Anaksarh

Anaksarh (stgrč. Αναξαρχος Αναξαρχος; oko 380. p. n. e. - oko 320. p. n. e.) je starogrčki filozof, poznat po svom uticaju na Aleksandra Velikog.

Anaksarh
Lični podaci
Datum rođenja	oko 380. p. n. e.
Mesto rođenja	Abdera,
Datum smrti	oko 320. p. n. e.

Sa početkom pohoda na Aziju, Anaksarh se pridružio makedonskoj vojsci i postao jedan od Aleksandrovih bliskih saradnika. Drevni izvori navode nekoliko sukoba između Anaksarha i drugog dvorskog filozofa, Kalistena. Njihova konfrontacija nije bila samo lične, već i ideološke prirode. Anaksarh je bio jedan od prvih koji je predložio zvanično oboženje Aleksandra i uvođenje proskineze (prostracije sa ljubljenjem stopala). Prema antičkim izvorima, ni Anaksarh ni Aleksandar status božanstva nisu shvatali ozbiljno, već su ga videli samo kao politički instrument. Anaksarh je takođe branio prevlast kralja nad zakonima i moralnim standardima.

Nakon hapšenja Kalistena, Anaksarh je postao najbliži pouzdanik i prijatelj Aleksandra Velikog. Njegov uticaj je povezan sa transformacijom Aleksandrove ličnosti, koji se pretvorio u čoveka čije su postupke određivale samo njegove sopstvene želje. Posle Aleksandrove smrti, Anaksarh je otišao na Kipar, gde ga je uhvatio lokalni kralj Nikokreont i pogubio sa posebnom okrutnošću. Tokom mučenja, Anaksarh se pokazao kao pravi filozof. Prema jednoj verziji, kralj je naredio da se Anaksarh stavi na spravu za mučenje, na šta je filozof rekao: „Grši, lupi Anaksarhovu kožu – Anaksarha nećeš zgnječiti!“

O Anaksarhovim filozofskim stavovima se malo zna. Jedan od njegovih učenika, Piro, postao je osnivač skepticizma.

Biografija

Anaksarh je rođen oko 380. p. n. e. u tračkom gradu Abderi. Ono što se malo zna o njegovom životu potiče prvenstveno iz biografija Aleksandra Velikog. Prema Diogenu Laertiju, „živeo je bio tokom 110. Olimpijade“ (340-337. p. n. e.).

Sa početkom Aleksandrovog pohoda na Ahemenidsko carstvo, Anaksarh se pridružio makedonskoj vojsci i postao, zajedno sa svojim učenikom Pironom, jedan od bliskih Aleksandrovih filozofa. Neprijateljstvo je nastalo između Anaksarha i Kalistena, drugog filozofa na dvoru makedonskog kralja. Protivrečnosti između dva filozofa nisu bile samo lične, već i ideološke prirode. Tako se Anaksarh tokom razgovora o klimi na određenom mestu duž putanje Aleksandrovih trupa nije složio sa onima koji su tvrdili da je „ovde“ hladnije nego u Grčkoj. Na to je Kalisten primetio da je Anaksarh pogrešio, jer je u Grčkoj spavao u dronjcima, a „ovde” - pod tri tepiha. U ovom slučaju, Kalisten je zamerio Anaksarhu što je odstupio od ideala nesticanja i, umesto siromaštva koje priliči filozofima, bavio se gomilanjem bogatstva podstičući zle sklonosti Aleksandra.

