Bakumacu period
Bakumacu (幕末 bakumatsu, "Kasni period Tokugava šogunata" ili bukvalni prevod "pad zavese") odnosi se na poslednje godine Edo perioda kada se završila vladavina Tokugava šogunata. Započet je padom izolacione politike, sakoku prešavši iz feudalizma do moderne vladavine meidži vlade sa čijom se uspostavom ovaj period završava. Bakumacu period je period pobune protiv vlade a glavna ideološko-politička podela zbila se između imperijalista (Išin šišija) i ljudi verni šogunatu. Iako su ove dve strane bile najočiglednije u sukobima, Bakumacu period je deo kompleksnije istorije koja obuhvata uticaje stranaca, tozama daijoa, tradicije, modernizma, klasa, politike i dr.
Inostrana neslaganja uredi
.jpg)
Iako pod izolacijom, tokom 19. veka postojao je sve veći pritisak za otvaranje japanskih granica zbog učestalog kitolova i povećanje trgovine zapada sa Kinom, tada još pod vladavinom dinastije Ćing. Stranci su se otvaranjem nadali da će Japan postati baza za dopunu namirnica ali i sigurna luka u slučaju brodoloma što je dovelo do više pokušaja nasilnog ulaska a jedan od istaknutijih bio je iznenadni zahtev britanske fregate „HMS Phaeton“ za dopunu namirnica 1808. koje su šokirali mnoge u Japanu. [1] Zbog takvih slučajeva doneta je odluka (1825. godine) za odbijanje stranih brodova silom sa obala nazvana „Ikokuseb muninen učiharairei“ (異国船無二念打払令) koja je ujedno dozvoljavala ubistvo i hapšenje svakog stranca koji se nađe na obali Japana. Ovaj zakon ostalo je na snazi sve do 1842. godine.
U međuvremenu japanski učenjaci su već neko vreme u svojoj izolovanosti proučavali zapadne nauke poznate i kao rangaku ("Holandske studije") kako bi barem malo mogli da idu u korak sa zapadnim dostignućima. Mada je Japan bio tada zatvorena zemlja, trgovina sa Holandijom je i dalje postojala ali i tajne isporuke koju su praktikovali neki tozama daimjoi poput Sacume koji su preko Rjukju ostrva nabavljali vatreno oružje i laku artiljeriju. [2] Kako bi mogli da koriste ovakvo oružje oblasti Sacuma, Čošu i Saga neretko su slali svoje ljude u Nagasaki gde je bio glavni centar međudržavne razmene. [3]
Nakon Morison incidenta koji prati brod „Morison“ pod kapetanskom palicom Čarsa Kinga 1837. godine, Egava Hidetacu je 1837. postavljen na poziciju odgovornog za odbranu obala Eda. [4] Nakon što je Britanija pobedila Kinu 1840. godine u Opijumskom ratu, Japanci su shvatili da tradicionalni načini borbe neće biti dovoljni ako dođe do rata sa zapadnim zemljama. Kao preventiva učenjaci su počeli da proučavaju zapadno oružje i da proizvode svoje verzije istih od kojih je najpoznatiji bio rad Takašime Šušana koji se ovim projektom bavio pod naredbom Tokugave.[2]
Nastala je velika debata kako izbeći stranu dominaciju u Japanu a Egava je kao jedan od čelinih ljudi predlagao upotrebu zapadne tehnologije za odbijanje stranaca. Nasuprot njemu Tori Jozo je smatrao da samo tradicionalnim japanskim metodama stranci mogu biti odbijeni od daljeg dolaska u državu što je na kraju podelilo većinu ljudi koji su se zalagali za i protiv te metode.[5] Neko kompromisno mišljenje poteklo je od Sakuma Šozan koji je rekao „Zapadno znanje-istočna moralnost“ smatrajući da kontrolisanje stranaca (varvara) može samo doći korišćenjem njihovih metoda i tehnologije. [6]
Međutim nakon 1839. tradicionalisti su počeli da prevagnjuju. Studenti zapadnih nauka optuživani su za izdaju (Banša no goku), stavljeni pod kućni pritvor a u nekim slučajevima bili primorani da izvrše ritualno samoubistvo (Vatanabe Kazan, Takano Čoei). Neki od njih bili su ubijeni na ulici poput Sakuma Šozan a sve to prestaje nakon konačnih sukoba u Bošin ratu i promene javnog viđenja na zapadne studije kasnije i u inostranstvu.
