Википедија

Боја пурпура (roman)

Boja purpura (engl. The Color Purple) je epistolarni roman američke spisateljice Alis Voker (engl. Alice Walker) iz 1982. koji je osvojio Pulicerovu nagradu za fikciju 1983. i Nacionalnu nagradu za književnost. [1] [a] Kasnije je adaptiran u istoimeni film i mjuzikl. Boja purpura je na srpskom jeziku objavljena 2018. godine u izdanju Lagune iz Beograda, i prevodu Branislave Radević-Stojiljković.

Boja purpura
Naslovna strana knjige objavljene u Srbiji, 2018. godina
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Color Purple
AutorAlis Voker
Zemlja SAD
Jezikengleski
Izdavanje
Datum1982.
Prevod
PrevodilacBranislave Radević-Stojiljković

Roman je bio česta meta cenzora i pojavljuje se na listi 100 najčešće izazivanih knjiga Američkog bibliotečkog udruženja 2000–2010. na broju sedamnaest zbog ponekad eksplicitnog sadržaja, posebno u smislu nasilja.[2] [3] Godine 2003. knjiga je uvrštena na Bi-Bi-Si-jevu anketu The Big Read o najomiljenijim romanima u Velikoj Britaniji. [4]

Radnja uredi

 Sili je siromašna 14-godišnja afroamerička devojka koja živi u ruralnoj Džordžiji ranih 1900-ih. Ona piše pisma Bogu jer je njen otac Alfonso tuče i siluje, što je rezultiralo dvoje dece, Olivijom i Adamom, koje je on oteo. Farmer identifikovan kao "gospodin" traži da se oženi njenom mlađom sestrom Neti, a Alfonso mu daje Seli. Gospodin zlostavlja Sili fizički, seksualno i verbalno, a njegova prethodna deca je takođe maltretiraju. Neti beži i ostaje sa Sili, ali Mister ide ka njoj. Sili joj kaže da potraži pomoć od dobro obučene crnkinje koju je videla u gradu. Neti obećava da će pisati, ali to nikada ne čini, a Sili zaključuje da je mrtva.

Misterov sin Harpo zaljubljuje se u odlučnu devojku po imenu Sofija, koja zatrudni te se ženi njom. Ubrzo imaju petoro dece. Sili je impresionirana Sofijinim samopouzdanjem i traži od Harpa da se prema njoj ponaša dobro, ali ga gospodin prekori za ono što smatra slabošću. U trenutku zavisti, Seli kaže Harpu da pobedi Sofiju. Sofija uzvraća i suočava se sa Sili, koja se izvinjava i poverava joj o Misterovom zlostavljanju.

Mister uzima Šug Ejveri, džez i bluz pevačicu i Misterovu dugogodišnju ljubavnicu, tokom bolesti. Sili, fascinirana fotografijama Šug koje je pronašla u Misterovim stvarima, oduševljena je što je tamo. Gospodinov otac ne odobrava dogovor, podsećajući gospodina da Šug ima troje vanbračne dece, iako gospodin implicira da je on otac te dece, nakon čega gospodin gospodin sa gađenjem odlazi. Dok je Šug u početku gruba prema Sili, koja je neguje, njih dvoje postaju prijatelji, a Sili postaje zaljubljena u Šug.

Frustrirana Harpovim dominantnim ponašanjem, Sofija se iseli, vodeći sa sobom svoju decu. Nekoliko meseci kasnije, Harpo otvara džuke džoint gde potpuno oporavljena Šug nastupa svake noći. Šug ostaje kada sazna da gospodin tuče Sili kada je odsutna. Šug i Sili se zbližavaju.

Sofija se vraća u posetu i odmah ulazi u borbu sa Harpovom novom devojkom, Skvik, izbijajući Skviku zube. Počinje da se viđa sa nagradnim borcem, a dok su u gradu ima verbalnu svađu sa gradonačelnikovom ženom, gospođicom Mili. Gradonačelnik i Sofija razmenjuju udarce, nakon čega je policija pretukla Sofiju, ostavivši je unakaženom i oslabljenom. Osuđena je na 12 godina zatvora. Skvik prevari svog ujaka, upravnika, da Sofiji izvuče lakšu kaznu govoreći da joj je Sofija laka u zatvoru, ali da bi mrzela da bude sobarica gospođice Mili. Plan funkcioniše, ali upravnik siluje Skvika. Skvik se brine o Sofijinoj deci dok je ona u zatvoru, a dve žene postaju prijateljice. Sofija je puštena i radi za gospođicu Mili, koju mrzi.

