godina, bio je prisiljen ispisati se iz srednje škole kako bi ocu pomogao na farmi. U nju se ponovno upisao sa 20 godina, te maturirao za godinu dana. Nakon toga je, radeći niz poslova kako bi finansirao studije, od 1930. do 1935. studirao prvo mašinstvo, potom i pravo, koje je diplomirao na Univerzitetu Market. Godine 1935. je položio pravosudni ispit pa se počeo baviti advokaturom.
Godine 1936. je počeo političku karijeru kao član Demokratske stranke, bez uspeha se kandidiravši za okružnog tužioca. Godine 1939. je imao više uspeha kada je izabran za sudiju u 10. sudijskom okrugu Viskonsina. Tamo se istakao brzinom rešavanja predmeta.[4]
Nakon što su SAD ušle u Drugi svetski rat, Makarti je napustio sudačku službu kako bi se dobrovoljno prijavio u američke marince, te nakon obuke kao poručnik poslan u eskadrilu obrušavajućih bombardera u Bugenvilu, gde je služio kao obaveštajni oficir. Iako je kasnije otkriveno kako je u svrhu izborne kampanje ulepšao svoj ratni put, zabeleženo je da je 12 puta leteo u borbenim akcijama, stekavši nadimak Džo mitraljezac (Tail-Gunner Joe).[5]
Makarti je još za vreme rata napustio Demokratsku i prešao u Republikansku stranku, držeći kako bi preko nje lakše bio izabran u Senat. Dok je još bio u aktivnoj službi, godine 1944. se kandidovao, ali je na republikanskim predizborima poražen od Aleksandera Vajlija. Godine 1945. je, nekoliko meseci pre završetka rata, izašao iz marinaca te se u potpunosti posvetio sledećoj kampanji za Senat 1946. Na njoj mu je stranački suparnik bio dugogodišnji senator Robert La Folet; njega je na republikanskim predizborima porazio vešto koristeći svoju ratnu službu i lažno ga optužujući kao ratnog profitera; [6] pri tome mu je, između ostalog, podršku pružio i sindikat UE, kojim su tada dominirali komunisti.[7] Nakon toga je glatko porazio demokratskog protivkandidata Hauarda Makmareja.
Prve tri godine mandata Makarti nije bio naročito zapažen u javnosti;[8] među pratiocima vašingtonskih zbivanja je uživao reputaciju umerenjaka, a vašingtonskim salonima bio popularan zbog svoje elokventnosti i šarma. Sve se to, međutim, promenilo kada je 9. februara 1950. održao govor klubu Republikanskih žena u gradu Viling u državi Zapadna Virdžinija, gde je utvrdio da poseduje spisak od nekoliko desetaka članova Komunističke partije SAD "koji još uvek rade kao službenici u Stejt dipartmentu.[9][10] Takve optužbe, za koje Makarti nikada nije dao čvrste dokaze, su izazvale veliku pažnju, ali i reakciju tadašnje demokratske većine u Senatu, koja je to shvatila kao stranački motivisan napad na administraciju predsednika Trumana. Pod vođstvom senatora Milarda Tajdingsa je u februaru 1950. organizovan odbor koji je sproveo javno saslušanje sa ciljem da se utvrdi istinitost Makartijevih navoda. Zaključak, donesen glasovima na stranačkoj liniji, je bio protiv Makartija, ali ih je Makarti vešto iskoristio da okrene javnost na svoju stranu. Iste godine je svoju popularnost iskoristio kako bi svojim republikanskim kolegama pomogao da vrate većinu u Senatu, a sam Tajdings je poražen na izborima.
Makarti je pri tome kao svoju omiljenu metu držao upravo Trumanovu administraciju, koju je optuživao da je premekana prema Sovjetima, zaslužna za gubitak Kine 1949. godine, kao i američke poraze u Korejskom ratu.[11] S druge strane je relativno brzo izgradio čvrsto političko savezništvo sa porodicom Kenedi, čije je pripadnike - braću Džona i Roberta - podržavao uprkos tome što su bili kandidati Demokratske stranke.[12][13] U svemu tome je značajnu ulogu igrala i snažna podrška Katoličke crkve.[14]
Makarti je vrhunac moći i uticaja imao 1952. godine. Tada je Dvajt Ajzenhauer kao republikanski predsednički kandidat, uprkos toga što se privatno gnušao Makartijeve demagogije i smatrao ga opasnim ekstremistom, prihvatio njegovu podršku. Nakon izbora, međutim, Ajzenhauer nije imao razloga da održi taj savez, te je diskretno pružao podršku javnoj kampanji protiv Makartija koja je dolazila iz levog i liberalnog dela američke javnosti.[15] Iste godine je, pak i sam Makarti počeo da napada Ajzenhauera na isti način na koji je napadao Trumana, optužujući ga za mekoću prema Sovjetima i da toleriše komuniste u svojoj administraciji.[16]
Makarti je u Senatu kojim je od 1953. godine ponovo bila republikanska većina, preuzeo relativno nevažni Stalni pododbor Senata SAD za istrage, ali je njegove ovlasti kreativno tumačio kako bi otpočeo javna saslušanja s ciljem da se razotkriju komunisti u nizu federalnih institucija kao Glas Amerike.[17] U tome su mu pomagali Robert Kenedi i mladi advokat po imenu Roj Kon. Kada je, međutim, na red došla Vojska SAD, a kao komunisti i izdajice bili prokazivani odlikovani ratni heroji, protiv Makartija su se počeli okretati i njegovi dotadašnji pristalice, pa i vodeći antikomunisti, smatrajući da Makartijeve metode samo idu na ruku komunističkoj propagandi.
