Википедија

Bitka kod Čevrntije

Bitka kod Čevrntije ili Bitka na Legetu bila je sukob između srpske Timočke divizije I poziva i austrougarske 29. divizije koji se odigrao 6. septembra 1914. tokom Sremske ofanzive. Austrougarske snage nanele su Srbima težak poraz izbacivši iz stroja oko 6500 srpskih oficira i vojnika dok su same imale za dve trećine manje gubitke (oko 2000 ljudi izbačenih iz stroja).[1]

Bitka na Legetu
Deo Srpske kampanje

Spomenik na Leget polju, mestu bitke
Vreme5. septembar — 6. septembar 1914.
Mesto
Polje Leget u Sremu
Ishod Austrougarska pobeda
Sukobljene strane
Austrougarska
Austrougarska
Kraljevina Srbija
Kraljevina Srbija
Komandanti i vođe
Austrougarska Alfred Kraus Kraljevina Srbija Vladimir Kondić
Jačina
30 bataljona, 5 eskadrona i 12 baterija 6 bataljona i 1 baterija
Žrtve i gubici
2.000 6.500

Kao spomen na datu bitku danas postoji znamenito mesto „Polje Leget“, gde se nalazi spomenik izginulima u bici.

Geografija bojišta uredi

Polje Leget se nalazi u Sremu, na levoj obali reke Save. Elipsastog je oblika, ukupne površine 520 hektara. Prostire se južno od druma Sremska Mitrovica – Šašinci – Jarak i skoro na podjednakoj udaljenosti, oko 5 kilometara od ovih mesta. Ta prekrasna travnata ravnica bila je pravi raj za stočare – danas poljana više ne postoji. Prekrivena je šumom industrijske topole.

Bitka 1914. godine uredi

Na polju Legetu 6. septembra 1914. godine vođena je taktički retka bitka. Za neke istoričare Bitka na Legetu je slavna epizoda i jedna od najžeščih bitaka koje je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu, u borbi za ujedinjenje svog naroda. Bitka je počela i završila se u jednom danu. Planirana kao demonstracija prelaza, pretvorila se u krvavi obračun koji je iz stroja izbacio blizu 8.000 srpskih i neprijateljskih vojnika.

Bitka na Legetu se vodila samo nekoliko dana posle Cerske pobede, kada je srpska vojska, proterujući neprijatelja iz svoje zemlje, izbila na severu na obalu reke Save. Tada je Srpska vrhovna komanda dobila urgentan poziv od saveznika Rusa i Francuza da pređe u ofanzivu na teritoriju Srema. U tom cilju Srpska vrhovna komanda izdala je naređenje Drugoj armiji pod komandom vojvode Stepe Stepanovića da izvrši demonstraciju prelaza kod Mitrovice, kako bi se obezbedio glavni prelaz Prve armije Srpske vojske na potesu Skela – Kupinovo u Donjem Sremu.

Komanda Druge armije određuje Timočku diviziju prvog poziva da izvrši taj zadatak. U prelazu i boju je učestvovao: 13. pešadijski puk „Hajduk Veljko“ – sem jedne čete iz obezbeđenja; zatim 15. pešadijski puk „Stevan Sinđelić“ u ukupnoj jačini od dva bataljona – sedam četa; polubataljon pontonjera i muzika 13. puka.

Jedinice 13. Puka i delovi 15. Puka hrabro i za Austro-ugare neočekivano forsiraju 380 metara široku reku Savu, na potezu Čevrntija – Leget, između: Sremske Mitrovice, Šašinaca i Jarka i izbijaju na polje Leget. Ovaj prelaz preko reke Save bio je prvo srpsko vojno prodiranje na sever u istoriji ratovanja.

Oduševljeno, kao oslobodioci, dočekani su srpski borci u Sremu, o čemu najbolje svedoče reči austro-ugarskog generala Poćoreka, kada je između ostalog, rekao: „Mnoga mesta u Sremu za nas su de fakto neprijateljska zemlja“.

U početku Krajinci tuku višestruko brojnijeg neprijatelja. Očevidac, učesnik bitke, Egon Ervin Kiš – češki novinar i publicista, u svojoj knjizi Zapiši to, Kiš kaže: „Meni kao neprijateljskom vojniku bilo je drago da gledam kako se Srbi tuku za svoju otadžbinu“.

„Strnjište se plavilo od pokošenih austrougarskih koporana“ – pričali su očevici – Šašinčani. Da bi na kraju, u smiraj dana ostavši bez municije i sticajem više nesretnih okolnosti doživeli jednu stravičnu noć.

Danas sa zadovoljstvom može se reci da Mitrovčani, Šapčani, Šašinčani, Jarčani i drugi stanovnici okolnih mesta Srema i Mačve neguju tradiciju i čuvaju uspomenu na Timočku diviziju i junačko delo neustrašive mladosti, hrabrih Krajinaca i Moravaca.