Uprkos tome što je tek udata za čoveka po imenu Grejdi, Šug podstiče seksualnu vezu sa Sili prilikom njene sledeće posete. Šug pomaže Sili da povrati pisma od Neti koja je gospodin krio od nje decenijama. Neti se sprijateljila sa misionarskim parom, Semjuelom i Korin, dobro obučenom ženom koju je Sili videla u prodavnici. Neti ih je pratila u Afriku da obavljaju misionarski rad, a Semjuel i Korin su nesvesno usvojili Adama i Oliviju. Korin, primetivši da njena usvojena deca liče na Neti, pita se da li je Semjuel bio otac dece sa Neti. Sve sumnjičavija, Korin pokušava da ograniči Netinu ulogu u njenoj porodici.

Kroz svoja pisma, Neti otkriva da je razočarana misionarskim radom. Korin se razbolela od groznice, a Neti je zamolila Semjuela da joj kaže kako je usvojio Oliviju i Adama. Shvativši da su Adam i Olivija Selijena deca, Neti je tada saznala da je Alfonso njen i Siliin očuh. Njihov stvarni otac je bio vlasnik radnje kojeg su belci linčovali jer su se zamerili njegovom uspehu. Takođe je saznala da je njihova majka doživela mentalni kolaps nakon smrti njenog muža i da je Alfonso iskoristio situaciju da kontroliše značajno bogatstvo njihove majke.

Neti priznaje Semjuelu i Korin da je biološka tetka dece. Teško bolesna Korin odbija da joj veruje sve dok je Neti ne podseti na njen prethodni susret sa Sili u prodavnici. Kasnije, Korin umire, pošto je prihvatila Netinu priču. Sili posećuje Alfonsa, koji potvrđuje Netinu priču. Sili počinje da gubi veru u Boga, što poverava Šug, koji objašnjava Sili njenu jedinstvenu religioznu filozofiju. Šug pomaže Seli da shvati da Bog nije neko ko ima moć nad njom kao ostali muškarci u Silijenom životu. Umesto toga, Bog je „to“, a ne „ko“.

Pošto joj je dosta muževljevog zlostavljanja, Sili odlučuje da napusti Mistera zajedno sa Šug i Skvikom, koji razmišlja o sopstvenoj pevačkoj karijeri. Sili proklinje gospodina pre nego što ga zauvek napusti, nastanivši se u Tenesiju i izdržavajući se kao krojačica.

Alfonso umire, Sili nasleđuje njegovu zemlju i seli se nazad u svoj dom iz detinjstva. Šug se zaljubljuje u Žermen, članicu njenog benda, što skrši Sili. Šug putuje sa Žermen, piše razglednice Sili. Sili se obavezuje da će voleti Šug čak i ako joj Šug ne uzvrati ljubav.

Sili saznaje da se gospodin, koji pati od značajnog pada bogatstva, dramatično promenio, i Sili počinje da ga zove po imenu Albert. Albert predlaže da se venčaju „u duhu kao i po telu“, ali Sili odbija.

Neti i Semjuel se venčavaju i spremaju da se vrate u Ameriku. Pre nego što odu, Adam se ženi Taši, afričkom devojkom. Prateći afričku tradiciju, Taši se podvrgava ženskom obrezovanju i ožiljcima na licu. U znak solidarnosti, Adam prolazi kroz isti ritual ožiljaka na licu.

Dok Sili shvata da je zadovoljna svojim životom bez Šug, Šug se vraća, nakon što je prekinula vezu sa Žermen. Neti, Semjuel, Olivija, Adam i Taši stižu u Silijenu kuću. Neti i Sili se ponovo udružuju posle 30 godina i upoznaju jedna drugu sa svojim porodicama.

