Antička Makedonija

Za drugu upotrebu, pogledajte članak Makedonija (višeznačna odrednica).

Antička Makedonija (stmak. Μακεδονία), bila je antička grčka kraljevina sa centrom u severoistočnom delu današnje Grčke, a graničila se sa antičkim Epirom na zapadu, antičkom Peonijom na severu, Trakijom na istoku i Tesalijom na jugu. Uspon Makedonije, od malog perifernog kraljevstva do dominacije u helenskom svetu dogodio se za vreme Filipa II, a tokom vladavine Aleksandra Velikog postala je najjača država u tadašnjem svetu.

Makedonija Μακεδονία
Grb
Geografija
Prestonica		Aigia, posle Pela.
Društvo
Službeni jezik		staromakedonski jezik starogrčki jezik
Religija		grčko mnogoboštvo
Oblik države		monarhija
Istorija
Događaji
— Osnovana		808. p. n. e.
— Ukinuta		168. p. n. e.
Geografske i druge karakteristike
Valuta		tetradrahma
Zemlje prethodnice i naslednice Antičke Makedonije
Prethodnice:		Naslednice:
	mračno doba	Dijadosi
	Rimska republika

Makedonija pre Filipa Makedonskog

Smatra se da je u ovom periodu Makedonija uglavnom obuhvatala prostor severno od Tesalije, uglavnom do Ohridskog i Prespanskog jezera, paralelno do reke Strimon (Struma), što je činilo njenu severnu i istočnu granicu, gde se nalazila Trakija. Sa zapada, uglavnom opisanom linijom današnje granice sa Albanijom, graničila se sa ilirskim i epirskim teritorijama.

Plodne doline Aksiosa, Strimona, od najranijih vremena, bile su pogodne za razvoj zemljoradnje. Takođe od najranijih vremena, veoma je bilo zastupljeno i stočarstvo, naročito gajenje konja, čemu je pogodovalo obilje planinskih pašnjaka. Prvi stanovnici su se bavili rudarstvom, kao i obradom drvne građe, koja se izvozila, a zastupljena je bila i proizvodnja katrana i smole. Do danas se pouzdano ne zna kakva je bila etnička pripadnost prvih Makedonaca. To očigledno nije bilo jasno ni antičkim Helenima — Grcima, koji su po ovom pitanju iznosili različita nagađanja. Tako je Demosten smatrao da su varvari, a za stare Grke, varvari su bili svi koji nisu govorili grčkim jezikom ili su živeli pod kraljevima. Takođe i Tukidid, kao i Herodot, smatraju ih varvarima (ovaj drugi uslovno), ali ukazuju na grčko poreklo kraljevskog roda Makedonije.

"... Za vreme kralja Deukaliona, stanovali su (Lakedemonci — Spartanci) u zemlji Ftijotidi, a za vreme Dora sina Helenova, u zemlji ispod Ose i Olimpa, zvanoj Histijeotida. Kad su ih Kadmejci proterali, nastanili su se u oblasti Pinda pod imenom Makedonci..." .

"... Svi su ovi, sem Hermiovana, bili poreklom Dorani i Makedonci i doselili se iz Erineja, sa Pinda i najzad iz Driopide..." .

Ovi Herodotovi podaci govore o bliskoj etničkoj vezi između Makedonaca i grčkih Doraca. Verovatno su Makedonci bili mešavina Grka sa severnim ne-grčkim narodima (Tračanima i u manjoj meri Ilirima...). Jezik antičkih Makedonaca, takođe nam uglavnom nije poznat niti rekonstruisan. Utvrđeno je da preovlađuju grčke vlastite imenice, grčki geografski nazivi, kao i grčki nazivi meseci u makedonskom kalendaru. Među vladajućim rodovima, koji su organizovali narodne skupštine, kojima su prisustvovali svi Makedonci sposobni da nose oružje, postepeno se istakao rod Argijada, koji uspostavlja prevlast nad velikim delom tadašnje Makedonije. Tokom vremena, iako nije postojala institucija nasledne vlasti, Argijadi stvaraju monarhiju.