U proleće 1954. su započela znamenita saslušanja na kojima je trebalo dokazati Makartijeve optužbe protiv Vojske. Ona su kulminisala 9. juna kada je Džozef Velč, pravni zastupnik Vojske, osramotio Makartija pred TV-kamerama. To je bio signal da se u Senatu organizuje glasanje na kome je Makarti 2. decembra 1954. službeno ukoren zbog svojih neprihvatljivih postupaka.[18]
Makarti je, prema navodima svedoka, nakon toga počeo fizički propadati. Umro je 2. maja 1957. u mornaričkoj bolnici Betesda, pri čemu se kao službeni razlog navodi hepatitis; većina biografa drži da je tome doprineo i alkoholizam.[19][20][21] Iza sebe je ostavio suprugu Džin i posvojenu kćer Tirnei.
Ispražnjeno mesto u Senatu je osvojio demokrat Vilijam Proksmajer.
Reputacija i reference u popularnoj kulturi uredi
Iako je početkom 1950-ih uživao veliku popularnost i uticaj, tada je isto tako bio predmetom žestokih kritika. Sam izraz makartizam je prvi iskoristio levičarski karikaturist Herbert Blok koji je 29. marta 1950. ismijavao Makartija u Vašington postu. Sam Makarti je, pak, prihvatio taj izraz opisavši ga kao amerikanstvo sa povučenim rukavima i iskoristivši ga kao naslov knjige McCarthyism: The Fight For America. Danas je, međutim, makartizam stekao uglavnom negativne konotacije, ali i daleko šire značenje, odnosno pod njime se podrazumevaju svi progoni, denunciranja i represivne mere protiv američkih levičara 1940-ih i 1950-ih, uključujući i one s kojima, poput HUAC-ovih saslušanja i Holivudske crne liste, Makarti nije imao neposredne veze.
Još 1950-ih je Makarti postao predmetom ismevanja u popularnim pesmama, kao i kanadskoj radio-drami Di Investigejtor, čiji je lik temeljen upravo na Makartiju.[22] Možda najpoznatija referenca na Makartija u popularnoj kulturi je roman Mandžurijski kandidat Ričarda Kondona u kojoj lik pijanog, demagoškog antikomunističkog senatora Džona Ajselina više nego jasno temeljen upravo na Makartiju.
Godine 1977. je Makarti postao predmetom biografskog TV-filma Tail Gunner Joe, gde je njegov lik tumačio Piter Bojl. Kao lik se takođe pojavljuje i u TV-filmu Citizen Cohn iz 1992. gde ga je tumačio Džo Don Bejker.
U filmu Good Night, and Good Luck iz 2005. godine se pojavljuje u obliku autentičnih dokumentarnih i filmskih snimaka.
Reference uredi
- ^ „Joseph McCarthy | Biography, Senator, McCarthyism, Communism, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-30.
- ^ For a history of this period, see, for example:
Caute, David (1978). The Great Fear: The Anti-Communist Purge Under Truman and Eisenhower. Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-22682-4.
Fried, Richard M. (1990). Nightmare in Red: The McCarthy Era in Perspective. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504361-7.
Schrecker, Ellen (1998). Many Are the Crimes: McCarthyism in America. Little, Brown. ISBN 978-0-316-77470-3. - ^ Rovere 1959, str. 79.
- ^ Morgan, Ted (2003). „Judge Joe: How the Youngest Judge in Wisconsin's History Became the Country's Most Notorious Senator”. Legal Affairs. Pristupljeno 16. 6. 2013. Nepoznati parametar
|month=ignorisan (pomoć) - ^ Oshinsky describes the nickname "Tail-Gunner Joe" as the result of McCarthy's wish to break the record for most live ammunition discharged in a single mission. Oshinsky, David M. (2005) [1983]. A Conspiracy So Immense: The World of Joe McCarthy. Oxford University Press. str. 32. ISBN 978-0-19-515424-5.
- ^ Rovere 1959, str. 97, 102.
- ^ Beichman, Arnold (2006). „The Politics of Personal Self-Destruction”. Policy Review. Arhivirano iz originala 12. 03. 2008. g. Pristupljeno 16. 6. 2013. Nepoznati parametar
|month=ignorisan (pomoć) - ^ Herman 1999, str. 44, 51, 55.
