Bengal (provincija)
Provincija Bengal (engl. Bengal Presidency, doslovnoː Bengalsko predsedništvo), bivši kolonijalni posed Britanske istočnoindijske kompanije u severnoj Indiji, sa prestonicom u Kalkuti. Posle 1858. postala je provincija Britanske Indije.
Istorija
urediEngleska kolonija u Kalkuti
urediEngleska Istočnoindijska kompanija osnovana je 1600. godine.[1] Ova kompanija je uspostavila prvu trgovačku postaju na mestu današnje Kalkute 1690. godine.[2] Kalkuta je nastala oko Tvrđave Viljem (engl. Fort William) koju je engleska Istočnoindijska kompanija podigla 1694. u selu Kali-Kata u delti Ganga (na rukavcu Hugli 140 km od mora). Od 1707. dobila je autonomiju, a 1756-1757. Kalkutom su vladali bengalski vladari. Od 1774-1912. bila je administrativni centar britanske uprave u Indiji.[3][1]
Teritorijalno širenje
urediStanje u Mogulskom carstvu pod slabim Aurangzebovim (1658-1707) naslednicima pružilo je Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji uslove za stvaranje trgovinskih monopola i teritorijalno širenje. Godine 1715. Kompanija je uspela da od sultana u Delhiju dobije ferman kojim joj se daje sloboda trgovine na celoj teritoriji Mogulskog carstva. Do sredine 18. veka britanska politika u Indiji svodila se na borbu za obezbeđenje slobodne trgovine indijskom robom, ali je tada prerasla u borbu za stvaranje kolonijalnih poseda. Britanci su nominalno priznavali padišaha u Delhiju kao jedinu legalnu vlast u Indiji, ali su u praksi imali punu slobodu delovanja. Tako su vlasti Istočnoindijske kompanije sredinom 18. veka počele da formiraju svoju privatnu vojsku, Bengalsku, Madrasku i Bombajsku armiju, sastavljene od indijskih najamnika (sepoja) pod komandom britanskih oficira, naoružanih, opremljenih i obučenih na evropski način. Godine 1754. u Indiju su prvi put stigle i britanske kraljevske trupe. Uz njihovu pomoć, privatna vojska Kompanije je 1757. bitkom kod Plesija potčinila kneževinu Bengal, a bitkom kod Beksara 1764. osigurana je britanska vlast nad Biharom i Orisom.Do 1784. snage sve tri armije narasle su na 13 pukova sovara i 64 puka sepoja, uz 3 evropska pešadijski puka. Pod takvim vojnim pritiskom vrhovnu vlast Kompanije priznali su karnatski navab (1787) i nizam od Hajderabada (1790). Poslednji ozbiljni neprijatelji Kompanije bili su majsorski sultani na jugu i Maratsko carstvo na severu, koji su savladani u anglo-misorskim ratovima (1767-1799) i maratskim ratovima (1798-1818).[4]
Predsedništva Indije
urediTako je već 1818. čitava Indija izuzev Pandžaba bila pod direktnom ili indirektnom vlašću Kompanije. Osvojene oblasti organizovane su u tri provincije ili predsedništva (Bombaj, Madras i Bengal), uz koje je Kompanija kontrolisala još oko 600 vazalnih kneževina koje su plaćale godišnji danak.[4]
Vladavina Kompanije u Indiji (1772-1857)
urediNakon Pariskog mira (1763), Francuska je izgubila većinu kolonija U Indiji, dok su se Britanci solidno učvrstili u Bombaju, Madrasu i Bengalu, odakle postepeno uspostavljaju političku hegemoniju u Indiji. U prvom periodu britanske kolonizacije Indije, od 1772. do 1857, teoretski, Britanci su bili samo vazali Velikog Mogula u Delhiju, a Britanska istočnoindijska kompanija osvajala je i upravljala teritorijama radi zaštite svojih trgovačkih interesa. Prvi generalni guverner Indije Voren Hastings (1772-1785) bio je istinski osnivač Britanske Indije. On i njegovi sledbenici nastavili su ekspanzijuː osvojili su južnu Indiju i dolinu Ganga, zatim Delhi (1803) i državu Marata (1819), a 1849. definitivno su anektirali Padžab, Carstvo Sika, poslednju nezavisnu državu u Indiji. Od 1849. Britanci su vladali čitavim indijskim potkontinentom i i obalama Burme (čiju su unutrašnjost anektirali 1852. i 1886). Samo su Nepal i Avganistan ostali izvan britanske vlasti.[1]
Iako je najveći deo indijskih teritorija bio pod direktnom upravom činovnika kompanije, britanski rezidenti (činovnici Kompanije) su indirektno upravljali sa oko 600 vazalnih kneževina. Tehničke novine (telegraf, železnica) i ukidanje monopola na trgovinu Kompanije (1813) uveli su Indju u britanski kapitalistički sistem. Novi giospodari smatrali su da je njihova misija civilizacijska. Umesto persijskog, uvode engleski kao službeni jezik, nameću svoj način života i svoje vrednosti, podstiču rad hrišćanskih misionara. Energično ukidaju ropstvo, ubijanje dece, žrtvovanje udovica. Ovakve mere dovode 1857. do Indijskog ustanka. Da bi proterali Engleze i oslobodili dolinu Ganga, nezadovoljni sepoji i vlastela (zemindari) se dižu na ustanak zajedno sa mogulskim carem Badur Šahom II. Već na početku 1858. buna je ugušena, a mogulski car uklonjen.[1]