U vreme kralja Aminte I, što je period Grčko-persijskih ratova, Makedonija priznaje vlast Persijanaca, ali se ubrzo oslobađa persijske prevlasti. Prvi istaknutiji kralj iz kuće Agreada, bio je Amintin sin Aleksandar (498—454. p. n. e.). On se ne sukobljava sa Persijancima, ali širi teritoriju države osvajajući susedne nezavisne oblasti, učvršćujući svoju vlast. On je prvi koga Heleni priznaju za srodnika i dozvoljavaju mu učešće na Olimpijskim igrama. Njegovi naslednici učvršćuju državu i proširuju teritoriju.

Kralj Arhelaj I (419—399. p. n. e.), sprovodi niz reformi kako bi ojačao centralnu vlast. On je gradio utvrđenja, prosecao puteve, ojačao vojsku, a naročito konjicu, usavršivši joj naoružanje... Po redu, on je deveti kralj. Premešta prestonicu iz grada Ege u grad Pelu. Naročito dobre odnose, održavao je sa Atinom, što se ispoljavalo i u nekoliko zajedničkih vojnih pohoda, kao i gušenja ustanaka i u Makedoniji i u Atini. Ubijen je 399. p. n. e., a posle njega se u kratkom vremenskom periodu (399—390. p. n. e.), menjaju tri kralja: Arhelaj II, Amnita II i Pausanija.

Aminta III (390—369. p. n. e.), uspeva da suzbije unutrašnje nemire. Vodio je rat sa Ilirima proteravši ih iz zemlje uz pomoć grčkih gradova sa Halkidika. Sa njima sklapa ugovor koji brzo biva narušen od strane grada Olinta, koji pokreće akciju protiv Makedonije. Uz pomoć Sparte, Olint biva poražen 379. p. n. e. U strahu od Sparte, Aminta se obraća Atini i sa njom sklapa ugovor o savezništvu. Posle njegove smrti, 369. p. n. e., u Makedoniji je ponovo anarhija i borba za vlast. 365. p. n. e., na presto stupa mlađi Amnitin sin Perdika III (stariji sin Aleksandar II, ubijen je 368. p. n. e.), koji ponovo zavodi red u zemlji. Za vreme Perdike III (365—360. p. n. e.), zabeležena je velika diplomatska aktivnost. On sklapa i raskida ugovore sa grčkim savezima i gradovima, dok se sa drugima sukobljava. Gine 360. p. n. e., u borbi sa Ilirima.

Klasična antička Makedonija

(period Filipa i Aleksandra Makedonskog 359-323. p. n. e.)

Za period Filipa Makedonskog, posedujemo veći broj izvora. Iako su često među sobom kontroverzni, nepotpuni, često zasnovani na raznim legendama, ili pak opterećeni političkim prilikama datog vremena, ipak moramo priznati da nam daju određenu sliku ovog perioda, za razliku od prethodnih, za koje smo prinuđeni da se služimo raznim nagađanjima i konstrukcijama.

