Википедија

Aleatorika

музика у којој је неки елемент композиције препуштен случају, и/или неки примарни елемент реализације компонованог дела остављен на опред

Aleatorika (lat. alea - kocka) je savremeni kompozitorski postupak koji uključuje igru slučaja, i/ili neki primarni element realizacije komponovanog dela prepušten je opredeljenju njegovog(ih) izvođača(a).[1] Termin se najčešće povezuje sa postupcima u kojima element slučajnosti uključuje relativno ograničen broj mogućnosti.

Karlhajnc Štokhauzen drži predavanje o Klavierstiku XI u Darmštatu, jul 1957.

Termin je postao poznat evropskim kompozitorima kroz predavanja akustičara Vernera Mejer-Eplera na Međunarodnim letnjim kursevima nove muzike u Darmštatu početkom 1950-ih. Prema njegovoj definiciji, „za proces se kaže da je aleatoričan ... ako je njegov tok određen uopšteno, ali u pojedinostima zavisi od slučajnosti“.[2] Kroz spajanje Majer-Eplerovih nemačkih termina Aleatorik (imenica) i aleatorisch (pridev), njegov prevodilac je stvorio novu reč, „aleatoričan“ (umesto da koristi postojeći engleski pridev „aleatory“), koja je brzo postala pomodna i zadržala se.[3] U novije vreme uvedena je varijanta „aleatorijalnost“.[4]

Istorija uredi

Rani presedani uredi

Kompozicije koje bi se mogle smatrati presedanom za aleatornu kompoziciju datiraju barem iz kasnog 15. veka, sa žanrom katolikona, kao što je na primer Missa cuiusvis toni Johanesa Okegema. Kasniji žanr bio je Musikalisches Würfelspiel ili muzička igra kockicama, popularna krajem 18. i početkom 19. veka. (Ovakve igre kockicama se pripisuju Karlu Filipu Emanuelu Bahu, Francu Jozefu Hajdnu i Volfgangu Amadeusu Mocartu.) Ove igre su se sastojale od niza muzičkih taktova, za koje je svaki takt imao nekoliko mogućih verzija i proceduru za odabir preciznog niza na osnovu bacanja većeg broja kockica.[5]

Francuski umetnik Marsel Dišan komponovao je dva dela između 1913. i 1915. na osnovu slučajnih operacija. Jedno od njih, Eratum mjuzikal napisano sa Dišanovim sestrama Ivonom i Magdelenom[6] za tri glasa, prvi put je izvedeno na Manifestaciji Dada 27. marta 1920,[7] i objavljeno je 1934. Dvojica njegovih savremenika, Fransis Pikabija i Žorž Ribemon, takođe je eksperimentisali sa slučajnom kompozicijom. Njihova dela su izvođena na festivalu Dada održanom u koncertnoj dvorani Sale Gavo u Parizu 26. maja 1920. Muzika promena američkog kompozitora Džona Kejdža (1951) bila je „prva kompozicija koja je u velikoj meri određena nasumičnim procedurama“,[8] iako je njegova neodređenost drugačijeg reda od Majer-Eplerovog koncepta. Kejdž je kasnije pitao Dišana: „Kako to da si koristio slučajne operacije kada sam se tek rodio?”

Moderna upotreba uredi

Najranija značajna upotreba aleatornih karakteristika nalazi se u mnogim kompozicijama Amerikanca Čarlsa Ajvsa početkom 20. veka. Henri Kauel je usvojio Ajvsove ideje tokom 1930-ih, u delima kao što je Mozaik kvartet (gudački kvartet br. 3, 1934), koji omogućava sviračima da poređaju fragmente muzike u više različitih mogućih sekvenci. Kauel je takođe koristio posebno osmišljene notacije da uvede varijabilnost u izvođenje dela, ponekad upućujući izvođače da improvizuju kratak odlomak ili sviraju ad libitum.[9] Kasniji američki kompozitori, kao što je Alan Hovanes (počevši sa svojim Lusadzekom iz 1944. godine) koristili su procedure površno slične Kauelovim, u kojima su različiti kratki uzorci sa određenim visinama i ritmom dodeljeni u nekoliko delova, sa uputstvima da se izvode više puta svojom brzinom bez koordinacije sa ostatkom ansambla.[10] Neki naučnici smatraju da rezultirajuća zamućenost „teško da je aleatorna, pošto se tačne visine tona pažljivo kontrolišu i bilo koje dve izvedbe će biti suštinski iste“[11] iako je, prema drugom piscu, ova tehnika u suštini ista kao ona koju je kasnije koristio Vitold Lutoslavski.[12] U zavisnosti od žestine tehnike, Hovanesove objavljene partiture označavaju ove odeljke na različite načine, na primer kao „sloboni tempo / zujeći efekat“[13] i „ponovi i ponovi ad lib, ali ne zajedno“.[14]

U Evropi, nakon što je Mejer-Epler uveo izraz „aleatorna muzika“, francuski kompozitor Pjer Bulez bio je u velikoj meri zaslužan za popularizaciju tog termina.[15]

Drugi rani evropski primeri aleatorne muzike uključuju Klavierstik XI (1956) Karlhajnc Štokhauzena, koji sadrži 19 elemenata koji se izvode u sekvenci koju u svakom slučaju određuje izvođač.[16] Oblik ograničene aleatorije koristio je Vitold Lutoslavski (počevši od Jeux Vénitiens 1960–61),[17] gde su opsežni pasaži tona i ritmova u potpunosti specificirani, ali je ritmička koordinacija delova unutar ansambla podložna elementu slučajnosti.