Admiral Peri (1853–54) uredi
Kada su se crni brodovi Metju Perija pojavili u blizini Eda u julu 1853. japanska vlada je upala u paniku. Metju Peri je otvoreno govorio o upotrebi sile u otvaranju granica i u slučaju propadanja pregovora, napadu svoje flote na prestonicu. Javno je demostrirao moć novih modernih ratnih brodova ispaljujući plotune po obali a vladi je dao dve bele zastave napominjujući im da ih istaknu ako budu želeli prestanak bombardovanja i predaju. [7][8][9] Nakon što je predao pismo američkog predsednika japanskoj vladi Metju Peri odlazi sa obećanjem da će po odgovor doći u roku od godinu dana.
Zbog ovih događaja počela je izgradnja raznih utvrđenja ali i plamenih peći u kojoj su se izlivli topovi potrebni za odbranu Eda od potencijalnih osvajača. [10] Uvideći moć brodova i moderne tehnologije vlada se okreće rangaku studentima za pomoć koji koristeći holandske udžbenike grade brod Šohei maru.
Američka flota se vraća u Japan 1854. godine i to ranije nego što je obećano sa duplo većom flotom. Zbog bolesti šoguna glavni savetnik (rodžu) Abe Masahiro odabran je da bude glavni pregovarač sa Amerikancima koji, prošavši sve opcije, ipak izabrao da potpiše sporazum i otvori granice za trgovinu. Abe je pre toga tražio mišljenje od daimjoa dobijajući najrazličitije odgovore od odlaska u rat do mirne predaje a s obzirom da sa carom (koji je bi za to da se isteraju stranci) nije dobio jasan konsenzus odlučio je da se okrene mirnom potpisivanju ali i vojnoj pripremi „za svaki slučaj“. Kada je u martu 1854. konačno potpisan Sporazum iz Kanagave dogovoreno je da se otvore luke Šimoda i Hakodate usput ispunjavajući još 11 tačaka što je povuklo slične ugovore i sa drugim državama poput Rusije i Britanije.
Politički problemi i modernizacija uredi
Šteta pričinjena šogunatu bila je ogromna. Debata koju je podstakao Masahiro u cilju razrešenja stranačkog problema pokazala se kao slabost bakufua i postala je deo javne kritike.
Dve njegove odluke najavile su kraj Tokugava režima. On je najpre zatražio mišljenje svih daimjoa, uključujući i one najdalje, tozama, o tome kako odgovoriti na zahtev Amerike što je zaprepastilo fudai daimjoe koji su bili direktniji vazali šogunata. Time se šogunat odrekao svoje privilegije da odluku o spoljnoj politici donese unilateralno a podsticanjem oblasnih gospodara da se sami pobrinu za obezbeđivanje obale, umanjio je pravo šogunata da ograniči njihovu vojnu moć. Okončavanjem samoizolacije i unapređivanjem vojne tehnologije šogunat je izgubio sposobnost očuvanja vlasti na celoj teritoriji, što je, na kraju, umesto da ojača samo dovelo do pada Tokugava režima. [11]
Tokom Ansei reforme (1854–1856), Abe je pokušao da ojača šogunat naručujući od Holanđana ratni brod za očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje. Kao odgovor Holađani šalju 1855. godine Kanko maru, koji je kasnije korišćen za podučavanje polaznika Mornaričke škole u Nagasakiju, a nakon toga dobijaju i prvi brod po narudžbini Kanrin maru koji će koristiti za prvu posetu SAD. Nekada široko kritikovana i nazivana izdajničkom, "rangaku" studije se vraćaju na velika vrata i učenjaci direktno pomažu vladi u odnosima istoka-zapada.
Protivnici Abea povećali su se u okvirima fudai kruga koji su se direktno protivili učešću tozama daijoa pa je Abe 1855. zamenjen drugim savetnikom po imenu Hota Masajoši (1810.–1864). Sa druge strane, na čelu disidentske frakcije bio je Tokugava Nariaki, koji je dugo važio za miltantnog lojalistu carskog dvora, prihvatio je anti-stranačke ideje u stavljen na čelo nacionalne odbrane 1854. godine. Oblast Mito koja je gajila svoju školu baziranu na neo-konfučijanizmu i Šinto principima imala je za cilj restauraciju carske vladavine što je tada značilo kompletno okretanje leđa zapadu.
