Википедија

Aleksandar Sokurov

руски филмски редитељ

Aleksandar Nikolajevič Sokurov (rus. Александр Николаевич Сокуров; 14. jun 1951) ruski je filmski reditelj i scenarista. Njegovi najznačajniji radovi su igrani film Ruska barka (2002), snimljen iz jednog kontinuranog neprekinutog kadra, i Faust (2011), koji je nagrađen Zlatnim lavom, najvišom nagradom za najbolji film na Venecijanskom filmskom festivalu.[1]

Aleksandar Sokurov
Sokurov tokom konferencije za štampu
Lični podaci
Puno imeAleksandar Nikolajevič Sokurov
Datum rođenja(1951-06-14)14. jun 1951. (72 god.)
Mesto rođenjaIrkutska oblast, SSSR
www.sokurov.spb.ru/isle_en/isle_mnp.html
Veza do IMDb-a

Život i rad uredi

Sokurov je rođen u Podorvihi, Irkutski okrug, u Sibiru, u porodici vojnog oficira. Diplomirao je na Odseku za istoriju Univerziteta u Nižnjem Novgorodu 1974. godine, a sledeće godine je ušao u jedan od studija VGIK-a. Tamo se sprijateljio sa Tarkovskim i bio je pod dubokim uticajem njegovog filma Ogledalo. Sovjetske vlasti su zabranile većinu Sokurovih ranih filmova. Tokom ranog perioda, producirao je brojne dokumentarne filmove, uključujući Dijaloge sa Solženjicinom i reportažu o stanu Grigorija Kozinceva u Sankt Peterburgu. Njegov film Mournful Unconcern nominovan je za Zlatnog medveda na 37. Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu 1987.[2]

Majka i sin (1997) bio je njegov prvi međunarodno priznati igrani film. Uvršten je na 20. Moskovski međunarodni filmski festival gde je osvojio Specijalno srebro Svetog Đorđa.[3] Njegov naredni film Otac i sin (2003), je zbunio kritičare svojim implicitnim homoerotizmom (iako je sam Sokurov kritikovao ovu konkretnu interpretaciju).[4] Suzan Sontag uvrstila je dva njegova filma među deset omiljenih filmova iz 1990-ih, rekavši: „Danas nema aktivnog reditelja čijim se filmovima toliko divim.[5] Godine 2006. dobio je nagradu Master of Cinema na Međunarodnom filmskom festivalu Manhajm-Hajdelberg.

Sokurov je redovan učesnik filmskog festivala u Kanu, gde su debitovala četiri njegova filma. Međutim, do 2011. Sokurov nije osvajao vrhunske nagrade na velikim međunarodnim festivalima. Dugo vremena, njegov komercijalno i kritički najuspešniji film bio je poludokumentarni film Ruski kovčeg (2002), hvaljen prvenstveno zbog vizuelno hipnotičkih slika i jednog nemontiranog kadra.

Sokurov je snimio tetralogiju koja istražuje koruptivne efekte moći. Prva tri dela bila su posvećena istaknutim vladarima 20. veka: Moloch (1999), o Hitleru, Taurus (2001), o Lenjinu i Sunce (2005) o Hirohitu. Sokurov je 2011. snimio poslednji deo serije, Faust, prepričavanje Geteove tragedije. Film, koji prikazuje instinkte i planove Fausta u njegovoj žudnji za moći, premijerno je prikazan 8. septembra 2011. u okviru 68. Međunarodnog filmskog festivala u Veneciji.[6] Film je osvojio nagradu Zlatni lava, najveću nagradu Venecijanskog festivala.[1] Producent Andrej Sigle je rekao o Faustu: „Film nema posebnu važnost za savremena dešavanja u svetu – smeštena je u početak 19. veka – ali odražava trajne pokušaje Sokurova da razume čoveka i njegove unutrašnje sile“.[7]

Vojni svet bivšeg SSSR-a jedno je od stalnih interesovanja Sokurova, zbog njegovih ličnih veza sa temom i zato što je vojska obeležila živote velikog dela stanovništva SSSR-a. Tri njegova dela, Spiritual Voices: From the Diaries of a War, Confession, From the Commander’s Diary i Soldier’s Dream, za centralnu temu imaju vojnički život. Ispovest je prikazana na nekoliko nezavisnih filmskih festivala, dok su druga dva praktično nepoznata.[8]