Od Teopompa, ostali su nam razni odlomci iz njegove „Istorije“. Na osnovu njega piše Diodor sa Sicilije u XVI knjizi svoje „Istorijske biblioteke“. Za ovo delo se smatra da je puno netačnosti, materijalnih grešaka (naročito hronoloških), gotovo bez unutrašnje istorije, uglavnom opisuje spoljno-političke odnose. No, i pored svih navedenih nedostataka, ovo je nezaobilazno štivo jer jedino ono daje kako-tako povezanu istoriju Makedonije i Grčke u vreme Filipa. Na osnovu Teopompa piše i učeni gramatičar Didim (I vek p. n. e.). On tumači neke od Demostenovih govora. Sačuvani su nam samo odlomci sa papirusima iz Egipta. Takođe na osnovu Teopompa, piše i Plutarh, koristeći ga za svoju biografiju o Demostenu. Teopompa koristi i rimski pisac Pompej Trog (I vek p. n. e.), u svojoj „Istoriji Filipa“. Poznata nam je samo na osnovu kratkog izlaganja Justina. Takođe je poznato da je i Teopompov savremenik Efor (III vek p. n. e.), pisao o Filipu, ali taj rad nije sačuvan. Njega je delimično koristio Diodor sa Sicilije. U drugu grupu izvora, spadaju govori besednika Eshina, Demostena, kao i besednika publiciste Isokrata (IV vek p. n. e.). Ovde je potrebno napomenuti još i to, da Demosten Filipa u svojim „Filipikama“ naziva varvarinom.

Filip II

Glavni članak: Filip II Makedonski

Dolazak na vlast Filipa II, označava veliki preokret u istoriji Makedonije i Helenskog sveta uopšte. Makedonija postaje najmoćnija država na Balkanu. Na samom početku svoje vladavine, Filip oslobađa Makedoniju od pritiska severnih varvara. On pobeđuje Ilire i oduzima im zemlje sve do Ohridskog jezera. Ukida lokalne dinastije na severu zemlje i time učvršćuje jedinstvo države. Filip Drugi reorganizuje dotadašnju vojsku seljaka i stvara čuvene falange, odred pešaka raspoređenih u zbijenim i dubokim redovima, naoružanih sa oko 5 metara dugim kopljima (sarisi). Ovako raspoređen odred pešaka sada nastupa kao jedna celina, borbena i disciplinovana, a naročito uvežbana stalnom obukom i ratovima.

Vladavina Aleksandra Velikog Makedonskog (336—323. godine p. n. e.)

Glavni članak: Aleksandar Veliki

Aleksandar Veliki — bista

Izvori koji su nam na raspolaganju za period života i vladavine Aleksandra Makedonskog, predstavljaju ostatak bogate literature koja se bavila ovom, jednom od najznačajnijih ličnosti celokupne istorije čovečanstva. Može se reći da do danas nije sačuvano ni jedno delo u svojoj celini. Ostali su samo fragmenti, rasejani po delima drugih autora koji su ih navodili i koristili.

Tradicija o Aleksandru je puna protivrečnosti. Sačuvani literarni izvori su kako nepotpuni, tako i nejednake vrednosti, naročito je ovo očigledno u pokušaju sagledavanja cele epohe, a ne samo Aleksandrove ličnosti. Aleksandar je toliko zasenio i opčinio svoje savremenike, da je sva pažnja njegovih istoričara bila posvećena isključivo njemu, dok je malo toga zabeleženo, a da nije imalo neposredne veze sa njim. Međutim, bez obzira što je o njemu napisano mnogo, teško je objektivno sagledati njegovu ličnost, upravo zbog obimnosti materijala, koji je sav u protivrečnostima.

Čovek koji je kako samome sebi, tako i svojoj daljoj i bližoj okolini i gotovo svim savremenicima delovao kao natčovek, bio je predmet raznoraznih izmišljenih priča i legendi. Proglašen je bogom, a već naredno pokolenje ga smatra legendarnom ličnošću, herojem kakav se od njega nije rodio na ovome svetu i slično...

Sve su to razlozi koji su doprineli raznim razmišljanjima, stvaranju raznoraznih legendi i priča vezanih za njegovu ličnost. To je glavni razlog zašto je danas veoma teško odvojiti realno od nerealnog. Obimnost pripovesti i razno-raznog materijala o Aleksandru, raznim istraživačima već više od vek i po, ne dozvoljava da donesu jednodušan i konačan sud o njemu. Sve zavisi od toga, kome će izvoru istraživač pokloniti više poverenja. Tako je nastalo, a tako je i dan-danas stanje po pitanju proučavanja Aleksandra Velikog i njegove epohe.

