Aeroflot

Aeroflot - Ruske Avionlinije (IATA: SU, ICAO: AFL) (rus. Аэрофлот — Российские авиалинии) je nacionalna avio-kompanija Rusije i bivša nacionalna avio-kompanija Sovjetskog Saveza kada je ujedno bila i najveća avio-kompanija na svetu. Sedište kompanije je u Moskvi i ona leti ka 116 destinacija u 52 zemlje. Aerodrom Šeremetjevo je glavna baza kompanije.

Aeroflot
Aeroflot logo.svg
IATA IKAO Oznaka
SU AFL AEROFLOT
Osnovana1932.
ČvorišteAerodrom Šeremetjevo
Flota161 (+148 porudžbina)
Destinacije129
SedišteMoskva,  Rusija
Veb-sajtwww.aeroflot.com

Aeroflot je član SkajTima.

IstorijaUredi

 
"Krilati srp i čekić" je najprepoznatljiviji simbol Aeroflota.

Kompanija je osnovana 9. februara 1923. pod imenom Dobrolet. Počela sa letovima 15. jula 1923. godine na liniji između Moskve i Nižnjeg Novograda.

 
Zastava Aeroflota.

Ime menja u Aeroflot 1932. godine. Međunarodni saobraćaj ka Nemačkoj se uspostavlja 1937. U to vreme kompanija postaje najveća kompanija na svetu i taj epitet zadržava sve do raspada Sovjetskog Saveza.

Tokom 1940-ih godina glavni avion u kompaniji bio je Lisunov Li-2, u stvari DC-3 koji je sa licencom proizvođen u Sovjetskom Savezu. Kasnije su ti avioni postepeno bili zamenjeni Iljušinima Il-12 i Il-14.

15. septembra 1956. Aeroflot u saobraćaj uvodi prvi mlazni putnički avion u Sovjetskom Savezu Tupoljev Tu-104 na liniji između Moskve i Irkutska. Prvi međunarodni let ovim avionim bio je između Moskve i Praga. U 1962. kompanija uvodi avione Tupoljev Tu-124. 1967. godine kompanija uvodi male regionalne avioe Tu-134 i prve sovjetske dugolinijske mlazne avione Iljušin Il-62 na liniji između Moskve i Montreala.

U 1972. redovan saobraćaj ulazi avion Tupoljev Tu-154 koji do dana današnjeg ostaje ubedljivo najpopularniji avion u Rusiji ali je u to vreme takođe smatran potpuno ravnopravnim sa zapadnim modelima, pre svega Boingom 727. Poslednja verzija Tu-154M je još uvek u saobraćaju u Aeroflotu.

U 1976. godini Aeroflot je prevezao ukupno 100 miliona putnika oborivši sve rekorde do danas. Poređenja radi, avio-kompanija sa najvećim brojem putnika danas, Ameriken erlajns, prevozi 80 miliona putnika godišnje.

 
Aeroflotov Tupoljev Tu-144.

1. novembra 1977. godine Aeroflot postaje prva kompanija u svetu koja je počela sa redovnim supersoničnim putničkim saobraćajem leteći avionima Tupoljev Tu-144 između Moskve i Alma Ate u Kazahstanu.

1980. u flotu uvode prvi putnički širokotrupni avion sovjetske proizvodnje, Iljušin Il-86.

Godine 1992. kompanija kupuje prvi avion zapadne proizvodnje, Erbas A310, a 1993. kreće sa letovima između Moskve i Njujorka novim modernim širokotrupnim avionima Iljušin Il-96-300.

Posle raspada Sovjetskog Saveza, Aeroflot se raspao na više od 300 regionalnih kompanija (mnoge od njih su imale samo 1-2 aviona) koje su postale ili nacionalne kompanije novonastalih država ili su privatizovane. Jezgro kompanije je opstalo i pod imenom Aeroflot RIA (Russian International Airlines) je obavljalo uglavnom međunarodne linije iz Moskve. Aeroflot RIA je 1994. godine proglašen deoničarskim društvom i 49% akcija je podeljeno zaposlenima. Iste godine kompanija po prvi put kupuje američke avione, Boinge 767. Nešto kasnije kompanija uzima u najam Boinge 737 i 777 kao i teretne verzije aviona DC-10.

 
Aeroflot Boing 767-300ER (2006)

Godine 2000. kompanija menja ime u Aeroflot – Ruske Avionlinije (Rossiйskie avialinii, Aeroflot – Russian Airlines) i menja strategiju okrećući se domaćim linijama koje je do tada uglavnom prepuštala drugim kompanijama.

Iako je vizuelni identitet kompanije potpuno promenjen i zamenjen izuzetno lepim i modernim rešenjem zaštitni znak, srp i čekić sa krilima, iako komunistički simbol, zadržan je do dana današnjeg posle ankete koja je sprovedena među putnicima koja je pokazala da su ljudi ubedljivo za zadržavanje starih obeležja.

Početkom septembra 2015. godine objavljeno je da će Aeroflot kupiti drugu po veličini rusku avio-kompaniju, ujedno i najvećeg konkurenta na domaćem tržištu – Transaero, za simboličnu sumu od jedne rublje.[1]

Danas kompanija leti sa 161 avionom na 129 destinacija širom sveta, i prevozi više od 20 miliona putnika godišnje.