Prema Arijanu, Anaksarh je prvi predložio oboženje Aleksandra i uvođenje proskineze. Prostracija praćena ljubljenjem stopala bila je deo persijske kulture, ali su joj se oštro protivili makedonski ratnici. Na jednom od praznika, uz prethodni pristanak Aleksandra, Anaksarh je počeo da govori da je ispravnije da Makedonci poštuju Aleksandra kao božanstvo, a ne tebanskog Dionisa i argivskog Herkula. Anaksarh je tvrdio da bi bilo ispravno da ga uzvise za vreme njegovog života, pošto će posle Aleksandrove smrti i dalje biti poštovani kao božanstvo. Neki od prisutnih su se složili sa Anaksarhom i izjavili da su spremni da se poklone Aleksandru. Protiv ovoga se oglasio Kalisten ljutitim govorom. Nakon toga, 328. godine p. n. e. Kalisten je uhapšen i umro u zatočeništvu. Jedan od glavnih Kalistenovih zlobnika, koji ga je možda doveo do sramote, bio je Anaksarh.

Dokazi iz izvora koji suprotstavljaju Anaksarha i Kalistena u korist potonjeg posledica su aktivnosti peripatetičke škole. Kalisten je, za razliku od Anaksarha, pripadao Aristotelovim učenicima, čiji su sledbenici okruživali svog „duhovnog brata” oreolom mučeništva. Dakle, jedan od najpoznatijih Anaksarhovih tekstova pripada peripatetičkom Kleru. Plutarhov izveštaj da je Anaksarh bio jedan od najbližih kraljevih prijatelja može ukazivati na to da je Aleksandar zadržao interesovanje za filozofiju i prirodne nauke.

Uloga na dvoru Aleksandra Velikog

Iako je Anaksarh bio jedan od inicijatora zvaničnog oboženja Aleksandra, on je sam, prema antičkim izvorima, bio veoma skeptičan i duhovit prema „božanstvu“ kralja. Tako je, prema Klaudiju Elijanu, tokom Aleksandrove bolesti, Anaksarh ismevao lekove date kralju rečima „Nade našeg božanstva su na dnu čaše“. Prema Diogenu Laertiju, kao odgovor na Aleksandrov zahtev da ga poštuje kao Zevsovog sina, Anaksarh je pokazao na njegove rane koje krvare i rekao: „Ali ovo je krv, a ne vlaga koja teče iz srećnih stanovnika neba!“. Plutarh takođe daje anegdotu, kao za vreme grmljavine Anaksarha obratio se Aleksandru sa pitanjem zašto „Zevsov sin“ nikada nije uradio ništa slično, na šta je dobio odgovor: „Zašto da izazivam užas u svojim prijateljima?“ Poređenje podataka da je Anaksarh jedan od prvih koji je predložio da se Aleksandra smatra bogom i istovremeno se šalio na račun kraljevog božanstva može ukazivati na to da ni filozof ni kralj nisu ozbiljno shvatili status božanstva. Za njih je to bilo političko oruđe, a ne vera ili uverenje.

Antički izvori opisuju nekoliko priča koje pokazuju uticaj Anaksarha na Aleksandrovom dvoru. Tako je na jednoj od gozbi makedonski kralj upitao da li se filozofu sviđaju poslastice. Anaksarh je odgovorio: „Sve je sjajno, kralju, ali još treba da podnesemo glavu jednog satrapa“, nagoveštavajući prisustvo Nikokreonta, kralja Salamine na Kipru. Jednom je Aleksandar naredio da Anaksarhu da novac koliko želi. Kada je blagajnik izvestio kralja da je filozof tražio ogromnu sumu od 100 talanata, Aleksandar je naredio da se taj zahtev ispuni rečima: „to znači da on zna da ima prijatelja koji želi i može dati takav dar. Istoričari koriste ovaj fragment da opišu Aleksandrovu velikodušnost.

Posle ubistva 328. p. n. e. U stanju intoksikacije, jednog od njegovih najodanijih vojskovođa, Klita Crnog, Aleksandar je nekoliko dana bio potišten i nije izlazio iz šatora. Da bi Aleksandra vratio obavljanju dužnosti, kod njega su pozvani sveštenici i filosofi, među kojima i Anaksarh. Filozof je pronašao reči koje su umirile kralja. Rekao je da su svi postupci velikog kralja pravedni, budući da su iznad svakog morala. Iako je Anaksarh svojim govorom uspeo da izvede Aleksandra iz depresije, njegove reči su, prema Plutarhu, inspirisale kralja na još veće nepoštovanje zakona i aroganciju. Jednom je Anaksarh nehotice uznemirio kralja kada je počeo da govori Aleksandru o postojanju beskonačnog broja svetova. Aleksandrovo nezadovoljstvo izazvalo je shvatanje da ih ne može sve osvojiti.