- ^ Griffith 1970, str. 49.
- ^ Phillips 2001, str. 65.
- ^ McCarthy, Joseph (1951). Major Speeches and Debates of Senator Joe McCarthy Delivered in the United States Senate, 1950–1951. Gordon Press. str. 264, 307,215. ISBN 978-0-87968-308-5.
- ^ Morrow 1978, str. 4.
- ^ Bogle, Lori (2001). Cold War Espionage and Spying. Routledge. str. 129. ISBN 978-0-8153-3241-1.
- ^ Crosby, Donald F. (1978). God, Church, and Flag: Senator Joseph R. McCarthy and the Catholic Church, 1950–1957. University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-1312-6.
- ^ Oshinsky, David M. (2005) [1983]. A Conspiracy So Immense: The World of Joe McCarthy. Oxford University Press. str. 259. ISBN 978-0-19-515424-5.
- ^ Fried, Albert (1996). McCarthyism, The Great American Red Scare: A Documentary History. Oxford University Press. str. 179. ISBN 978-0-19-509701-6.
- ^ Heil, Alan L. (2003). Voice of America: A History. Columbia University Press. str. 53. ISBN 978-0-231-12674-8.
- ^ United States Senate, Historical Office. „The Censure Case of Joseph McCarthy of Wisconsin (1954)”. Pristupljeno 16. 6. 2013.
- ^ Oshinsky 2005, str. 503–504. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFOshinsky2005 (help)
- ^ Reeves 1982, str. 669–671. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFReeves1982 (help)
- ^ Herman 2000, str. 302–303. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFHerman2000 (help)
- ^ Doherty 2005, str. 213.
Literatura uredi
- Herman, Arthur (2000). Joseph McCarthy: Reexamining the Life and Legacy of America's Most Hated Senator. Free Press. str. 302–303. ISBN 978-0-684-83625-6.
- Reeves, Thomas C. (1982). The Life and Times of Joe McCarthy: A Biography. Madison Books. str. 669—671. ISBN 978-1-56833-101-0.
- Herman, Arthur (2000). Joseph McCarthy: Reexamining the Life and Legacy of America's Most Hated Senator. Free Press. str. 302–303. ISBN 978-0-684-83625-6.
- Doherty, Thomas (2005). Cold War, Cool Medium: Television, McCarthyism, and American Culture. Columbia University Press. str. 213. ISBN 978-0-231-12953-4.
- Heil, Alan L. (2003). Voice of America: A History. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-12674-8.
- Reeves, Thomas C. (1982). The Life and Times of Joe McCarthy: A Biography. Madison Books. str. 669—671. ISBN 978-1-56833-101-0.
- Herman, Arthur (2000). Joseph McCarthy: Reexamining the Life and Legacy of America's Most Hated Senator. Free Press. str. 302–303. ISBN 978-0-684-83625-6.
- Fried, Albert (1996). McCarthyism, The Great American Red Scare: A Documentary History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509701-6.
- Bogle, Lori (2001). Cold War Espionage and Spying. Routledge. ISBN 978-0-8153-3241-1.
- Crosby, Donald F. (1978). God, Church, and Flag: Senator Joseph R. McCarthy and the Catholic Church, 1950–1957. University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-1312-6.
- Morrow, Lance (1978). The Best Year of Their Lives: Kennedy, Johnson, And Nixon in 1948. Perseus Books Group. ISBN 978-0-465-04724-6.
- McCarthy, Joseph (1951). Major Speeches and Debates of Senator Joe McCarthy Delivered in the United States Senate, 1950–1951. Gordon Press. str. 264, 307,215. ISBN 978-0-87968-308-5.
- Griffith, Robert (1970). The Politics of Fear: Joseph R. McCarthy and the Senate. University of Massachusetts Press. ISBN 978-0-87023-555-9.
- Herman, Arthur (1999). Joseph McCarthy: Reexamining the Life and Legacy of America's Most Hated Senator. Free Press. str. 44, 51,55. ISBN 978-0-684-83625-6.
- Oshinsky, David M. (2005) [1983]. A Conspiracy So Immense: The World of Joe McCarthy. Oxford University Press. str. 32–. ISBN 978-0-19-515424-5.
- Schrecker, Ellen (1998). Many Are the Crimes: McCarthyism in America. Little, Brown. ISBN 978-0-316-77470-3.
- Fried, Richard M. (1990). Nightmare in Red: The McCarthy Era in Perspective. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504361-7.
- Caute, David (1978). The Great Fear: The Anti-Communist Purge Under Truman and Eisenhower. Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-22682-4.
- Phillips, Steve (2001). Martin Collier, Erica Lewis, ur. The Cold War. Heinemann Advanced History. Oxford: Heinemann Educational Publishers. ISBN 978-0-435-32736-1.
- Rovere, Richard H. (1959). Senator Joe McCarthy. University of California Press. ISBN 978-0-520-20472-0.