 
Mapa destinacija Aeroflota
Broj prevezenih putnika
Godina Broj putnika
(u milionima)
Promena u %
2005. 8,1
2006. 8,7   7,4
2007. 9   3,45
2008. 11,6   28,8
2009. 11,1   4,4
2010. 11,29   1,7
2011. 14,17   25,6
2012. 17,65   24,6
2013. 20,9   18,4
2014. 34,7[a]   60,23
  1. ^ Aeroflot grupa – Aeroflot, Pobeda, Donavia, Aeromar, Rosija, ORENAIR i Aurora.
 
Aeroflotov Erbas A320-200 na rimskom aerodromu Fjumičino.
 
Boing 777–300ER ušao je u upotrebu početkom 2013. godine.

DestinacijeUredi

Vidite: Redovne linije Aeroflota

FlotaUredi

Kompanija Aeroflot je od raspada SSSR-a starije avione domaće proizvodnje počela da menja novijim letelicama Erbasa i Boinga. Tokom 1990-ih su putem lizinga koristili širokotrupne avione Boing 777-200. Na prelasku u 21. vek kompanija je naručila veliki broj uskotrupnih letelica od Erbasa, kojih danas u svojoj floti ima 96. Za interkontinentalne letove do Severne Amerike i Južne/Jugoistočne Azije, kao i za domaće letove između udaljenih područja zapada i istoka (MoskvaVladivostok, Moskva–Petropavlovsk Kamčatski), kompanija je koristila avione domaće prizvodnje tipa Iljušin Il-96. Krajem prve decenije 21. veka Aeroflot je putem lizinga i kupovinom od Erbasa pribavio letelice novije generacije A330-200 i A330-300, koje su imale manju potrošnju goriva i veći dolet. Dolaskom ovih aviona, kompanija je iz upotrebe počela da povlači Iljušin, kao i određeni broj letelica Boing 767-300ER, koje je u međuvremenu nabavila putem lizinga za povećanje kapaciteta.

Zajedno sa porudžbinama za modele Erbas A330, Aeroflot je od Erbasa poručio i 22 letelice najnovije generacije Erbas A350 (18 komada varijante A350-800 i 4 komada varijante A350-900), a ubrzo zatim i 22 letelice Boing 787 Drimlajner (svih 22 su varijante 787-8). Pošto su ovi avioni u to vreme bili u fazi ranog razvoja, kompanija Aeroflot je ubrzo na lizing poručila 8, a samo par nedelja kasnije i direktno kupila još 8 letelica Boing 777-300ER, koji će uvećati kapacitet tokom Olimpijade u Sočiju, a kasnije i tokom Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. godine. Za regionalni saobraćaj kompanija je poručila avione Suhoj Superdžet domaće proizvodnje, ukupno 30 letelica. Kao zamenu za uskotrupne letelice iz A320 familije poručeno je 50 aviona Irkut MS-21 (trenutno u razvoju, ulazak u upotrebu krajem 2010-ih). Za proširenje kapaciteta od Boinga je poručeno 50 letelica 737, koje su počeće da ulaze u potrebu od septembra 2013. godine. Zbog problema sa razvojem modela Erbas A350-800, kompanija Aeroflot se odlučila da promeni odnos svoje porudžbine, tako da sada ima 18 porudžbina za vrijantu -900 i 4 porudžbine za varijantu -800 (a postoji mogućnost da se sve porudžbine prebace za varijantu -900, ili da se poruči model A330neo sa novim motorima koji će u upotrebu ući od 2017. godine). U junu 2015. godine objavljeno je da Aeroflot odustaje od kupovine 22 aviona Boing 787.[2]

Flota Aeroflota (podaci od novembra 2015)[3]
Tip U floti Naručenih Sedišta Napomena
Boing 737-700 15
Boing 737-800 12 13 158 (20/138) Prvi avion dostavljen
24. septembra 2013.
Boing 737-900 10
Boing 777-300ER 13 3
Boing 747-400 4 od kompanije Transaero[5]
Erbas A319-100 7 116 (20/96)
Erbas A320-200 63 140 (20/120)
158 (8/150)
Erbas A321-200 26 170 (28/142)
Erbas A330 22 241 (34/207)
302 (34/268)
VQ-BCQ je obojen u Skajtim boje
Erbas A350 22 očekivan dolazak: 2018.
Suhoj Superdžet 100 21 29[6] 87 (12/75) Prvi operator u Rusiji
Irkut MS-21 50
Ukupno: 164 144

ReferenceUredi

  1. ^ „Aeroflot to Buy Transaero in Tie-Up of Russia's Biggest Airlines”. Bloomberg. 3. 9. 2015. 
  2. ^ „PARIS: Aeroflot cancels 787 order”. Flightglobal.com. 16. 6. 2015. Pristupljeno 19. 6. 2015. 
  3. ^ „Flota Aeroflota“, Pristupljeno 9. 5. 2014.
  4. ^ „AEROFLOT Reveals Boeing 777-300ER Configuration” (na jeziku: (jezik: engleski)). 4. 10. 2012. Pristupljeno 10. 01. 2013. »Aeroflot objavio raspored sedenja za modele Boing 777-300ER.« 
  5. ^ Aeroflot to take on 747s after Transaero collapse
  6. ^ „Aeroflot SSJ100”. Pristupljeno 3. 11. 2015. 

Spoljašnje vezeUredi