Ајхман у Јерусалиму

Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla je knjiga političke misliteljke Hane Arent iz 1963. godine. Arent je bila Jevrejka koja je izbegla iz Nemačke u vreme uspona Adolfa Hitlera na vlast, a za list Njujorker izveštavala je sa suđenja Adolfu Ajhmanu, jednom od glavnih organizatora Holokausta. Izmenjeno i prošireno izdanje knjige objavljeno je 1964. godine.

Ajhman u Jerusalimu: izveštaj o banalnosti zla
Autor	Hana Arent
Jezik	Engleski
Izdavanje
Izdavanje	1963: Viking pres (engleski)
Klasifikacija
ISBN ?	978-1-101-00716-7

Tema knjige

Arent tokom suđenja

Podnaslovom knjige Arent je uvela u upotrebu znamenitu frazu „banalnost zla“, koja se delom odnosi na Ajhmanovo držanje tokom suđenja, pošto isti niti je prihvatao krivicu za svoja dela, niti je ispoljavao mržnju prema onima koji su mu sudili, tvrdivši da odgovornost ne snosi s obzirom da je samo „radio svoj posao“, („On je vršio svoju ‚dužnost‘…; ne samo da je slušao ‚naređenja‘, već je i poštovao ‚zakon‘.“)

Ajhman

Uzimajući u obzir Ajhmanov iskaz na suđenju i raspoložive istorijske dokaze, Arent iznosi nekoliko zapažanja o njemu:

• Ajhman je na sudu tvrdio kako se oduvek pokušavao povinovati kategoričkom imperativu Imanuela Kanta. Autorka tvrdi da je Ajhman u osnovi pogrešno shvatio Kanta: nije prepoznao „zlatno pravilo“ i načelo uzajamnosti koje kategorički imperativ implicira, već je razumeo isključivo koncept usaglašenosti čovekovih dela sa opštim zakonom. Ajhman je pokušavao da sledi duh zakona koje je sprovodio, onako kako bi to odobrio zakonodavac. Po Kantovoj formulaciji, zakonodavac je moralno ja, te su zakonodavci svi ljudi; po Ajhmanovom shvatanju, zakonodavac je bio Hitler. Ajhman je tvrdio da se ovo promenilo od onda kada je bio zadužen na sprovođenju Konačnog rešenja i u vezi sa tim Arent tvrdi „da je prestao živeti u skladu sa kantovskim principima, da je toga bio svestan, a tešio se mislima kako više nije ‚gospodar svojih postupaka‘ i nemoćan je ‚da promeni bilo šta‘“.
• Stalno korišćenje „oveštalih fraza i sopstveno skovanih klišea“ bilo je primer Ajhmanove nesposobnosti samostalnog mišljenja. Krajnje neumeće komunikacije i nerealističan pogled na svet ispoljavao je oslanjanjem na birokratski rečnik (nem. Amtssprache) i eufemistički „šprahregelung“ (nem. Sprachregelung, kodeks govora), koji su i sprovođenje Hitlerove politike činili „nekako prihvatljivijim“.
• Iako je Ajhman i mogao imati antisemitskih sklonosti, Arent tvrdi da kod njega nije bilo „nijednog primera bezumne mržnje prema Jevrejima, fanatičnog antisemitizma ili bilo kakve indoktrinacije. On, štaviše, lično nikada nije imao ništa protiv Jevreja“.
• Ajhman je celoga života bio „pridružilac“, u smislu da se neprestano pridruživao organizacijama kako bi definisao samoga sebe, bez čega je imao poteškoća u samostalnom razmišljanju. Kao mladić je bio član YMCA, Vanderfogela i Jungfrontkampferferbanda. 1933. godine mu nije uspelo da se učlani u društvo Šlarafija (muška organizacija slična Slobodnim zidarima) i tada ga je Ernst Kaltenbruner, porodični prijatelj i budući ratni zločinac, podstakao da se pridruži SS-u. Krajem Drugog svetskog rata, Ajhman je bio u depresivnom stanju jer je „shvatio da će otada pa nadalje morati da živi a da ne bude član bilo čega“. Arent ističe da njegovim postupcima nije upravljala zloba, već slepa odanost režimu i potreba da pripada, da se pridruži. Kako je sam rekao: „Osetio sam da ću morati da živim životom teškim po pojedinca, bez vođe, da ni od koga neću primati direktive, da mi se više neće izdavati naredbe i zapovedi, da neće biti relevantnihpropisa koje bih mogao konsultovati – rečju, preda mnom je bio život kakav nikada nisam iskusio“.
• Nasuprot sopstvenim tvrdnjama, Ajhman zapravo nije bio naročito inteligentan. Kako to Arent razrađuje u drugoj glavi knjige, on nije bio u stanju da završi ni srednju školu ni stručno obrazovanje, a prvi značajniji posao (kao trgovački putnik kompanije Vakjum ojl) dobio je preko porodičnih veza. Arent ističe da je Ajhman pokušavao da prikrije nedostatak veština i obrazovanja kako tokom karijere u SS-u, tako za vreme samog suđenja, kada je čak i „pocrveneo“ pri obelodanjenju ovih činjenica.  
• Arent potvrđuje da su Ajhman i glavešine Ajnzacgrupa bili deo „intelektualneelite“. Međutim, za razliku od vođa Ajnzacgrupa, Ajhman je patio od „nemaštovitosti“ i „nesposobnosti razmišljanja“.
• Arent potvrđuje nekoliko slučajeva kada je Ajhman sam tvrdio da je odgovoran za pojedina zverstva, iako mu je za izvođenje tih akcija nedostajalo moći i stručnog znanja. Ajhman je, štaviše, iznosio takve tvrdnje čak i kada su štetile njegovoj odbrani, pa stoga i Arent zapaža kako je „hvalisanje bilo porok koji je Ajhmanu došao glave“. Arent takođe ukazuje da je Ajhman možda više voleo da ga pogube kao ratnog zločinca, nego da živi kao niko i ništa. Ovo se uklapa sa njegovim precenjivanjem sopstvene inteligencije i minulih zasluga u organizacijama kojima je ranije služio, kako je prednje izloženo.
• Arent tvrdi da je Ajhman, u sporednoj ulozi na Vanzejskoj konferenciji, bio svedok iskrene podrške običnih činovnika nemačke državne službe programu Rajnharda Hajdriha o konačnom rešenju jevrejskog pitanja u Evropi (nem. die Endlösung der Judenfrage). Videvši kako članovi „uglednog društva“ podržavaju masovna ubistva i sa oduševljenjem učestvuju u planiranju rešenja, Ajhman je osetio da je umanjen teret njegove moralne odgovornosti, kao da je „Pontije Pilat“.
• Tokom pritvora pre suđenja, izraelska vlada poslala je najmanje šest psihologa da ispitaju Ajhmana, koji kod njega nisu našli tragove duševnih oboljenja ili poremećaja ličnosti. Jedan doktor primetio je da je njegov opšti odnos prema drugim ljudima, naročito prema porodici i prijateljima, bio „vrlo poželjan“, a drugi da je jedina ispoljena neobičnost kod Ajhmana bilo to što je u navikama i govoru bio „normalniji“ od prosečne osobe.

