Anton Hajler
Anton Hajler (nem. Anton Heiller; Beč, 15. septembar 1923 — Beč, 25. mart 1979) bio je austrijski orguljaš, čembalist, kompozitor i dirigent.
Anton Hajler | |
|---|---|
| Datum rođenja | 15. septembar 1923. |
| Mesto rođenja | Beč |
| Datum smrti | 25. mart 1979. (55 god.) |
| Mesto smrti | Beč |
Biografija uredi
Rođen u Beču, prvo ga je obučavao u crkvenoj muzici Vilhelm Muk, orguljaš bečkog Štefansdoma (katedrale Svetog Stefana). Zatim je kombinovao rad kao koreograf i horovođa u Bečkoj Folksoperi sa daljim studiranjem na Bečkoj muzičkoj akademiji kod Bruna Zajdlhofera (klavir, orgulje, čembalo) i Fridriha Rajdingera (teorija muzike i kompozicija), sve to dok je služio u vojsci, uglavnom kao lekarski pomoćnik. Godine 1945. završio je Akademiju i bio tamo postavljen za nastavnika orgulja. U zvanje profesora unapređen je 1957. godine.
Hajlerova karijera posle Drugog svetskog rata je neprekidna lista koncerata, predavanja, ploča, učestvovanja u žirijima na takmičenjima i ceremonijama. Godine 1952. pobedio je na Međunarodnom takmičenju orgulja u Harlemu, u Holandiji, i bio na turneji po Evropi i Sjedinjenim Državama, gde su njegovi orguljaški recitali na Univerzitetu Harvard bili posebno dobro primljeni. Nekoliko godina pre toga, izdao je set snimaka mnogih Bahovih većih orguljaških dela u Švedskoj. Njegova dve ploče za Hajdnovo Društvo ranih 1950-ih: Simfonije 26 ("Lamentacija") i 36, kao i Simfonije 52 i 56 Jozefa Hajdna, odlikuju se iskrenom konciznošću i direktnošću, bez nepotrebnih promena ritma i tempa.[1]
Više austrijskih vlada dodelile su Hajleru sve umetničke nagrade koje su mogle, uključujući Bečku nagradu za kulturu (1963), Bečki krst časti za umetnost i nauku (1968) i Veliku austrijsku državnu nagradu (1969). Ponuđeno mu je dirigovanje u Bečkoj državnoj operi, ali je Hajler to odbio da bi se posvetio sviranju klavijatura.
Hajler je snimio većinu svog repertoara, koji se kretao od Đovanija Gabrijelija i Diteriha Bukstehuda preko Baha do Maksa Regera i Hajlerovog dobrog prijatelja Pola Hindemita. Romantična dela su ga mnogo manje interesovala od barokne i građe 20. veka. U svim radovima pokazao je zastrašujuću tehniku, ogromnu ritmičku snagu i redak talenat za razjašnjavanje i održavanje zamaha najsloženijih polifonih pasusa koji su zvučali kao da ih je izvodio bez napora.
Njegove kompozicije bile su pod uticajem Hindemita i Frenka Martina. Hajlerove kompozicije su često bile dodekafonična, i nikada nisu tako dobro primljene od publike i kritičara kao njegovo sviranje na instrumentima. Ipak, komponovao je mnogo muzike za svoje instrumente, uključujući koncert za orgulje (1963) i ono što bi moglo biti jedini koncert ikada napisan za orgulje i čembalo (1972).
Umro je neočekivano i prerano u Beču u 55. godini, srušivši se nakon gušenja hranom, od, kako se smatralo, srčanog udara.
Njegovi značajni učenici su Monik Gendron, Volfgang Karius, Jan Klajnbusink, Daglas Lorens, Bret Lejton, Piter Planjavski,[2] Majkl Radulesku, Dejvid Ramzi, Dejvid Senger, Sibil Urbančić, Žan-Klod Zender i Mirijam Klap Dankan.
Spisak kompozicija uredi
Za detaljan spisak naslova Hajlerovih kompozicija (u originallu na nemačkom jeziku) pogledajte stranicu posvećenu njemu na engleskom jeziku.
Izvori uredi
- ^ Planyavsky, Peter (2014). Anton Heiller: Organist, Composer, Conductor. University of Rochester Press. ISBN 978-1580464970.
- ^ Anton Heiller. Alle Register eines Lebens, Klosterneuburg: Edition VAbENE & Vienna: Doblinger, 2009).