Kritički prijem uredi

Boja purpura osvojila je Pulicerovu nagradu za fikciju 1983. godine, čime je Voker postala prva crnkinja koja je osvojila tu nagradu. [5] [6] [7] Voker je takođe osvojila Nacionalnu nagradu za književnost 1983. [8] [7] Mel Votkins iz New York Times Book Review napisao je da je to „upečatljiv i savršeno dobro napisan roman“, hvaleći njegov snažan emocionalni uticaj i epistolarnu strukturu. [9] Takođe je proglašen za PBS Great American Read Top 100 Pick. [7]

Iako je roman dobio priznanje kritike, takođe je bio predmet kontroverzi. Američko bibliotečko udruženje stavilo ju je na listu stotinu zabranjenih i osporavanih knjiga u Sjedinjenim Državama od 1990. do 1999. (17), [10] 2000. do 2009. (17), [11] i 2010. do 2019. (50), [12] kao i lista prvih deset za 2007. (6) i 2009. (9). [13] Uobičajena opravdanja za zabranu knjige uključuju seksualnu eksplicitnost, eksplicitan jezik, nasilje i homoseksualnost. [14]

Knjiga je dobila više pažnje usred kontroverzi oko objavljivanja filmske adaptacije 1985.[15] Kontroverza je bila usredsređena na prikaz crnaca, što su neki kritičari videli kao podsticanje stereotipnih narativa o nasilju crnaca, dok su drugi smatrali da je prikaz ubedljiv i povezan. [16]

5. novembra 2019, BBC News uvrstio je Boju purpura na svoju listu 100 najuticajnijih romana. [17]

Adaptacije uredi

Roman je adaptiran u istoimeni film 1985. godine. Režirao ga je Stiven Spilberg, a glume Vupi Goldberg kao Sili, Deni Glover kao Albert i Opra Vinfri kao Sofija. Iako je nominovan za jedanaest Oskara, nije osvojio nijednu. Ovo uočeno omalovažavanje izazvalo je kontroverzu jer su je mnogi kritičari smatrali najboljom slikom te godine, [18] uključujući Rodžera Eberta. [19]

1. decembra 2005. muzička adaptacija romana i filma sa tekstovima i muzikom Stivena Breja, Brende Rasel i Ale Vilis i knjige Marše Norman otvorena je u Brodvej teatru u Njujorku. Predtavu su producirali Skot Sanders, Kvinsi Džons, Harvi Vajnstajn i Opra Vinfri, koja je takođe bila investitor. [20]

Godine 2008. BBC Radio 4 emitovao je radio adaptaciju romana u deset 15-minutnih epizoda kao serijal Ženski sat sa Nadin Maršal kao Sili, Niki Amuka-Bird, Ninom Sosanjom i Emonom Vokerom . Scenario je napisala Patriša Kamper, a 2009. produkcija je dobila Srebrnu dramsku nagradu Sonijeve radijske akademije. [21]

U 2018. godini, Warner Bros. objavili su da će objaviti novu filmsku adaptaciju Boje purpura, zasnovanu na mjuziklu.[22] Spilberg i Kvinsi Džons se vraćaju da produciraju ovu verziju, zajedno sa producentima mjuzikla Skotom Sandersom i Oprom Vinfri. [22] Film bi trebalo da bude objavljen 25. decembra 2023. [23]

Bojkot Izraela uredi

Kao deo pokreta za bojkot, oduzimanje i sankcije (BDS), autor je odbio objavljivanje knjige u Izraelu 2012. [24] Ovu odluku je kritikovao profesor prava sa Harvarda Alan Deršovic, koji je tvrdio da je Vokerova „pribegla netrpeljivosti i cenzuri prema čitaocima njenih spisa koji govore hebrejski“. [25] Voker, vatrena propalestinska aktivistkinja, u pismu za Yediot Books optužila je Izrael za aparthejd i zahtevala promenu politike pre nego što njeni radovi budu tamo objavljeni. [26]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Walker won the 1983 award for hardcover Fiction.
    From 1980 to 1983 in National Book Awards history there were dual hardcover and paperback awards in most categories. Most of the paperback award-winners were reprints, including the 1983 Fiction.