Zemljotresi i prirodne katastrofe uredi
Osim političkih previranja ovaj period je obeležen i mnogim prirodnim katastrofama koji su uticali na celokupno stanovništvo Japana. Zemlju su pogodili veliki zemljotresi Ansei perioda koji su obuhvatali Tokai zemljotres decembra 1854, Nankai (koji je usledio dan posle njega) i Edo, novembra 1855. Kao posledice zemljotresa obale zapljuskuje veliki cunami od koga su najviše pogođena obala Šimode i poluostrvo Izu. Pošto je u Šimodi bio smešten američki konzulat mnogi su ovu nepogodu protumačili kao volju bogova.[12]
Harisov sporazum (1858) uredi
Nakon ustoličenja Tounsend Harisa kao američkog konzula 1856. i dve godine pregovaranja, Harisov sporazum je konačno potpisan 1858. i stupljen na snagu sredinom 1859. godine. Tokom diplomatskih razgovora Haris je u velikom broju isticao činjenicu da Francuska i Velika Britanija u tom trenutku u Drugom opijumskom ratu (1856–1860) nad Kinom izvršavaju agresivni kolonijalizam, ukazivajući da ove dve zemlje neće oklevati da napadnu i Japan. Kao mirnu alternativu navodio potpisivanje sporazuma sa SAD ali budući da je ovaj sporazum bio jednostran, nije mogao da spreči pobunu samih žitelja Japana.[13]
Najvažnije tačke sporazuma su:
- Razmena diplomata.
- Luke Edo, Kobe, Nagasaki, Nigata, i Jokohama biće otvorene za stranu trgovinu.
- Američki građani će moći da žive i rade u ovim mestima (trgovina opijumom je zabranjena).
- Donet je sistem ekstrateritorijlnosti za strane građane za koje će važiti zakoni svog konzulata a ne japanskog pravnog sistema.
- Donete su fiksne uvozne-izvozne dažbine u skladu sa međunarodnom kontrolom.
- Daje se mogućnost Japanu da kupi američko oružje i brodove (tri američka parna broda su dostavljena Japanu do 1862. godine).
Japan je bio primoran da prihvati ovakve uslove i prema drugim državama pa su za ovim sporazumom došli i slični nazivajući ih udruženo „Ansei sporazumi sa pet nacija“. Japan je posle Amerike (29. jul 1958) vrlo brzo potpisao slične ugovore sa Holandijom (18. avgust), Rusijom (19. avgust), Britanijom (26. avgust) i Francuskom (9. oktobar). Nakon stupanja sporazuma na snagu na tlu Japana se grade i otvaraju trgovinski prostori.
Krize i konflikti uredi
Politička kriza uredi
Hota Masajoši je izgubio podršku ključnih daimjoa, pa kada se Tokugava Nariaki usprotivio novom sporazumu, Hota je zatražio kaznu od cara. Sudski zvaničnici, imajući u vidu slabost „bakufua“, odbijaju Hotin zahtev što je rezultiralo njegovom ostavkom na državnu poziciju. Ovaj događaj po prvi put nakon mnogo godina bacilo je akcenat na Kjoto i cara koji počinje da se ponovo upliće u politiku. Ubrzo šogun kao glavno vladajuće telo umire i ne ostavlja naslednika iza sebe. Nariaki upada sa idejom da vlast kao sledećeg šoguna podrži njegovog sina Tokugava Jošinobua (tada Keikia), što su podržali šinpan ali i tozama daimjoi. Međutim jači „fudai“ daimjoi uspeli su da uspostave svoju volju postavljajući na čelo svoje frankcije Ii Naosukea, potpisujući ugovore iz ere Ansei sa pet država, i hapšući Nariakija i Jošinobua kao i svih „Sono džoi“ intelektualaca koji su protivili inostranim ugovorima i planirali obaranje vlasti. Ovo sklanjanje opozicionih figura u istoriji se naziva Ansei čistka.
