Википедија

Beringija

Beringija, takođe poznata i kao Beringov kopneni most ili zemljouz, naziv je za danas nepostojeću ili potopljenu kopnenu vezu ili „most”, koji je postojao za vreme poslednjeg (pleistocenskog) ledenog doba. On je u ovom periodu omogućavao kopnenu vezu između Severne Amerike i Azije.[1]

Skužavanje Beringovog kopnenog mosta

Pored Beringovog, u istom istorijskom periodu postojali su slični kopneni mostovi koji su spajali Australiju, Tasmaniju i Novu Gvineju, odnosno azijsko kopno sa Sumatrom, Javom i Borneom, kao i Britansko ostrva sa ostatkom evropskog kontinenta.

Beringov kopneni most bio je važan za živi svet, jer je preko njega u Severnu Ameriku pre 10.000 godina, emigirala naše vrsta (homo sapijens), sa prostora Azije u Severnu Ameriku sve do Aljaske ali i Sibira. Tačna ruta kojom su se kretali nije jasna, jer su arheološki i drugi tragovi potopljeni nakon završetka ledenog doba i dizanja nivoa mora.

Beringovim kopnenim mostom u Severnu Ameriku došli su i mamuta visoki tri metra i teški pet do osam tona, pre oko 100.000 godina, koji su se prvo pojavili u Evropi i Aziji oko 250.000 godina p. n. e.

Etimologija uredi

 
Vitus Bering po kome je nazvana Beringija

Termin Beringija je skovao švedski botaničar Erik Hulten 1937. godine u čast Vitusa Beringa danskog istraživača i kartografa u ruskoj službi, poznatog kao vođa Prve i Druge kamčatske ekspedicije tokom kojih je istraživao severoistočne azijske i severozapadne severnoameričke obale.[2]

Tokom ledenih doba, Beringija, kao i veći deo Sibira i cela severna i severoistočna Kina, nije bila zaleđena jer je sneg padao veoma malo.[3]

Istorija uredi

 
Migraciona kretanja preko Beringovog kopnenog mosta

Tokom geološkog razdoblja celi kontinenti Zemlje su lutali po Zemljinoj kugli međusobno se sudarajući ili udaljavajući se jedan od drugog. Pre 200 miliona godina oni su se spojili u jedinstveni superkontinent koji je nazvan Pangea. Atlantski okean nije postojao, a Severna i Južna Amerika bile su sabijene uz Afriku i Evropu. Posle toga neki delovi su se razdvojili ili sudaili jedan sa drugim.

Tokom poslednjeg, ledenog doba, nivo mora se smanjio na 120 sa više od 150 metara, zbog mobilizacije zaleđene vode u veliki led i ledene ploče, prvi put između 50.000 i 40.000. godinea p. n. e. i opet između 25.000 i 14.000 godina pre naše ere.

Nakon pada vodostaja, formirala se prostor poput prevlake ili kopnenog mosta između poljoprivrednih krajeva Azijskog i Američkog kontinenta. Ova kopneni most nazvan je Beringia.

Beringija je zbog obilja vlage, bila pokrivena bujnom vegetacijom, koja se sastojala uglavnom od trave i niskog žbunja, što je predstavljalo ne samo idealnu hranu za mamute, divlje konje, irvase i bizone, već je pružalo idealan uslov za život i kretanjek velikih životinja (megafaune). Kako su ove životinje neprestano bile predmet lova od strane grupa lovaca iz Azije, bežeći od istrebljenja one su preko ovog mosta ušle u manje naseljenu i za bezbedan život povoljniju Ameriku.

Mnogi naučnici misle da su ovaj zemljani most koristili i rani doseljenici Amerike,[4] koji su se kretali do Sibira i Aljaske, a odatle ka ostalim delovima Severna i Južna Amerike.

Kako je klima postajala sve toplija, nakon ledenog doba, glečeri su počela da se tope a nivo mora širom Zemljine kugle počeo je da raste. Smatra se da je oko 11.600 godina, zemljani most Beringia konačno nestao ispod današnjeg Beringovog moreuza.

Ostali kopneni mostove pojavili su se u isto vreme. Tako je u tom geološkom razdoblju: Australija bila povezna sa Tasmanijom, dok su Nova Gvineja i ostrvo Timor obrazovali jedan kontinent koji se zove Sahul. Slično tome, Filipinski arhipelag bio je povezan sa Indonezijom, a Japan je kontintinentalno bio povezan sa Korejom.

 
Padavine u Beringiji pre 22.000 godina

Refugium uredi

Poslednji glacijalni period, koji se obično naziva „ledeno doba“, obuhvatao je 125.000[5] –14.500. godine p. n. e.[6] i bio je najnoviji glacijalni period u okviru trenutnog ledenog doba, koji se desio tokom poslednjih godina ere pleistocena.[5] Ledeno doba je dostiglo svoj vrhunac tokom poslednjeg glacijalnog maksimuma, kada su ledeni pokrivači počeli da napreduju oko 33.000. godine p. n. e. i dostigli svoje maksimalne granice od 26.500. godine p. n. e.