Donekle, za prevladavanje ovih problema, od pomoći bi mogao biti i bogati dokumentarni materijal, takođe rasejan po raznim delima, sačuvan u fragmentima, ali ipak od koristi jer popunjava mnoge praznine, naročito u detaljima koj nisu u direktnoj vezi sa samim Aleksandrom ili njegovom bližom okolinom.

Pređimo sada na navođenje nekih od bitnijih izvora za epohu o kojoj govorimo.

• Kalisten, Grk, rodom iz Olinta, učenik i saradnik Aristotela, po čijoj ga preporuci Aleksandar vodi sa sobom na pohod u Aziju, kako bi bio njegov istoričar. Prvi je pisao o Aleksandrovom ratovanju u Aziji. Pratio je Aleksandra u svim pohodima do Baktrije, gde je 328/27. p. n. e. osumnjičen da je učestvovao u zaveri protiv Aleksandra, te kao takav i ubijen. Napisao je Istoriju Aleksandrovih pohoda, koja je prepuna zanosa i iskrenog oduševljenja prema Aleksandru. Međutim, njegov čvrst karakter i opiranje Aleksandru u ključnim trenucima, kada mu je i život bio u opasnosti, otklanja sumnju u neistinitost onoga o čemu je pisao, jer najmanje što je bio to je udvarač, što ga je kasnije koštalo i života. Smatra se da je Kalistenovo delo osnova svih kasnijih dela o Aleksandru i njegovom vremenu.
• Onesikirt iz Astipaleje, istoričar-filozof, učenik Diogena kiničara, takođe je pratio Aleksandra u njegovom pohodu i to u poslednjim godinama ovoga pohoda, u Indiji. Bio je komandant ratnog broda u učestvovao u Nearhovoj ekspediciji prilikom povratka iz Indije po Indijskom okeanu. Detaljno je opisivao floru i životinjski svet, kao i ljude iz tada nepoznatih krajeva. Većina sačuvanih fragmenata njegovog dela se odnosi na Indiju. Mešao je realno sa fantastičnim i izmišljao neke događaje.
• Ptolemej, sin Lagov, osnivač dinastije Ptolemeja-Lagida u Egiptu. Za njegovo delo Anabaza — Povratak saznajemo jedino na osnovu Arijana, kome je on poslužio kao glavni izvor. Kako je Arijanovo delo drugačije od svih dela, zaključuje se da je Ptolemejevo moralo biti drugačije u odnosu na svoje savremenike. Ptolemej je bio jedan od najistaknutijih Aleksandrovih komandanata, u stopu ga prateći kroz celokupan pohod, do same smrti Aleksandrove. Zbog svega ovoga, Arijan ga smatra verodostojnim, kao i zbog toga što je vodio mnoge poverljive misije. Njegovo je delo nastalo posle njegovog proglašenja za kralja Egipta 306. p. n. e., kada je Aleksandar bio već 17 godina mrtav, te nije imao potrebu da izmišlja i da se ulaguje.

Aleksandar na njegovom legendarnom konju Bukefalu. Detajl sa Aleksandrovog sarkofaga, koji je danas izložen u Arheološkom muzeju u Carigradu.

• Aristobul iza Kasandreje, Aleksandrov oficir, napisao je: Istoriju ALeksandrovih ratova. Smatra se da je ovo delo napisao u dubokoj starosti, svakako posle 301. p. n. e. i to ne na osnovu sopstvenog sećanja već na osnovu drugih autora.
• Klitarh iz Aleksandrije, napisao je Istoriju Aleksandra, delo koje je u svoje vreme bilo veoma popularno. Takođe se smatra da je ovo delo imalo veliki uticaj na kasniju istoriografiju, te da od njega, u krajnjoj liniji potiče najrasprostranjenija tradicija o Aleksandru poznata pod nazivom vulgata, sačuvana u delima Diodora sa Sicilije, Justina, kao i Kurcija Rufa. O Klitarhovoj ličnosti ne znamo mnogo, no smatra se da je on najraniji Aleksandrov istoričar te da je pisao pre Prolomeja i Aristobula. Iz njegovog dela se ne može zaključiti da je učestvovao u Aleksandrovim pohodima, te se ne može znati na osnovu čega je napisao svoje delo.