Napad na strance i njihove simpatizere uredi
Od 1859. luke Nagasakija, Hakodatea i Jokohame postale su otvorene za stranu trgovinu posredstvom potpisanih sporazuma.[14] Stranci su došli u Jokohamu i Kanagavu u velikom broju, isticajući se izgledom i ponašanjem među samurajima.[15] Nije prošlo previše vremena a već su se pojavile prve nesuglasice i ulično nasilje budući da su samuraji za pojasom uvek držali mačeve. Ostalo je zabeleženo da je 26. avgusta 1859. isečen i javno ubijen ruski mornar na ulicama Jokohame.[15] Rane 1860, isto se desilo i dvojici holandskih kapetana [15] ali i Kinezima, kao i stranim slugama.[15]
Japanski premijer Ii Naosuke, koji je potpisao Harisov sporazum pokušao je da eliminiše opoziciju tako što je sproveo Ansei čistku, ali su ga vremenom njegove političke odluke dovele do atentata u martu 1860. kada je ubijen u tz. Sakuradamon incidentu. Nasilje se i dalje nastavnjalo pa je tako sluga francuskog ministra takođe napadnut iste godine [15] dok je 14. januara 1861, Henri Heusken, sekretar američke misije napadnut i ubijen.[15]Nešto kasnije, 5. jula 1861, grupa samuraja napala je britansko poslanstvo i dvoje ljudi je poginulo.[15] Tokom tog perioda skoro svakog meseca je umirao barem po jedan stranac a kada se desio tz.Namamugi incident gde je ubijen trgovac Ričardson (septembar 1862) strane nacije su rešile da preduzmu nešto u vezi toga. U maju 1863. američko poslanstvo u Edu je zapaljeno.
Ekonomska i društvena kriza uredi
| Japanska inostrana trgovina (1860–1865, u meksičkim pezosima)[16] | ||
| 1860 | 1865 | |
| Izvoz | 4,7 miliona | 17 miliona |
| Uvoz | 1,66 miliona | 15 miliona |
Otvaranje Japana i nekontrolisana trgovina doneli su ekonomsku nestabilnost. Iako su neki preduzetnici prosperirali, dosta njih je otišlo u bankrot. Nezaposlenost je cvetala isto kao i inflacija. Velika glad povećala je drastično cenu hrane a situacija je još dodatno eskalirala pojavom stranaca, kulturoloških razlika i netrpeljivosti.
Japanski monetarni sistem bazivan na Tokugava kovanicama takođe je propao. Ranije japanski kurs novca iznosio je između zlata i srebra 1:5 dok su međunarodne stope iznosile 1:15. To je dovelo do masovne kupovine zlata od strane stranaca što je uslovilo vlast da devalvira svoju valutu. [17] Postojao je veliki odliv zlata iz Japana, budući da su stranci po dolasku odmah požurivali da razmene svoje srebro za srebrne japanske kovanice kako bi ih ponovo zamenili za zlato dobijajući profit od 200% u transakciji. Samo 1860. oko 4 miliona rjo-a napustilo je Japan,[18] što u količini iznosi oko 70 tona zlata. Ovo je uništilo japanski standardni sistem plaćanja i primoralo da se vrate na „težinski“ sistem baziran na međunarodnom kursu. Kao meru za stabilizaciju Bakufu smanjuje svoje kovanice za dve trećine manji oblik tako da bi mogao da parira stranim zlatnicima/srebrnjacima u razmeni i kupovini. [18]
Dodatan problem Japanu nastao je dolaskom kolere koji su stranci doveli u zemlju što će dovesti do ogromnih gubitaka u ljudstvu jer je od te bolesti umrlo preko 100.000 ljudi.[17]
Osim toga, šezdesetih godina 19. veka desilo se nekoliko pobuna seljaka (hyakushō ikki) a u isto vreme pojavljuje se i pokreti „Jonaoši iki“ ("obnovimo svet") i E đa nai ka ("Zašto da ne?").
Bakufu je poslao više grupe ljudi u svet u cilju saznanja više o zapadnoj kulturi, u pokušaju reviziranju jednostranih ugovora i da odugovlače što je više moguće sa otvaranjem luka ka svetu. Prva misija za SAD poslata je 1860. a za Evropu 1862. godine.
Carsko podržavanje "Sono džoi" pokreta (1863) uredi
Ratoborna opozicija zapadnog uticaja postaje nasilna nakon što car Komei, prekidajući više decenijsku pasivnost, počinje ponovo da se uključuje u politiku otvoreno pružajući simpatije prema „Sono džoi“ pokretu.
Mori klan oblasti Čošu, pod vođstvom Mori Takačike, prihvatila je carsku volju i počela da se bavi isterivanjem svih stranaca do zadatog roka (10. maja po lunarnom kalendaru) iako se time suprostavljala volji šogunata. Takačika je ignorisao mišljenje bakufua i naredio svojim vojnim snagama da pucaju na strane brodove bez upozorenja što se i desilo u moreuzu Šimonoseki.