Tokom Aleksandrovih pohoda, Anaksarh se zajedno sa svojim učenikom Pironom susreo sa indijskim mudracima, gimnozofima i mađioničarima. Tokom jednog od sastanaka, indijski mudrac je zamerio Anaksarhu što podučava druge, dok on sam „pleše uz kraljevsku melodiju“. Ovaj susret, prema drevnoj tradiciji, postao je prekretnica u životu i učenju Pirona, koji je napustio Anaksarha, povukao se u osamu i postao osnivač skepticizma. Drevni izvori daju još jednu priču o odnosu dva filozofa. Kada je Anaksarh pao u močvaru, Piron je prošao i nije se rukovao sa učiteljem. Tako je pokazao „ravnodušnost i nedostatak ljubavi“.

Antički izvori indirektno povezuju smrt Aleksandra sa Anaksarhom. Dakle, kada su Haldejci predvideli da će kralj umreti ako uđe u Vavilon, Anaksarh je ubedio Aleksandra da ignoriše proročanstvo.

Smrt

Posle smrti Aleksandra Velikog, oko 320. godine p. n. e. Anaksarh je završio na Kipru, gde ga je uhvatio kralj Nikokreont i pogubio. Drevni izvori povezuju smrt Anaksarha sa kraljevom osvetom filozofu za uvredu nanetu na Aleksandrovom dvoru, i daju tri verzije pogubljenja. Prema Diogenu Laertiju, Nikokreont je naredio da se Anaksarh stvai na spravu za mučenje. Ciceron je pisao da je kiparski tiranin naredio da se filozof bude iseckani. Prema Valeriju Maksimu, Nikokreont je mučio filozofa i pretio da će mu odseći jezik. Posle ovoga je sam Anaksarh odgrizao svoj jezik i ispljunuo ga Nikokreontu.

Filozofija

Anaksarh je pripadao filozofskoj školi Demokrita. Učio je kod Diogena iz Smirne, koji je zauzvrat slušao Metrodora sa Hiosa, učenika učenika Demokrita Nesa sa Hiosa i Metrodora iz Abdere. Anaksarh je takođe bio pod uticajem učenja kinika.

Epitet „Eudaimonikos” („srećan”) sugeriše da je sledio eudaimonizam – etički pravac koji želju za postizanjem sreće smatra kriterijumom morala i osnovom ljudskog ponašanja. Prema Plutarhu, Anaksarh je prezirao opšteprihvaćena gledišta i pokušavao je da pronađe „poseban put“ u filozofiji. Verovatno je bio zainteresovan za prirodnu filozofiju i, u duhu atomističkog učenja, verovao je da postoji beskonačan broj svetova.

Anaksarh je razvio Demokritovu ideju o neskladu između stvarnosti i njene percepcije. Na osnovu ove ideje, Anaksarh je negirao postojanje kriterijuma istine i sposobnosti i čovek može da razlikuje istinito od lažnog. Anaksarh je takođe bio autor jednog od prvih antičkih dela „O kraljevskoj moći“. Iz ove rasprave do nas su došla samo dva fragmenta. U jednom, Anaksarh piše o opasnostima i prednostima „mnogo znanja“ i definiše mudrost kao „znanje pravog trenutka“. Drugi kaže da je bogatstvo teško steći, ali još teže održati.

Strabon pominje Anaksarhovu ispravku Homerovih pesama, pod pokroviteljstvom Aleksandra. Filozof im je dostavio i svoje komentare.