Prebrojane ličnosti, smatraju se najznačajnijim po pitanju izvora za Aleksandrov lik i njegovu epohu, pre svega jer su bili njegovi savremenici. Naravno, spisak nije iscrpljen, jer je bilo i drugih ljudi koji su pratili Aleksandra i pisali o njemu, no, danas se smatraju manje značajnim. Najveći deo onoga što su pisali, nije se sačuvao. Za njihova dela saznajemo tek iz radova poznatijih autora koji su ih koristili.

Sada bismo prešli na ličnosti i njihova dela, koji su živeli mnogo kasnije od Aleksandra, a koji su važni iz nekoliko razloga. Najvažniji je taj, što su nam njihova dela uglavnom sačuvana, a takođe i to, što su oni bili ti koji su koristili dela napred pobrojanih autora, za koje bez ovih drugih ne bismo ni saznali da ih ovi nisu pomenuli.

• Arijan Flavije, napisao je Istoriju Aleksandrovih ratova, koja se smatra najboljom. On je bio Grk iz Nikomidije u Bitiniji. Za vreme vladavine cara Hadrijana, bio je konzul i carski legat u provinciji Kapadokiji, a posle Hadrijanove smrti, povukao se u Atinu, gde se bavio književnim radom. Koristio je kao izvore Ptolemeja i Aristobula, koji su mu se činili najverodostojnijima. Smatra se da Arijan nije ništa sam izmišljao niti dodavao, te se stoga njegovom delu i izvorima poklanja puno poverenje.
• Kurcije Ruf, senator za vreme Avgusta i njegovih naslednika, napisao je delo: Istorija Aleksandra Velikog u deset knjiga, od kojih su prve dve izgubljene, a ostale delimično sačuvane. Danas nije moguće utvrditi da li su i u kojoj meri govori, pisma, razgovori koje citira, verno preneti iz izvora, ili su pak njegova interpretacija i tvorevina. Stoga se uvek davala prednost Arijanu, no neki drugi su smatrali upravo njega za najpouzdaniji izvor.
• Diodor sa Sicilije (I vek p. n. e.), u svojoj Istorijskoj biblioteci, obradio je i istoriju Aleksandra Makedonskog. Kao izvora za ovaj period smatra se da je koristio Klitarha.
• Pompej Trog, rimski pisac iz Avgustovog vremena, za koga saznajemo iz kratkog izvoda Justina, takođe izlaže istoriju Aleksandra u delu: "Historiarum Philippicarum Epitomae", koja je sačinjena u III veku p. n. e. On je mogao biti važan izvor za vladavinu Filipa, Aleksandrovog oca, o čemu je napred takođe nešto rečeno.
• Plutarh iz Heroneje (II v. pne), napisao je: Biografiju Aleksandra Velikog u okviru svojih Uporednih biografija. Plutarh nije bio ni istoričar, niti pak filozof, tako da je njegovo delo pre svega okrenuto moralu. Njega pre svega interesuje čovek sa svojim vrlinama i manama. U tom smislu, on je neizbežan za poznavanje realnijeg karaktera Aleksandra Makedonskog. On je bio veliki poznavalac izvora i literature, tako da mu se može pokloniti poverenje.

Ovo su uglavnom najvažniji sekundarni, poznatiji izvori o Aleksandru i njegovom vremenu, takođe, (baš kao i izvori kojima su se služili) veoma protivurečni. Kao što smo videli, upravo na osnovu njihovih dela, a ne originalnih izvora (najvećim delom izgubljenih), građena je slika o Aleksandru i njegovom vremenu. Ova slika do danas nije dovršena, niti je pak konačan sud donesen. Razlog je, kako videsmo, s jedne strane nedostatak originalnih izvora, a sa druge pak strane nepouzdanost dostupnih nam izvora.