Karakteristike postupka uredi

 
Grafički prikaz ritmičkih proporcija u Sonati III za preparirani klavir Džona Kejdža

Ova je igra slučaja kod neke aleatoričke kompozicije uvek ograničena izvesnim pravilima, pa se zato radi o dirigovanom, upravljanom slučaju (nem. gelenkter Zu) Sam naziv izveden je od lat. "alea" - kocka, zbog analogije s igrom bacanja kocke: kao što u igri kockom zavisi od slučaja koji će bačena kocka pokazati, tako i u aleatoričkoj kompoziciji zavisi od izvođača koju će od predviđenih mogućnosti u trenutku izvođenja odabrati. Nadalje, ako se igra bacanja kocke izvodi s više kocki, tada je broj mogućih kombinacija vrlo veliki, a isto je tako i kod aleatoričke kompozicije, napisane za više izvođača, veliki broj varijanti u kojima se delo može izvesti, jer tamo svaki od izvođača opet slobodno odabira među mogućnostima koje kompozicije njemu odgovaraju.

Vrste postupka uredi

Postoji više aleatorijskih osnovnih kompozicijskih postupaka. Jedan se sastoji u tome da kompozitor detaljno izradi "sastavne delove", odnosno - strukture kompozicije, a izvođaču preostaje da on sam odabira njihov redosled u toku izvođenja; karakteristični primeri takve aleatorike su "Klavirštik 9 K Štokaja i 3. sonata za klavir P. Buleza. Suprotno prethodnom je postupak gde kompozitor fiksira celinu kompozicije kao raspored njenih delova dok za izvođenje pojedinosti daje izvođaču više raznih ravnopravnih mogućnosti rešenja; kompozicija "Krugovi za ženski glas, harfu i dva perkusionista" L. Berija predstavlja karakterističan primer ovakvog aleatoričkog postupka. I, konačno, postoji takav aleatorički kompozicijski postupak u kome autor definitivno ne determinira ni detalje dela niti delo u celini, nego prepušta izvođaču u danim okvirima slobodu odlučivanja i u izvođenju detalja i u oblikovanju forme dela u celini; tipičan primer ove vrsti aleatorike je orkestarska kompozicija "Available for me" I E. Brauna. Američki kompozitor Džon Kejdž doveo je pak aleatoričke principe do krajnjih konsekvenca: kod njega, naime, slučaj u tolikoj meri odlučuje o formi u celini, kao i u pojedinostima, da prestaje biti specifično sredstvo kompozicijske tehnike i postaje cilj autorove stvaralačke akcije.

Reference uredi

  1. ^ Kovačević Krešimir i ostali "Muzička enciklopedija" Jugoslavenski leksikografski zavod Zagreb 1971.
  2. ^ Meyer-Eppler 1957, str. 55.
  3. ^ Jacobs 1966.
  4. ^ Roig-Francolí 2008, str. 340.
  5. ^ Boehmer 1967, str. 9–47.
  6. ^ „Erratum Musical, 1913”. Pristupljeno 26. 1. 2022. 
  7. ^ „Manifestation Dada”. NYPL Digital Collections. Pristupljeno 26. 1. 2022. 
  8. ^ Randel 2002, str. 17. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFRandel2002 (help)
  9. ^ Griffiths 2001.
  10. ^ Farach-Colton 2005.
  11. ^ Rosner & Wolverton 2001.
  12. ^ Fisher 2010.
  13. ^ Hovhaness 1944, str. 3.
  14. ^ Hovhaness 1958, str. 2.
  15. ^ Boulez 1957.
  16. ^ Boehmer 1967, str. 72.
  17. ^ Rae 2001.

