Aleksandar Simić (fotograf, 1923)
Aleksandar Aca Simić (Čačak, 1923 — Čačak, 14. oktobar 2007) bio je srpski fotograf. Simić je bio jedan je od prvih i najpoznatijih čačanskih fotografa, poznat i kao jedan od fotografa Jugoslovenske vojske u otadžbini. Za vreme Drugog svetskog rata nalazio se u Vrhovnoj komandi kod Dragoljuba Draže Mihailovića gde je napravio veliki broj fotografija.
| Aleksandar Simić | |
|---|---|
 Aleksandar Simić za vreme Drugog svetskog rata | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1923. |
| Mesto rođenja | Čačak, Kraljevina SHS |
| Datum smrti | 14. oktobar 2007. (83/84 god.) |
| Mesto smrti | Čačak, Srbija |
Biografija uredi
Međuratni period uredi
Rodio se u Čačku 1923. godine, gde je završio i osnovnu školu. Kada je bio dečak, roditelji su primetili da lepo crta, pa je otac, oficir Jugoslovenske vojske, odlučio da Acu pošalje na tada redak zanat. Fotografiju je počeo da uči 1934. godine u ataljeu Dimitrija Kocića, a nastavio kod Tome Zupana. Prvi aparat koji koji je kupio još kao dečak bio je „Kodakov” dečji aparat.[1]
Njegov talenat je ubrzo došao do izražaja. U to vreme fotografije su se izrađivale ručno, što je zahtevalo mnogo truda, znanja, strpljenja i smisla, odnosno talenta. Poseban napor zahtevala je izrada kolor fotografija. U koloru su tadašnji fotografi radili uglavnom dečije portrete, a postupak pravljenja bio je prilično težak. Sliku je trebalo dobro isprati, izbledeti, tonirati u braon, osušiti, premazati lanenim uljem i na kraju obojiti uljanim bojama, posle čega je sledilo sušenje od dva-tri dana. Slikao je i na banketima koje su organizovali imućniji Čačani. Zaposlio se kao fotograf u Vojno tehničkom zavodu u Čačku 1938. godine.[1]
Drugi svetski rat uredi
Prvu samostalnu radnju koja se nalazila na čačanskom korzou otvorio je krajem 1941. godine. Zvala se „Foto-rex”, a lokal je uzeo u zakup od Cvetka Lazovića. Za vreme okupacije ljudi su se osim za dokumenta, slikali familijarno, kako bi nekom svom bližnjem koji se nalazi u zarobljeništvu poslali fotografiju.[1]
Imao je samo 19 godina kada se ilegalno susreo sa kapetanom Daničićem u Mrčajevcima 1942. godine. Tada je pozvan da kao fotograf bude pri štabu na Ravnoj Gori. Prvo je bio u štabu Drugog ravnogorskog korpusa čiji je komandant bio Predrag Raković iz Prijevora, a kasnije i u Vrhovnom štabu kod Dragoljuba Draže Mihailovića.
Jedna od napoznatijih Dražinih fotografija (na slici) delo je Aleksandra Simića. Pored nje, neke od najznačajnijih fotografija su mu Dražine ćerke Gordane, Dragiše Vasića, Predraga Rakovića, sahrane američkog pilota. Fotografisao je zakletvu na Rudniku u Vujetincima 1942. godine, dva puta je beležio Dražinu slavu Nikoljdan, a fotografisao je i Svetosavski kongres u selu Ba. Imao je oko 3000 urađenih fotografija i više od osamdeset filmova. Kako ga ne bi uhvatio Gestapo, fotografije je izrađivao u jednoj vodenici u Prijevoru. Filmove je ispirao na čistoj vodi u vodenici, a potom sušio po okolnom drveću. Dražu je prvi put fotografisao u Brajićima 1942, a poslednji put u Rošcima 1944. godine.[2]
Po naređenju Predraga Rakovića predao se partizanima u februaru 1945. godine i odmah je upućen na Sremski front gde se borio do kraja rata.
Posleratni period uredi
Negative sa snimcima Ravnogorskog pokreta je nakon rata skrivao svuda, u teglama sa pekmezom, po selima u štalama, ali su ipak neki od njih vremenom uništeni. Nakon rata, u Čačku je otvorio fotografsku radnju, u kojoj su zanat učili mnogi čačanski fotografi. Fotografisao je između ostalog i Titove posete Čačku 1951, 1959, 1961. i 1966. godine. Dobitnik je Decembarske nagrade grada Čačka 1999. godine.
Preminuo je u petak 14. oktobra 2007. godine, a sahranjen je u ponedeljak 17. oktobra na Čačanskom groblju.[3]
Aleksandar Simić je za života predao Narodnom muzeju u Čačku više svojih fotoaparata, među kojima i „salon aparat” sa drvenim stativama koji je služio za snimanje u ateljeu i van njega. Negativi njegovih snimaka nastalih u toku i posle rata i deo ličnih predmeta predati su od stane porodice kao legat Muzeju Jugoslavije 2018. godine.