Pod pritiskom od strane cara, šogun je bio prisiljen da izda deklaraciju kojom obećava kraj odnosa sa strancima. Naređenje je prosleđeno stranim poslanstvima 24. juna 1863. od strane Džušo no Kamija iz Ogasavare:
"Po naređenju vlade, dobijenog iz Kjota, luke će biti zatvorene i stranci isterani zato što narod ove zemlje ne želi da ima ikakvog kontakta sa stranim državama."
— Poslanik Ogasavare Džušo no Kami, 24. jun 1853. citiran u „Diplomata u Japanu“, Ernest Sato. str. 75
Potpukovnik Nil, šef Britanskog poslanstva na ovu odluku odgovorio je krajnje strogo naglašavajući da ovakav potez može značiti objavu rata:
"Ova odluka je objava rata Japana protiv svih sila sa kojom je potpisala mirovni sporazum čije će posledice, ako ne dođe do hapšenja odgovornih, morati da istrpe."
— Edvard Nil, 24. jun, 1863. citiran u „Diplomata u Japanu“, Ernest Sato. str. 77
U decembru 1863. bakufu šalje drugu misiju za Evropu kako bi izdejstvovali ponovno zatvaranje spoljne trgovine, prvenstveno zatvaranjem luke u Johohami ali ne uspevaju budući da Evropa nije videla korist u takvim odlukama.
Vojna intervencija protiv „Sono džoi“ pokreta (1863.–1865) uredi
Američki uticaj koji je bio najveći u Japanu ustupio je mesto drugim državama budući da je tamo izbio Američki građanski rat (1861–1865) koji je povukao sve američke resurse sa ovih prostora. Uticaj Amerikanaca zameniće Britanci, Holanđani i Francuzi koji povlačenje SAD koriste da bi razvili trgovinu i politički uticaj u zemlji.
Dva glavna okruga koji su se pobunili protiv bakufua bile su feudalne oblasti Sacuma i Čošu (današnja prefektura Kagošima i Jamaguči) koje su predvodile pokret otpora sa tada dvoje najsnažnijih tozama daimjoa na čelu vojske. Iako su u početku bile na različitim stranama Saigo Takamori i Okubo Tošimiči iz Sacume vrlo brzo su se ujedinili sa Kacurom Kogorom iz Čošua radi ispunjavanja zajedničkih ciljeva. Budući da su ovi okruzi bili umešani u ubistvo Ričardsona i ostalih stranaca kao i na napad na strane brodove u Šimonosekiju, strane zemlje uvideli su nemogućnost da se šogunat obračuna sa Džoi pobunjenicima pa su rešili da sami, na napade, odgovore direktnom vojnom intervencijom.
Američka intervencija (jul 1863) uredi
U jutarnjim satima, 16. jula 1868. pod odobrenjem ministra Pruna, američka fregata „USS Wyoming“ pod vođstvom kapetana Mekdugla, kao odgovor na napad na brod „Pembroke“, uplovila je u moreuz i porazila slabo organizovanu pobunjeničku flotu koja se sastojala od brodova američke proizvodnje. Za skoro dva sata, pre povlačenja, Mekdugal je potopio jedan brod i znatno uništio dva sa oko 40 japanskih ljudskih žrtava. Za to vreme brod „USS Wyoming“ pretrpeo je nešto manju štetu ali je u borbi četrnaestoro ljudi bilo ranjeno ili poginulo.
Francuska intervencija (avgust 1863) uredi
Dve nedelje nakon Mekdugalovog sukoba dva francuska broda „Tancrède“ i „Dupleix“ sa posadom od 250 ljudi i pod vođstvom kapetana Benjamin Jaurès uplovili su u Šimonoseki i uništili mali grad zajedno sa utvrđenom neprijateljskom artiljerijom koja se nalazila na obalama naselja. Iako je vlada Francuske kritikovala svoje predstavnike zbog ovog napada ne želeći da rizikuje sukob sa Japanom, vlada Šogunata je pohvalila stranu intervenciju protiv pobunjenika aktuelne vlasti. [19]
Britansko bombardovanje Kagošime (avgust 1863) uredi
U avgustu 1863. zbog Namamugi incidenta i ubistva engleskog trgovca Ričardsona bombardovan je grad Kagošima gde je unušteno nekoliko pobunjeničkih brodova. Oblast Sacuma je u daljim pregovorima morala da plati oko 25.000 funti i da kazni ubice Ričardsona ali je uspela da dogovori nabavku parnih brodova koju bi Britanija za određenu sumu dostavila okrugu. Ovaj konflikt je obeležio početak bliskih odnosa između oblasti Sacume i Velike Britanije koje će postavi glavni saveznici u predstojećem Bošin ratu. Od samog starta Sacuma je kao okrug podržavala otvaranje i modernizaciju Japana i iako su njeni samuraji bili krivi za Namamugi incident, vođe okruga su to pripisivale radikalnoj Sono džoi a ne zvaničnoj politici Sacume što je donekle ubedilo Britance da nastave saradnju u trgovinskom smislu.