Godine 1994. Sokurov je pratio ruske trupe do baze na granici Tadžikistana i Avganistana. Rezultat je bio Spiritual Voices: From the Diaries of a War, 327-minutna bioskopska meditacija o ratu i duhu ruske vojske. U filmu je prikazana pejzažna fotografija, ali muzika (uključujući dela Mocarta, Mesijana i Betovena) i zvuk su takođe posebno važni. Vojnički žargon i kombinacija zvukova životinja, uzdaha i drugih zvukova sa lokacije u magli te drugih vizuelnih efekata daju filmu fantazmagoričnu atmosferu. Film objedinjuje sve elemente koji karakterišu Sokurove filmove: dugačke kadrove, razrađene metode snimanja i obrade slike, mešavinu dokumentarnog i fikcije, važnost pejzaža i osećaj filmskog stvaraoca koji unosi transcendenciju u svakodnevne gestove.[8]

Na putu od Rusije do graničnog prelaza, u filmu, strah ne silazi sa lica mladih vojnika. Sokurov hvata njihov fizički napor, kao i svakodnevne rituale kao što su obroci, deljenje duvana, pisanje pisama i obaveze čišćenja. Nema početka ni kraja dijalozima; Sokurov negira konvencionalnu narativnu strukturu. Završni deo filma slavi dolazak Nove 1995. godine, ali sreća je prolaznog karaktera. Sledećeg dana sve ostaje isto: beskrajno čekanje na graničnom prelazu, strah i pustoš.[8]

U filmu Confession: From the Commander’s Diary, Sokurov snima oficire iz ruske mornarice, pokazujući monotoniju i neslobodu njihovog svakodnevnog života. Dijalog nam omogućava da pratimo razmišljanja komandanta broda. Sokurov i njegova posada ukrcali su se na pomorski patrolni brod koji je krenuo ka Kuvšinki, pomorskoj bazi u Murmanskoj oblasti, u Barencovom moru. Zatvoren unutar ograničenog prostora broda usidrenog u vodama Arktika, tim je snimio mornare dok su obavljali svoje rutinske aktivnosti.[8]

Soldier's Dream je još jedan film Sokurova koji se bavi vojnim temama. Ne sadrži dijalog. Ovaj film je proizašao iz materijala montiranog za jednu od scena trećeg dela Spiritual Voices. Soldier's Dream je prikazan na filmskom festivalu u Oberhauzenu u Nemačkoj 1995. godine – kada su Soldier's Dream još bili u fazi montaže – kao Sokurovljev omaž umetničkom kritičaru i istoričaru Hansu Šlegelu i kao priznanje za njegov doprinos u podršci istočnoevropskim filmskim stvaraocima.[8]

On pati od teških problema sa vidom.[9]

Tokom zasedanja Saveta za kulturu i umetnost u decembru 2016, Sokurov je apelovao na predsednika Vladimira Putina da preispita presudu filmskom reditelju Olegu Sencovu (koju je Putin odbio).[10]

Nagrade uredi

  • Međunarodni filmski festival u Lokarnu, Bronzani leopard, 1987.
  • Moskovski međunarodni filmski festival, nagrada FIPRESCI, 1987.
  • Berlinski međunarodni filmski festival, nagrada specijalnog programa Foruma, 1989.
  • Međunarodni filmski festival u Roterdamu, nagrada FIPRESCI, nagrada KNF 1991.
  • Državna nagrada Ruske Federacije, 1997.
  • Državna nagrada Ruske Federacije, 2001.
  • Nagrada Ruskog udruženja filmskih kritičara, 2001.
  • Nagrada Nika za najbolju režiju i najbolji film, 2001.
  • Međunarodni filmski festival u Torontu, nagrada IFC Vision, 2002.
  • Međunarodni filmski festival u Sao Paulu, specijalna nagrada za životno delo, 2002.
  • Filmski festival u Kanu, nagrada FIPRESCI, 2003.
  • Udruženje argentinskih filmskih kritičara, nagrada Srebrni kondor, 2004.
  • Međunarodni filmski festival u Jerevanu, Zlatna kajsija za najbolji film, 2005.
  • Međunarodni filmski festival u Lokarnu, Leopard časti za životno delo, 2006.
  • Venecijanski filmski festival, nagrada Robert Bresson za duhovno traganje i promociju ljudske kulture, 2007.
  • Venecijanski filmski festival, Zlatni lav za najbolji film, Faust, 2011.
  • FEST, Beogradski dobitnik nagrade za životni doprinos filmskoj umetnosti, 2015.
  • Međunarodni filmski festival u Kerali, nagrada za životno delo, za doprinos svetskoj kinematografiji, 2017.