Arent ukazuje da ovo na najizrazitiji način diskredituje ideju o nacističkim zločincima kao otvorenim psihopatama i drugačijim od „normalnih“ ljudi. Na osnovu ovog dokumenta, mnogi su zaključili da situacije poput Holokausta mogu, uz odgovarajuće podsticaje, učiniti i najobičnijih ljudi počinioce užasavajućih zločina, ali se Arent ovome tumačenju odlučno protivi, s obzirom da je Ajhman dobrovoljno sledio princip vođe. Arent insistira da moralni izbor ostaje čak i pod totalitarizmom, kao i da taj izbor povlači političke posledice čak i kada je odabirač politički nemoćan:

U uslovima terora, većina ljudi će se povinovati ali neki ljudi neće, kakva je lekcija upravo u slučaju zemalja na koje se Konačno rešenje odnosilo – da se „moglo desiti“ na većini mesta, ali se nije desilo svuda. Sa ljudske tačke gledišta, više se niti očekuje niti bi se moglo razumno zahtevati kako bi ova planeta ostala pogodna za ljudsko nastanjivanje.

Arentova kao primer spominje Dansku:

Javlja se želja da ovu priču preporučimo kao obaveznu lektiru iz političkih nauka svim studentima koji žele da saznaju nešto o ogromnoj snazi potencijala inherentnog nenasilnoj akciji i otporu protivniku koji raspolaže nesravnjivo nadmoćnijim nasilnim sredstvima. Nije samo danski narod odbio da pomaže sprovođenju Konačnog rešenja, na šta su bili nagovoreni (ili tome bili radi) narodi mnogih drugih pokorenih zemalja, već je Rajh, kada je postao strožiji i odlučio da sam obavi posao, otkrio da se njegovo sopstveno osoblje u Danskoj time zarazilo i bilo u nemogućnosti da sa odgovarajućom okrutnošću prevaziđe sopstvenu ljudsku odvratnost, za razliku od kolega iz saradljivijih krajeva.

Arent o Ajhmanovoj ličnosti zaključuje sledeće:

Uprkos svim naporima tužilaštva, svako je mogao videti da ovaj čovek nije bio „čudovište“, već je bilo jako teško ne posumnjati da je bio klovn. Pošto bi ovakva sumnja bila fatalna za ceo poduhvat (suđenje), a bilo ju je jako teško prihvatiti, imajući u vidu patnje koje su on i njemu slični prouzrokovali milionima ljudi, njegove najgore klovnarije jedva da su zapažene i o njima gotovo nikada nije izveštavano.

Arent zaključuje knjigu sledećim:

I baš kao što ste Vi (Ajhmane) podržavali i sprovodili politiku nespremnosti da se zemlja deli sa jevrejskim i narodima mnoštva drugih nacija – kao da ste Vi ili Vaši nadređeni imali bilo kakvo pravo da odredite ko treba, a ko ne treba da naseljava svet – tako mi nalazimo da se ni od koga, to jest, ni od jednog pripadnika ljudske vrste ne može očekivati želja da zemlju deli sa Vama. To je taj razlog, jedan jedini razlog, zbog koga morate biti obešeni.