Mito pobuna uredi
Datuma 2. maja 1864. još jedna pobuna je kulminirala u zemlji protiv vladavine šoguna, takozvana Mito pobuna koja je nastala u ime „Sono džoi“ politike kako bi izbacili zapadne „varvare“ i povratili vladavinu cara. Šogunat je ovog puta uspeo da organizuje kontranapad i sa svojom vojskom nasilno potisne pobunu koja se završila predajom pobunjenika 14. januara 1865.
Čošu pobuna uredi
Tokom Kinmon incidenta, 20. avgusta 1864. jedinice iz oblasti Čošu pokušale su da preuzmu kontrolu nad gradom Kjotom i njenom carskom palatom kako bi pred carem ustoličili Sono džoi politiku kao glavnu u zemlji. Ovaj pokušaj završio se neuspehom pa je Tokugava šogunat kao odmazdu na ovaj događaj poveo vojsku na Prvi pohod na Čošu (長州征討).
Savezničko bombardovanje Šimonosekija (septembar 1864) uredi
Zbog Sono džoi politike i napada na strance zapadne zemlje su planirale vojnu intervenciju protiv japanske opozicije što su i odradili bombardovanjem Šimonosekija. Napad se dogodio u septembru 1864. u kojoj su učestvovale ujedinjene snage mornarice Britanije, Holandije, Francuske i SAD protiv daimjoa Morija Tačakike i oblasti Čošu sa njenim glavnim gradom Šimonosekijem.
Konzervativna reafirmacija uredi
Nakon ovih uspeha protiv carskog pokreta u Japanu, šogunat je opet uspeo da ojača i nametne svoj uticaj do kraja 1864. godine. Zvanična, tradicionalna politika „sankin kotai“ je opet postavljena vao važeća, a ostaci pobuna koji su se vodili u periodu 1863–64 zajedno sa preostalima iz Išin šiši organizacije brutalno su potisnuti iz zemlje.[20]
Strane vojne intervencije uverili su Japance da nasilno proterivanje stranaca nije moguće i da japanska vojska takva kakva je bila tada nije mogla da parira modernoj mornarici zapadnih država. Sono džoi se pokazao kao nerealna politika i kao takva vrlo brzo je izgubila podršku ljudi ali je slabost Bakufua i dalje bila jasna terajući opoziciju da se i dalje pridržavaju u ideji svrgavanja feudalizma i stvaranju jače vlade pod jednim carskim autoritetom.
Sumrak bakufua uredi
Hjogo ekspedicija (novembar 1865) uredi
Zbog intervencije protiv pobunjenika aktuelne vlasti, strane zemlje su zatražile od šogunata da zbog vojne akcije u Šimonosekiju plate troškove u iznosu od 3.000.000 dolara što vlada Japana nije bila u mogućnosti. Kako bi izašla u susret strane vlade nude da smanje iznos u zamenu za ratifikaciju Harisovog sporazuma od strane samog cara koji bi dozvolio snižavanje carinskih stopa na jednoobraznih 5% ali i otvaranje novih luka Hjogo (današnji Kobe i Osaka) za inostranu trgovinu. U cilju jačeg pritiska na ove zahteve eskadron koji se sastojao od četiri britanskih, jednog holandskog i tri francuskih bojnih brodova poslati su u luku Hjogo u novembru 1865. Nakon nekoliko pregovora i incizija car je naposletku morao da prihvati sve uslove i zvanično oslovi šoguna kao glavno telo u pregovorima sa strancima. [21]
Ovi sukobi doveli su do spoznaje da direktan konflikt sa zapadnjacima ne bi bilo pametno rešenje za Japan. Kakoje bakufu nastavio svoj put ka modernizaciji, zapadni daimjoi (prvenstveno Čošu i Sacuma) počeli su takođe da sarađuju sa strancima i da ubrzano modernizuju državu kako bi izgradili jači Japan koji bi mogao da se suprostavi stranim zahtevima i vojnim intervencijama.