Literatura uredi

  • Boehmer, Konrad. 1967. Zur Theorie der offenen Form in der neuen Musik. Darmstadt: Edition Tonos. (Second printing 1988)
  • Boulez, Pierre. "Aléa". Nouvelle Revue française, no. 59 (1 November). Reprinted in Pierre Boulez, Relevés d’apprenti, collected and presented by Paule Thévenin, 41–45. Paris: Éditions du Seuil, 1966. 1957. ISBN 978-2-02-001930-9.. English as "Alea" in Pierre Boulez, Notes of an Apprenticeship, collected and presented by Paule Thévenin, translated from the French by Herbert Weinstock, 35–51. New York: Alfred A. Knopf, 1968. New English translation, as "Alea", in Pierre Boulez, Stocktakings from an Apprenticeship, collected and presented by Paule Thévenin, translated from the French by Stephen Walsh, with an introduction by Robert Piencikowski, 26–38. Oxford: Clarendon Press; New York. . Oxford University Press. 1991. ISBN 978-0-19-311210-0. .
  • Chrissochoidis, Ilias, Stavros Houliaras, and Christos Mitsakis. 2005."Set theory in Xenakis' EONTA". In International Symposium Iannis Xenakis, edited by Anastasia Georgaki and Makis Solomos, 241–49. Athens: The National and Kapodistrian University.
  • Farach-Colton, Andrew (новембар 2005). „Hovhaness Concerto for 2 Pianos; (3) Pieces for 2 Pianos”. Gramophone. Приступљено 4. 6. 2015. 
  • Fisher, Lynn. 2010. "An Unlikely Musical Pioneer? Early Aleatory Counterpoint". AleaCounterpoint blog site (Accessed 22 June 2010).
  • Griffiths, Paul. 2001. "Aleatory". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
  • Hovhaness, Alan. 1944. Lousadzak, op. 48 (score). New York: Peer International Corporation.
  • Hovhaness, Alan. 1958. Meditation on Orpheus, op. 155 (score). New York: C. F. Peters Corporation.
  • Jacobs, Arthur. 1966. "Admonitoric Note". The Musical Times 107, no. 1479 (May): 414.
  • Joe, Jeongwon, and S. Hoon Song. 2002. "Roland Barthes' ’Text’ and Aleatoric Music: Is the Birth of the Reader the Birth of the Listener?". Muzikologija 2:263–81.
  • Karlin, Fred, and Rayburn Wright. . On the Track: A Guide to Contemporary Film Scoring (2nd изд.). New York: Routledge. 2004. ISBN 978-0-415-94135-8.  (cloth). ISBN 978-0-415-94136-5. (pbk).
  • Lieberman, David. "Game Enhanced Music Manuscript." In GRAPHITE '06: Proceedings of the 4th International Conference on Computer Graphics and Interactive Techniques in Australasia and South East Asia, Kuala Lumpur (Malaysia), November 29–December 2, 2006, edited by Y. T. Lee, Siti Mariyam Shamsuddin, Diego Gutierrez, and Norhaida Mohd Suaib, 245–50. . New York: ACM Press. 2006. ISBN 978-1-59593-564-9. .
  • Lotringer, Sylvère. "Duchamp Werden". In Crossings: Kunst zum Hören und Sehen: Kunsthalle Wien, 29.5.-13. 9.1998 [exhibition catalogue], edited by Cathrin Pichler. . Ostfildern bei Stuttgart: Cantz. 1998. pp. 55–61. ISBN 978-3-89322-443-2. .
  • Maconie, Robin. . Other Planets: The Music of Karlheinz Stockhausen. Lanham, Maryland, Toronto, Oxford: The Scarecrow Press, Inc. 2005. ISBN 978-0-8108-5356-0. .
  • Meyer-Eppler, Werner. 1957. "Statistic and Psychologic Problems of Sound", translated by Alexander Goehr. Die Reihe 1 ("Electronic Music"): 55–61. Original German edition, 1955, as "Statistische und psychologische Klangprobleme", Die Reihe 1 ("Elektronische Musik"): 22–28.
  • Pimmer, Hans. . Würfelkomposition: zeitgenössische Recherche: mit Betrachtungen über die Musik 1799. Munich: Akademischer Verlag. 1997. ISBN 978-3-929115-90-1. .
  • Prendergast, Mark J. . The Ambient Century: from Mahler to Trance: The Evolution of Sound in the Electronic Age. London: Bloomsbury. 2000. ISBN 978-0-7475-4213-1. .
  • Pritchett, James. The Music of John Cage. Music in the 20th Century. . Cambridge, New York, Melbourne: Cambridge University Press. 1993. ISBN 978-0-521-41621-4.  (cloth). ISBN 978-0-521-56544-8. (pbk).
  • Rae, Charles Bodman. 2001. "Lutosławski, Witold (Roman)". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
  • Randel, Don Michael. . Randel, Don Michael (2002). The Harvard Concise Dictionary of Music and Musicians. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00978-3. .
  • Roig-Francolí, Miguel A. . Understanding Post-Tonal Music. Boston: McGraw-Hill. 2008. ISBN 978-0-07-293624-7. .
  • Rosner, Arnold, and Vance Wolverton. 2001. "Hovhaness [Hovaness], Alan [Chakmakjian, Alan Hovhaness]". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
  • Stone, Susan. 2005. "The Barrons: Forgotten Pioneers of Electronic Music", NPR Music (7 February). (Accessed 23 September 2008)
  • Wölfflin, Heinrich. 1915. Kunstgeschichtliche Grundbegriffe: das Problem der Stilentwicklung in der neueren Kunst. Munich, F. Bruckmann.
  • Wölfflin, Heinrich. 1932. Principles of Art History: The Problem of the Development of Style in Later Art, translated from the seventh German edition (1929) by Marie D. Hottinger. London: G. Bell and Sons, Ltd. Reprinted, New York: Dover Publications, 1950.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алеаторика&oldid=27674874”