Filmografija uredi

Dugometražni filmovi uredi

Godina Naslov Napomene
1987 Mournful Unconcern produciran 1983
1987 The Lonely Voice of Man produciran 1979
1988 Days of Eclipse
1989 Save and Protect
1990 The Second Circle
1992 The Stone
1994 Whispering Pages[11]
1997 Mother and Son
1999 Moloch
2001 Taurus takođe direktor fotografije
2002 Ruski kovčeg
2003 Father and Son
2005 The Sun takođe direktor fotografije
2007 Alexandra
2011 Faust
2015 Francofonia
2021 The Laughter Amid Tears

Drugi filmovi uredi

  • The Degraded (Razžalovannый, 1980)
  • Sonata for Viola. Dmitri Shostakovitch (1981)
  • Empire (Ampir, 1986)
  • Elegy (1986)
  • And Nothing More (1987)
  • Evening Sacrifice (1987)
  • Patience of Labour (1987)
  • Maria (Peasant Elegy) (1988)
  • Moscow Elegy (1988)
  • Sonata for Hitler (1989)
  • Soviet Elegy (1989)
  • Petersburg Elegy (1990)
  • To The Events In Transcaucasia (1990)
  • A Simple Elegy (1990)
  • A Retrospection of Leningrad (1957–1990) (1990)
  • An Example of Intonation (1991)
  • Elegy from Russia (1992)
  • Soldier's Dream (1995)
  • Spiritual Voices (1995)
  • Oriental Elegy (1996)
  • Robert. A Fortunate Life (1997)
  • A Humble Life (1997)
  • The St. Petersburg Diary: Inauguration of a monument to Dostoevsky (1997)
  • The St. Petersburg Diary: Kosintsev's Flat (1998)
  • Confession (1998)
  • The Dialogues with Solzhenitsyn (1998)
  • dolce… (1999)
  • Elegy of a Voyage (2001)
  • The St. Petersburg Diary: Mozart. Requiem (2004)
  • Elegy of a life: Rostropovich, Vishnevskaya (2006)

Reference uredi

  1. ^ a b Vivarelli, Nick (10. 9. 2011). „'Faust' wins Golden Lion at Venice”. Variety. Pristupljeno 10. 9. 2011. 
  2. ^ „Berlinale: 1987 Prize Winners”. berlinale.de. Arhivirano iz originala 16. 05. 2013. g. Pristupljeno 1. 3. 2011. 
  3. ^ „20th Moscow International Film Festival (1997)”. MIFF. Arhivirano iz originala 22. 3. 2013. g. Pristupljeno 22. 3. 2013. 
  4. ^ „"Sokurov's From Russia With Man-Love", by Fernando F. Croce, CinePassion.org”. Arhivirano iz originala 09. 09. 2016. g. Pristupljeno 24. 05. 2022. 
  5. ^ The Second Circle and The Stone 2000» March. JonathanRosenbaum.net. Retrieved on 13 September 2011.
  6. ^ „Faust – Aleksander Sokurov”. labiennale.org. Venice Biennale. Arhivirano iz originala 23. 3. 2012. g. Pristupljeno 7. 9. 2011. 
  7. ^ Holdsworth, Nick (12. 5. 2009). „'Faust' finishes Russian 'trilogy'”. Variety. Pristupljeno 25. 1. 2011. 
  8. ^ a b v g d Spiritual Voices Museu d'Art Contemporani de Barcelona. Original text licensed CC BY-SA by MACBA
  9. ^ Geoffrey Macnab, "Shot in the dark", Sydney Morning Herald, 11 January 2004. Retrieved 17 May 2016
  10. ^ Putin on revision of Sentsov verdict: "Appropriate conditions should ripen", UNIAN (2 December 2016)
  11. ^ „Whispering Pages”. Rotten Tomatoes. 

Literatura uredi

  • Bioskop Aleksandra Sokurova (Kino – Ruski bioskop), London: Tauris I B, 2011

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Сокуров&oldid=27243363”