Drugi pohod na Čošu uredi
U junu 1866, šogunat je poveo drugu kaznenu ekspediciju prema okrugu Čošu ali je ovog puta bitku izgubio od bolje opremljene i obučene vojske. Novi šogun Tokugava Jošinobu uspeo je da ugovori prekid vatre pod izgovorom smrti prethodnog šoguna ali se ne vezano za to oseti veliki jaz između dve sukobljene strane što je motivisalo bakufu da se još brže osavremeni ako želi da zadrži svoju vlast nad državom. [22]
Obnova i modernizacija uredi
Tokom poslednjih godina bakufu (bakumacu) perioda, Tokugava vlast je pokušavala na sve načine da održi svoju dominaciju u zemlji ali je njena umešanost sa stranim silama uticala na reputaciju i anti-tokugava raspoloženje u zemlji iako su sa strancima kasnije i pobunjene oblasti sarađivale.
Kao jedan od pokušaja jačanja svoje vojske i mornarice, šogunat šalje studente na zapad kako bi učili iz stranih knjiga i iskustava i to znanje doneli nazad. Jedan od tih studenata bio je i admiral Enomoto Takeaki koji je kasnije postao prvi i jedini predsednik Ezo republike. U Japan su doneti razni strani stručnjaci poput francuskog inžinjera Leonsa Vernija koji je unajmljen da izgradi arsenal za Jokosuku i Nagasaki ali i razni pešadijski oficiri koji su stvorili zapadno orijentisane jedinice poput Denšutai ja. Do kraja vladavine Tokugava šogunata 1868. godine, japanska mornarica će zahvaljujući šogunu posedovati osam zapadnih parnih brodova a neki od njih koristiće se u Bošin ratu pod vođstvom admirala Enomota. Kao pokazatelj dobre međudržavne saradnje Francuska je više puta slala svoje oficire kao podršku japanskoj vojsci a Japan zauzvrat šalje svoju delegaciju za učešće u Svetsvoj izložbi 1867. godine u Parizu.
Tokugava Jošinobu (poznat i kao Keiki) nakon iznenadne smrti Tokugave Ijemočija postaje glava Tokugava porodice i vladalac Japana sredinom 1866. godine. Vrlo brzo, početkom 1867. i car Komei umire i nasleđuje ga njegov sin, Mucuhito, kao car Meidži. Jošinobu je uzaludno pokušao da reorganizuje politiku i vladu pod carem a da ujedno zadrži titulu šoguna uspostavljajući sistem „kobu gatai“. Imajuči u vidu snage daimjoa Sacume i Čošua i ostali daimjoi, poput Tose su zatražili mirno predavanje vlasti caru sa mogućnošću zadržavanja uticaja Tokugave u budućoj vlasti što je vremenom Jošinobu prihvatio ali se zbog raznih političkih spletki i razlika mirna predaja ipak završila ratom.
Bošin rat uredi
Iako je Jošinobu pokušao da izbegne konflikt, snage sad bivših pobunjenika su počeli da izazivaju nevolje na ulicama negodujući zbog ostavka Tokugave u vlasti. Snage Sacume i Čošua su se premestili u Kjoto vršeći pritisak da se donese zvaničan edikt sa svrgavanja šogunata što je kasnije i izdato krajem 1867. da bi u januaru 1867. bila objavljena zvanična obnova države i politike. Jošinobu u početku prihvata i povlači se za Osaku dajući ostavku na mesto šoguna ali plašeći se da bi kao takav opet mogao da ima uticaj na cara nastaje vojni sukob koji započinje borbom na Toba-Fušimi. Izgubivši ovu bitku koja širenjem carskog banera koji unapređuje pobunjene okruge u zvaničnu carsku vosku, dok snage šogunata degradira u pobunjenike, Jošinobu se povlači iz Osake za Edo čime se završava vladavina Tokugava šogunata koja je na čelu ove Japana bila više od 220 godina.
Po završetku Bošin rata (1868.–1869) bakufu vladavina je ukinuta a Jošinobu je degradiran na čin običnog daimjoa, pozicija koja uskoro prestaje da postoji. Otpor je trajao sve do 1868. u gradu Hakodateu na samom severu Japana gde se admiral Enomoto Takeaki stacionirao sa preostalim snagama stvarajući zasebnu republiku Ezo na današnjem ostrvu Hokaido. Ova republika ila jek ratkog veka pa je ubrzo pripojena Japanu nakon Bitke za Hakodate koja je tradala mesec dana i završila se u maju 1869. kao poslednji neuspeli otpor snaga bivšeg šogunata.