Deglacijacija je počela na severnoj hemisferi oko 19.000. godine p. n. e., a na Antarktiku oko 14.500 godine p. n. e., što je u skladu sa dokazima da je glacijalna otopljena voda bila primarni izvor za nagli porast nivoa mora za 14.500. godine p. n. e.[6] i da je most konačno bio podignut oko 11.000. godine p. n. e.[7] Fosilni dokazi sa mnogih kontinenata ukazuju na izumiranje velikih životinja, nazvanih pleistocenska megafauna, pred kraj poslednje glacijacije.

Tokom ledenog doba ogromna, hladna i suva mamutska stepa protezala se od arktičkih ostrva na jug do Kine, i od Španije na istok preko Evroazije i preko Beringovog kopnenog mosta do Aljaske i Jukona gde je bila blokirana glacijacijom u Viskonsinu. Stoga su flora i fauna Beringije bili više povezani sa onima u Evroaziji, a ne Severnoj Americi. Beringija je primila više vlage i povremenog pokrivač od morskih oblaka sa severnog Tihog okeana od ostatka mamutske stepe, uključujući suvo okruženje sa obe strane. Ova vlaga je podržavala stanište grmlja i tundre koje je predstavljalo ekološko utočište za biljke i životinje.[8] U istočnoj Beringiji 35.000 godine p. n. e., severne arktičke oblasti su imale temperature 1,5 °S stepeni toplije nego danas, ali su južne subarktičke oblasti bile 2°S stepena hladnije. Tokom 22.000. godine p. n. e. prosečna letnja temperatura bila je 3–5°S hladnija nego danas, sa varijacijama od 2,9°S hladnije na poluostrvu Sjuard do 7,5°S ( hladnije u Jukonu. U najsušnijim i najhladnijim periodima kasnog pleistocena, a verovatno i tokom celog pleistocena, vlaga se javljala duž gradijenta sever-jug, dok je jug dobijao najviše oblaka i vlage zbog strujanja vazduha iz severnog Pacifika.[8]

 
Trajanje snežnog pokrivača u danima, Istočna Beringija, pre 20.000 godina.

U kasnom pleistocenu, Beringija je bila mozaik bioloških zajednica.[7] Počevši od 57.000 godine p. n. e., vegetacija stepe i tundre dominirala je velikim delovima Beringije sa bogatom raznovrsnošću trava i bilja.[9] Postojali su delovi tundre žbuna sa izolovanim refugijama šuma ariša (Larik) i smrče (Picea) sa stablima breze (Betula) i johe (Alnus).[9] Predloženo je da se najveća i najraznovrsnija zajednica megafaune koja živi u Beringiji u ovom trenutku mogla održati samo u veoma raznolikom i produktivnom okruženju.

Analiza na Čukotki na sibirskoj ivici kopnenog mosta pokazala je da je od c. 57.000 – oko 15.000. godine p. n. e. okruženje bilo vlažnije i hladnije od stepe-tundre na istoku i zapadu, sa zagrevanjem u delovima Beringije od oko 15.000. godine p. n. e.[10] Ove promene su dale najverovatnije objašnjenje za migracije sisara nakon oko 15.000. godine p. n. e., pošto je zagrevanje obezbedilo povećanu količinu hrane za pretraživače i mešane hranilioce. [11]Beringija nije blokirala kretanje većine velikih vrsta prilagođenih suvim stepama kao što su antilopa saiga, vunasti mamut i konji kabalid. Međutim, sa zapada vunasti nosorog nije išao dalje na istok od reke Anadir, a sa istoka nisu putovale severnoameričke kamile, američki kopitara nalik kiangu, kratkoliki medved, mošus sa kapom i američki jazavac. Na početku holocena, neke vrste prilagođene mezičkom staništu napustile su refugijum i proširile se na zapad u ono što je postalo tundra u severnoj Aziji i na istok u severnu Severnu Ameriku.[8]

Beringija, pre 8000 godina uredi

 
Američki mamut (američki mastodont) koji je izumro pre oko 12.000–9.000. godina zbog aktivnosti povezanih sa ljudima ili klimatskih promena ili zbog kombinacije oba činioca.