Po rečima Spomenke Lazić: „Leget je mesto gde se Timok u Savu uliva“. Sa Legeta je Timočka divizija otišla u legendu.

Jedan deo poraženih srpskih vojnika je zarobljen i 55 Timočana je umrlo u rumskoj bolnici, gde se nalazi njihovo vojničko groblje.[2]

 
Maketa bitke kod Čevrntije
 
Mapa bitke kod Čevrntije
 
3D Mapa bitke kod Čevrntije 1914

Dejstva uredi

Po naređenju srpske vrhovne komande od 4. septembra 1914. godine bilo je predviđeno da Timočka divizija I poziva ispita stanje i da po mogućstvu forsira Savu kod Čevrntije, istočno od Mačvanske Mitrovice. Naređeno je da akcija otpočne u ponoć 5/6. septembra. Dejstva ove divizije od početka su pratili brojni propusti. Divizija je naređenje od komandanta Druge armije dobila tek 5. septembra, kada je bila udaljena od Save preko 30 km pa je forsiranju morala da pristupi tek nakon dugog, usiljenog marša. Forsiranje reke počelo je sa znatnim zakašnjenjem: tek u 5 časova i 15 minuta umesto u ponoć. Tek u 7 časova su očišćeni austrougarski istureni delovi koji su se nalazili na levoj obali reke.

 
Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914
Naređenje Timočkoj diviziji

Komandant II armije uputiće ka Mitrovici Timočku diviziju I poziva sa formacijskim mostovim trenom sa zadatkom da pokuša i po mogućstvu izvrši prelaz preko Save u okolini Mitrovice; da po eventualnom zauzeću Mitrovice ovu jako utvrdi i učini je jakim mostobranom, da odavde vrši što jači pritisak na neprijatelja u cilju olakšavanja i potpomaganja akcije 1. armije kako pri njenom prelasku preko Save tako i pri njenom daljem napredovanju za neprijateljem.

Do 13 časova i 20 minuta prebačeno je samo 6 bataljona i jedna poljska baterija od tri topa. Vladimir Kondić, komandant divizije, uveren da neprijatelj u ovom rejonu nema većih snaga, naredio je da se obustavi prebacivanje trupa pontonima i da se pristupi postavljanju pontonskog mosta. Zbog grešaka u proračunu nedostajalo je pontona za 55 metara mosta pa se on morao podizati na spojnim potporama što je znatno usporilo prebacivanje srpskih snaga. One trupe koje su već bile na levoj obali Save dovedene su u težak položaj jer niti su se mogle povući niti im je mogla biti poslata pomoć. Austrougari su u širem rejonu imali na raspolaganju 30 bataljona, 5 eskadrona i 12 baterija.

Neracionalna taktička upotreba još više je pogoršala položaj ovih snaga (13. puk bez jedne čete i dva bataljona 15. puka sa jednom poljskom baterijom). Umesto da brane uzak mostobran njima je naređeno da nastupaju divergetnim pravcima ka Jarku, Mitrovici i Šašincima. 13. puk je brzo ostao bez rezerve pošto se njegov front previše razvukao. Zbog pojačanog otpora austrougarskih trupa, naročito kod Jarka i Šašinaca, angažovana su i 2 bataljona 15. puka pa je ova srpska grupacija u potpunosti ostala bez rezerve. General Kondić i dalje nije uviđao svu ozbiljnost stanja. To je pogodovalo austrougarskim trupama koje su planirale da bočnim udarima odseku srpske snage a da ih potom i unište.

Čim je dobio podatke o srpskom prodoru u Srem, general Kraus, komandant 29. divizije, izdao je naređenje svojim jedinicama da energično napadnu i unište srpske trupe kod Mitrovice. U skladu sa ovim naređenjem 58. brigada je, oko 18 časova, napala iz pravca Šašinaca obuhvatajući jednim delom srpsko levo krilo. Snage 57. brigade napale su previše razvučen desni bok srpskog mostobrana. Centar i levo krilo srpskog 13. puka I poziva, pod pritiskom nadmoćnijeg neprijatelja, bili su prinuđeni na povlačenje. Naročito rasulo zahvatilo je 2. bataljon koji je u neredu pojurio ka nedovršenom mostu na Savi. Isto je učinila i prebačena poljska baterija koja je iznad sebe digla oblak prašine. To je izazvalo paniku među trupama 3. bataljona čiji su vojnici pomislili da je u pitanju neprijateljska konjica. Mada je zabuna brzo otklonjena došlo je do velike gužve na obali što je izazvalo nered među trupama. Lakši ranjenici pojurili su ka najbližem pontonu, napunili su ga i izvrnuli se u vodu zajedno sa njim. Panika se brzo širila među srpskim trupama. Prvi pokušaj oficira da uvedu red propao je. Tek oko 19 časova oficiri su uspeli da uvere vojnike da će most ubrzo biti gotov i da ne treba ometati pontonire. Formiran je jedan bataljon pod komandom potpukovnika Milana Miljkovića radi neposredne zaštite mosta.