Vidi još uredi
Uticajne figure perioda uredi
- Omura Masudžiro
- Sakamoto Rjoma
- Kondo Isami
- Hidžikata Tošizo
- Takasugi Šinsaku
- Macudaira Katamori
- Saigo Takamori
- Tokugava Jošinobu
- Jošida Šoin
- Kacura Kogoro
- Ii Naosuke
- Metju Peri (admiral)
Napomene uredi
Reference uredi
- ^ Jansen 2002, str. 287
- ^ a b Jansen 2002, str. 287.
- ^ Kornicki 1998, str. 246.
- ^ Cullen, str. 158–159
- ^ Jansen 1995, str. 124
- ^ Jansen 1995, str. 126–130
- ^ Takekoshi 2004, str. 285.
- ^ Millis 1981, str. 88.
- ^ Walworth 2008, str. 21.
- ^ Iida, 1980
- ^ Istorija Japana: iz Kondanšine istorije Japana. Beograd, Srbija: Zavod za udžbenike. 2003. ISBN 978-86-17-15867-3.
- ^ Hammer 2006, str. 65.
- ^ Satow 2006, str. 33
- ^ Satow 2006, str. 31
- ^ a b v g d đ e Satow 2006, str. 34
- ^ Jansen 1995, str. 175.
- ^ a b Dower, str. 2
- ^ a b Metzler 2006, str. 15
- ^ Medzini, str. 46
- ^ Totman, str. 140–147
- ^ Satow 2006, str. 157
- ^ Jansen 1995, str. 188.
Literatura uredi
- Arnold, Bruce Makoto (2005). Diplomacy Far Removed: A Reinterpretation of the U.S. Decision to Open Diplomatic Relations with Japan (Teza). University of Arizona. [1]
- Cullen, Louis M. (2003). A history of Japan 1582–1941: internal and external worlds. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52918-1.
- Denney, John (2011). Respect and Consideration: Britain in Japan 1853—1868. and beyond. Radiance Press. ISBN 978-0-9568798-0-6.
- Dower, John W. (2008). Yokohama Boomtown: Foreigners in Treaty-Port Japan (1859–1872). Chapter Two, "Chaos". MIT. Visualizing Cultures.
- Hammer, Joshua (2006). Yokohama Burning: The Deadly 1923 Earthquake and Fire that Helped Forge the Path to World War II. Simon and Schuster. ISBN 978-0-7432-6465-5.
- Hillsborough, Romulus (2005). Shinsengumi: The Shōgun's Last Samurai Corps. North Clarendon, Vermont: Tuttle Publishing. ISBN 978-0-8048-3627-2.
- Iida, Ken'ichi. (1980). "Origin and development of iron and steel technology in Japan". IDE-JETRO, UN University. Retrieved 16 April 2013.
- Jansen, Marius B. (1995). The Emergence of Meiji Japan. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-48405-3.
- Jansen, Marius B. (2000). The Making of Modern Japan. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 9780674003347. OCLC 44090600.
- Kornicki, Peter F. (1998). Meiji Japan: The emergence of the Meiji state. Psychology Press. str. 246. ISBN 978-0-415-15618-9.
- Metzler, Mark (2006). Lever of empire: the international gold standard and the crisis of liberalism in prewar Japan. University of California Press. ISBN 978-0-520-24420-7.
- Millis, Walter (1981). Arms and Men: A Study in American Military History. Rutgers University Press. str. 88. ISBN 978-0-8135-0931-0.
- Ravina, Mark (2004). Last Samurai: The Life and Battles of Saigo Takamori. Hoboken, N.J.: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-08970-4.
- Satow, Ernest (2006) [1921]. A Diplomat in Japan. Stone Bridge Classics. ISBN 978-1-933330-16-7.
- Takekoshi, Yosaburō (2004). The Economic Aspects of the History of the Civilization of Japan. Taylor & Francis. str. 285. ISBN 978-0-415-32381-9.
- Walworth, Arthur (2008) [1946]. Black Ships Off Japan – The Story of Commodore Perry's Expedition. Lightning Source Incorporated. ISBN 978-1-4437-2850-8.
.