Britansko carstvo u Indiji (1858-1947)
urediDrugi period britanske dominacije počeo je ukidanjem Britanske istočnoindijske kompanije (1858). Britanski suveren (kraljica Viktrija) postala je carica Indije. Njen predstavnik, bivši generalni guverner Indije, dobio je titulu vicekralja. Prestonica je premeštena iz Kalkute u Nju Delhi 1912. Politika je postala konzervativnija i imala je za cilj pridobijanje kneževa, bogatih ljudi i verskih vođa, ne mešajući se u pitanja običaja i vere. Posle 1921. stanovništvo brzo raste i ostaje pretežno seosko (87 % u 1941. godini). Međutim, došlo je do stvaranja nove gradske elite sa engleskim obrazovanjem, čiji su članovi tražili učešće u upravljanju zemljom. U nacionalnom pokretu dominirala je Kongresna stranka, osnovana 1885. Njeni članovi bili su većinom hinduisti, ali bilo je i nekoliko viđenijih muslimana.[1]
Prvo liberalna, Kongresna stranka postaje sve radikalnija posle 1900. godine pod Tilakovim uticajem. Zahvaljujući agitaciji, ona dobija sve veće ustupke. Dolazak na političku scenu 1917. godine Mohandasa Karamčanda Gandija (1869-1948) daje Kongresnoj stranci versko obeležje i omogućava joj da postane masovna stranka. Gandi organizuje prvu kampanju građanske neposlušnosti u periodu 1920-1922. godine, i drugu, 1930-1933. Na inicijativu Džavaharlala Nehrua (1889-1964), predstavnika nove generacije, Gandi traži autonomiju za Indiju. Odluka britanske vlade (engl. Government of India Act) iz 1935. daje provincijama autonomiju i omogućava osnivanje provincijskih vlada, nakon prvih izbora 1937, u kojima preovlađuje Kongresna stranka. Hegemonija ove stranke, koja se zalaže za nezavisnu jedinstvenu Indiju, nailazi na otpor muslimana. Oni predstavljaju značajnu manjinu (24 % u 1941. godini) i boje se da ih ne preglasaju hinduisti, koji čine većinu u Kongresnoj stranci, pa 1906. osnivaju Muslimansku ligu.[1]
Prvi svetski rat doprinosi ulasku Lige u savez sa Kongresnom strankom. Posle toga, muslimanske mase se prvi put mobilišu za odbranu svrgnutog osmanskog sultana (pokret za kalifat) 1919-1924. Kemalistička Turska svrgava kalifu (1924) i tada nastaje nepremostivi jaz između muslimana i hinduista. Neredi postaju sve češći. Počev od 1930, na inicijativu pisca Muhameda Igbala (1876-1938), muslimani se zalažu za stvaranje posebne države, Pakistana. Posle neuspeha Muslimanske lige na izborima 1937, Kongresna stranka nastupa samostalno. U Drugom svetskom ratu Britanci priznaju doprinos Indije u ratnom naporu. Oni guše svaku pobunu, ali se spremaju da daju Indiji nezavisnost po završetku rata. Kongresna stranka traži odmah nezavisnost[1] - pokret Napustite Indiju (engl. Quit India Movement) od 1942. Muslimanska liga pod vođstvom Muhameda Ali Džinaha od svih zahteva stavlja stvaranje Pakistana na prvo mesto. Posle opštih izbora 1945-1946, na kojima dobija skoro sve muslimanske glasove, ona primorava Kongresnu stranku i Britance da prihvate podelu potkontinenta.[5]
Nezavisnost i podela
urediProglašenjem nezavisnosti (1947), indijska imperija je podeljena na dva dominona. Pakistan je stvoren od dva regiona sa muslimanskom većinom, podeljen na Istočni (današnji Pakistan) i Zapadni (današnji Bangladeš). Ostatak imperije, s hinduističkom većinom, pripada Indiji. Podelu prate pokolji sa 300.000 do 500.000 žrtava i seoba 10-15 miliona ljudi.[5]
Izvori
uredi- ^ a b v g d đ e Larus 2005, str. 634.
- ^ Larus 2005, str. 449.
- ^ Božič 1972, str. 203.
- ^ a b Prikelmajer 1972, str. 563.
- ^ a b Larus 2005, str. 635.
Literatura
uredi- Prikelmajer, Ivanka (1972). „Indija”. Ur.: Gažević, Nikola. Vojna enciklopedija. 3 (2. izd.).
- Božič, Ivan (1972). „Kalkuta”. Ur.: Gažević, Nikola. Vojna enciklopedija. 4 (2. izd.).
- Blek, Džeremi (2006). ENCIKLOPEDIJSKI ISTORIJSKI ATLAS SVETA. Prevod: Adamović-Kulenović, Marina; Savić, Jelena; Kosovac, Jelena; Todorović, Ksenija. Beograd: Mono&Manana. ISBN 86-7804-042-4.
- Velika tematska enciklopedija Larousse. 1. Beograd: Mono & Mañana press. 2005. ISBN 86-7804-018-1.
- Horne, Erie Arthur (1922). The political system of British India, with special reference to the recent constitutional changes. Internet Archive. Oxford, Clarendon Press.
- Trotter, Lionel J. (Lionel James) (1886). History of India under Queen Victoria from 1836 to 1880;. unknown library. London, W.H. Allen & Co.