Literatura uredi

  1. ^ "National Book Awards – 1983". National Book Foundation. Retrieved 2012-01-26.
    (With essays by Anna Clark and Tarayi Jones from the Awards 60-year anniversary blog.)
  2. ^ „The 100 Most Frequently Challenged Books of 2000–2009”. American Library Association. 26. 3. 2013. Arhivirano iz originala 2019-11-02. g. Pristupljeno 22. 4. 2017. 
  3. ^ „Alice Walker – biography”. Pristupljeno 12. 4. 2012. 
  4. ^ "BBC – The Big Read". BBC. April 2003, Retrieved August 23, 2017
  5. ^ „1983 Pulitzer Prize Winners”. www.pulitzer.org. Pristupljeno 2016-09-25. 
  6. ^ „April 18, 1983: Alice Walker Becomes the First Woman of Color to Win the Pulitzer Prize for Fiction”. The Nation. ISSN 0027-8378. Arhivirano iz originala 02. 08. 2019. g. Pristupljeno 2016-09-25. 
  7. ^ a b v Walker, Alice (1982). The color purple : a novel (First izd.). New York. ISBN 0-15-119153-0. OCLC 8221433. 
  8. ^ „1983 – National Book Awards Fiction Winners”. www.nbafictionblog.org. Arhivirano iz originala 08. 03. 2018. g. Pristupljeno 2016-09-24. 
  9. ^ „Some Letters Went to God”. www.nytimes.com. Pristupljeno 2016-09-25. 
  10. ^ Office of Intellectual Freedom (2013-03-26). „100 most frequently challenged books: 1990-1999”. American Library Association (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-06-18. 
  11. ^ Office of Intellectual Freedom (2013-03-26). „Top 100 Banned/Challenged Books: 2000-2009”. American Library Association (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-06-18. 
  12. ^ Office of Intellectual Freedom (2020-09-09). „Top 100 Most Banned and Challenged Books: 2010-2019”. American Library Association (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-06-18. 
  13. ^ Office of Intellectual Freedom (2013-03-26). „Top 10 Most Challenged Books Lists”. American Library Association (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-06-18. 
  14. ^ admin (2013-03-27). „Banned and/or Challenged Books from the Radcliffe Publishing Course Top 100 Novels of the 20th Century”. Arhivirano iz originala 2019-12-04. g. Pristupljeno 2016-09-25. 
  15. ^ Bobo, Jacqueline (1989-01-01). „Sifting Through the Controversy: Reading The Color Purple”. Callaloo (39): 332—42. JSTOR 2931568. doi:10.2307/2931568. 
  16. ^ Times, E. R. Shipp, Special To The New York (1986-01-27). „BLACKS IN HEATED DEBATE OVER 'THE COLOR PURPLE'”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2016-09-25. 
  17. ^ „100 'most inspiring' novels revealed by BBC Arts”. BBC News. 2019-11-05. Pristupljeno 2019-11-10. „The reveal kickstarts the BBC's year-long celebration of literature.” 
  18. ^ Rotten Tomatoes page for The Color Purple
  19. ^ Roger Ebert's review of The Color Purple
  20. ^ Fleming, John. „Passion for 'Purple' has Local Roots”. "Saint Petersburg Times".  Dec. 12, 2005
  21. ^ Sony Radio Academy Awards 2009: Dramas
  22. ^ a b Kit, Borys (2. 11. 2018). „Spielberg, Oprah Bringing Color Purple to Big Screen (Exclusive)”. The Hollywood Reporter. Arhivirano iz originala 11. 12. 2020. g. Pristupljeno 29. 12. 2020. 
  23. ^ Rubin, Rebecca (23. 12. 2020). „Warner Bros. to Release Mad Max: Fury Road Prequel and The Color Purple Musical in Theaters in 2023”. Variety. Arhivirano iz originala 24. 12. 2020. g. Pristupljeno 24. 12. 2020. 
  24. ^ Letter Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. april 2021) from Alice Walker to Publishers at Yediot Books
  25. ^ Jewish Press, Alan Dershowitz: Alice Walker’s Bigotry, June 20, 2012.
  26. ^ AP, "Alice Walker rejects Israeli translation of book", June 20, 2012. Yahoo News

Dodatna literatura uredi

  • Singh, Sonal, i Sushma Gupta. Celie’s Emancipation in the Novel The Color Purple., International Transactions in Humanities and Social Sciences, vol. 2, no. 2, Dec. 2010, pp. 218–221.Humanities International Complete.
  • Tahir, Ary S. (2014). „Gender Violence in Toni Morrison's the Bluest Eye and Alice Walker's the Color Purple”. Journal of Language and Literature Education. doi:10.12973/jlle.11.243. .

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Боја_пурпура_(роман)&oldid=27354817”