Najnovija pojava kopnenog mosta bila jepre 70.000 godina. Međutim, od 24.000 –/ 13.000 godine p. n. e. ledeni pokrivač Laurentide spojio se sa ledenim pokrivačem Kordiljera, koji je blokirao protok gena između Beringije (i Evroazije) i kontinentalne Severne Amerike.[12]

Jukonski koridor se otvorio između opadajućih ledenih pokrivača 13.000. godine p. n. e., i ovo je još jednom omogućilo protok gena između Evroazije i kontinentalne Severne Amerike sve dok kopneni most nije konačno zatvoren porastom nivoa mora oko 10.000. godine p. n. e.[13] Tokom holocena, mnoge vrste prilagođene mezicima napustile su utočište i proširile se na istok i zapad, dok su se u isto vreme vrste prilagođene šumi širile sa šumama sa juga. Vrste prilagođene suši su svedene na manja staništa ili su izumrle.[8]

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ Dr Barbara Winter (2005). „A Journey to a New Land”. www.sfu.museum. virtualmuseum.ca. Arhivirano iz originala 28. 04. 2015. g. Pristupljeno 19. 5. 2015. 
  2. ^ John F. Hoffecker; Scott A. Elias (2007). Human Ecology of Beringia. Columbia University Press. str. 3. ISBN 978-0-231-13060-8. Pristupljeno 2016-04-10. 
  3. ^ Karel Hendrik Voous (1973). Proceedings of the 15th International Ornithological Congress, The Hague, The Netherlands 30 August–5 September 1970. Brill Archive. str. 33. ISBN 978-90-04-03551-5. Pristupljeno 2016-04-10. 
  4. ^ Vialou, D. (2004) - La Préhistoire - Histoire et dictionnaire, Robert Laffont, Bouquins, 1637 p.
  5. ^ a b Intergovernmental Panel on Climate Change (IPCC), ur. (2023-07-21). Climate Change 2022 - Mitigation of Climate Change. Cambridge University Press. ISBN 978-1-009-15792-6. 
  6. ^ a b Clark, Peter U.; Dyke, Arthur S.; Shakun, Jeremy D.; Carlson, Anders E.; Clark, Jorie; Wohlfarth, Barbara; Mitrovica, Jerry X.; Hostetler, Steven W.; McCabe, A. Marshall (2009-08-07). „The Last Glacial Maximum”. Science (na jeziku: engleski). 325 (5941): 710—714. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.1172873. 
  7. ^ a b Jakobsson, Martin; Pearce, Christof; Cronin, Thomas M.; Backman, Jan; Anderson, Leif G.; Barrientos, Natalia; Björk, Göran; Coxall, Helen; De Boer, Agatha (2017-02-13). Post-glacial flooding of the Beringia Land Bridge dated to 11,000 cal yrs BP based on new geophysical and sediment records (PDF) (Izveštaj). Ocean Dynamics/Marine Archives/Holocene. 
  8. ^ a b v g Dale Guthrie, R (2001). „Origin and causes of the mammoth steppe: a story of cloud cover, woolly mammal tooth pits, buckles, and inside-out Beringia”. Quaternary Science Reviews. 20 (1-3): 549—574. ISSN 0277-3791. doi:10.1016/s0277-3791(00)00099-8. 
  9. ^ a b Madsen, David B. (2008). „Human Ecology of Beringia.John F. Hoffecker and Scott A. Elias, 2007, Columbia University Press, New York, NY, xi + 290 pp., $45 (hardcover)”. Geoarchaeology. 23 (6): 866—868. ISSN 0883-6353. doi:10.1002/gea.20246. 
  10. ^ Burns, James A. (2010). „Mammalian faunal dynamics in Late Pleistocene Alberta, Canada”. Quaternary International. 217 (1-2): 37—42. ISSN 1040-6182. doi:10.1016/j.quaint.2009.08.003. 
  11. ^ Meiri, Meirav; Lister, Adrian M.; Collins, Matthew J.; Tuross, Noreen; Goebel, Ted; Blockley, Simon; Zazula, Grant D.; van Doorn, Nienke; Dale Guthrie, R. (2014-02-07). „Faunal record identifies Bering isthmus conditions as constraint to end-Pleistocene migration to the New World”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 281 (1776): 20132167. ISSN 0962-8452. doi:10.1098/rspb.2013.2167. 
  12. ^ Burns, James A. (2010). „Mammalian faunal dynamics in Late Pleistocene Alberta, Canada”. Quaternary International. 217 (1-2): 37—42. ISSN 1040-6182. doi:10.1016/j.quaint.2009.08.003. 
  13. ^ Koblmüller, Stephan; Vilà, Carles; Lorente‐Galdos, Belen; Dabad, Marc; Ramirez, Oscar; Marques‐Bonet, Tomas; Wayne, Robert K.; Leonard, Jennifer A. (2016). „Whole mitochondrial genomes illuminate ancient intercontinental dispersals of grey wolves ( Canis lupus )”. Journal of Biogeography (na jeziku: engleski). 43 (9): 1728—1738. ISSN 0305-0270. doi:10.1111/jbi.12765. 

Literatura uredi

  • Andreй Kamenev, Beringiя: National Geographic Rossiя, Fevralь 2009, s. 106-121.
  • Koževnikov Ю. P., Železnoe-Čukotskiй N. K. Beringiя: istoriя i эvolюciя — M.: Nauka, 1995
  • Kondratov A. M. Bыla zemlя Beringiя — Magadan: Magadanskoe kn. izd-vo, 1981

Spoljašnje veze uredi

  Mediji vezani za članak Beringija na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Берингија&oldid=27546557”