Ovde treba dodati još i to, da je izvesno da je na Aleksandrovom dvoru postojao ogroman arhivski materijal, međutim, ni on nam nije sačuvan. Mnogobrojni ljudi iz njegove okoline su, izvesno bili zaduženi da skupljaju i sređuju zvanična akta, pisma, izveštaje oficira, naredbe i slično. Glavni sekretar, arhigramatus, bio je Grk Eumen iz Kardije, koji se pominje zajedno sa nepoznatim Diodotom iz Eretrije kao sastavljač: Aleksandrovog dnevnika, koji se pominje kod više pisaca, a od koga su sačuvana samo dva veća fragmenta, u kojima se opisuju poslednji dani i smrt Aleksandrova (nalazimo im pomena kod Arijana i Plutarha), poznatiji kao Efemeride. Autentičnost i karakter ovog Dnevnika se i dan-danas smatraju spornim.

Iz literature saznajemo takođe za oko stotinu pisama, što Aleksandrovih, što onih njemu upućenih, takođe nesačuvanih. Za većinu onih za koje smo saznali, smatra se da nisu autentična. Za neka od njih se smatra da su autentična po tome što su imala širok publicitet u grčkom svetu. Tako se na primer za Aleksandrovu poslanicu političkim emigrantima, okupljenim na Olimpijskim igrama 324. p. n. e., gde im saopštava odluku da ih vrati u rodne gradove, (Diodor, Ist. Bibl.), smatra da je zbog sadržaja verovatno autentična, jer se ovo stvarno desilo.

Neka od Aleksandrovih pisama, sačuvana su u vidu natpisa i predstavljaju dokumente od prvorazrednog značaja. Tako je na primer, Aleksandrovo pismo Prijeni iz 334. p. n. e., gde Prijenjanima koji žive u Naulohu proglašava autonomiju.

Takođe, značajni su i egipatski hijeroglifski, kao i vavilonski klinopisni spomenici toga vremena.

Egejski narodi pred Drugi makedonski rat

Posebnu i veoma značajnu grupu izvora čini novac, na kome se pored odslikavanja privrednog razvoja i trgovačkih veza toga vremena, ponekad beleže i neki važniji događaji. Na novcu se često može videti i politička slika, kao i shvatanja i verovanja toga vremena. Aleksandar je prihvatio atinski sistem za srebrni i zlatni novac i ukinuo dotadašnji persijski bimetalizam. Zaveo je jedinstvo novca na celoj teritoriji carstva. Proizvodnja novca je doživela procvat zahvaljujući puštanju blaga iz persijskih riznica u opticaj. Otvaraju se nove kovnice. Sve u svemu, novac odslikava veliki zamah koji je doživela privreda njegovog vremena.

Ovim zaokružujemo priču o izvorima iz Aleksandrovog vremena. Ona je bila neophodna da bi se videlo na osnovu čega počiva izgrađena slika za ovoga, zaista jednog od najvećih ljudi istorije čovečanstva. Međutim, iako se čini da je o njemu sve poznato, zbog velikog dela izgubljenih originalnih dokumenata, moramo konstatovati da prava slika o njemu i njegovom vremenu još nije konačno uobličena, zbog svega što smo gore već pomenuli. Da bi se ova konstatacija razumela, bilo je potrebno da se malo detaljnije pozabavimo ovim pitanjem, koje će izvesno je, još za dugo ostati nerešeni problem u nauci.

Literatura

• Roisman, Joseph; Worthington, Ian (7. 7. 2011). A Companion to Ancient Macedonia. John Wiley & Sons. str. 342. ISBN 978-1-4443-5163-7. 

Spoljašnje veze

• Original na izvornom sajtu Srpski Despot