Snažan austrougarski napad izveden oko 23 časa pokolebao je Srbe. Masa vojnika jurila je ka Savi. Most je popustio pa je veliki broj vojnika pao u Savu. Nikakva sredstva koja su starešinama stajala na raspolaganju nisu mogla da povrate red među trupe i da organizuju odbranu. Oni koji nisu preplivali Savu podavili su se ili su pali u ruke neprijatelju. Iz stroja je izbačeno 6366 vojnika i oficira, izgubljena su 3 topa i 12 mitraljeza. Austrougari su imali oko 2000 izbačenih iz stroja. Austrougarski 92. puk 57. brigade odlikovan je Viteškim krstom vojnog ordena Marije Terezije. Neuspeh Timočke divizije I negativno se odrazio na dejstva Prve armije ali je ona nastavila ofanzivu nakon više dana neaktivnosti.

Prilikom pucanja pontonskog mosta komandant 13. puka „Hajduk-Veljko“ Timočke divizije, uzeo je pukovsku zastavu i dao je sanitetskom majoru dr. Milivoju Petroviću, praunuku Hajduk-Veljka, odnosno njegovog mlađeg brata vojvode Milutina Petrovića, koji je obmotao zastavu oko tela i plivajući preneo je na drugu obalu Save.

Odgovornost uredi

Ubrzo nakon poraza general Kondić je smenjen. On je izveden pred vojni sud i osuđen na godinu dana, ali je ova kazna nakon rata poništena. U posleratnoj vojnoj literaturi krivica za poraz kod Čevrntije prebacivana je na više komandovanje. O odgovornosti može biti reči samo ako se kritikuje spremnost da se prati politika Vlade koja je želela da ispoštuje zahteve saveznika i nedovoljna tehnička opremljenost divizije (Vrhovna komanda je u periodu neposrednih priprema izdvojila iz Timočke divizije 21 metalni ponton, ali je ona mogla uz racionalno korišćenje da i sa dostupnim tehničkim sredstvima izvrši postavljeni zadatak). Najteže posledice po ovu operaciju srpske vojske imalo je naređenje generala Kondića da oko 13 časova obustavi prebacivanje trupa pontonima. Da je prebacivanje pontonima nastavljeno Timočka I bi uspela da prebaci svoje glavne snage i da pre napada 29. divizije ima povoljan odnos snaga za odbranu (1:1). Tako bi najverovatnije uspela da izvrši zadatak koji joj je u uslovnoj formi izložio vojvoda Putnik.

Spomen na bitku uredi

Kao spomen na Bitku na Čevrntiji danas postoji znamenito mesto „Polje Leget“, gde se nalazi spomenik izginulima u bici. Ono se nalazi istočno od Sremske Mitrovice, kod sela Šašinaca.

U književnosti uredi

Ovu bitku opisuje Milutin u Knjizi o Milutinu Danka Popovića.

Opis bitke (posmatranu sa desne obale Save) je prisutan i u autobiografskom romanu Stevana J. Jakovljevića Srpska trilogija koji je u vreme bitke bio artiljerijski podnarednik u 5. poljskoj bateriji Timočke divizije 1. poziva.

Opis bitke opisuje i sremskomitrovački novinar, Milan Milivojević, u svom delu "Pogled preko reke". Sama bitka predstavlja vrhunac dramaturgije navedenog dela.

U filmu Zaspanka za vojnike je urađena scena prelaska srpske vojske preko manje reke preko pontona,potom napad Austrijske vojske i rušenje pontona pod teretom vojske koji je sličan bici na Čevrntiji. Iako u filmu nije naglašeno da se radi o bici na Čevrntiji, treba uzeti u obzir da je film rađen prema motivima romana Srpska triologija Stevana Jakovljevića, da je Jakovljević glavni junak u filmu, da je u njegovoj knjizi opisana bitka na Čevrtniji i da scene u filmu po radnji odgovaraju bici na Čevrntiji.

Bitku na Čevrntiji pominje u svom romanu Veliki Juriš i Slobodan Vladušić.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Kad progovori najveća srpska „rečna grobnica“: Održan pomen srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata izginulim na polju Legetu“, Glas javnosti, Beograd, 10. 9. 2008.
  2. ^ U čast timočkim junacima („Večernje novosti“, 9. septembar 2014)

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Чеврнтије&oldid=27614331”