Bronhodilatacija

Bronhodilatacija je proširenje lumena disajnih puteva u plućima praćeno opuštanjem okolnih glatkih mišića. Izvodi se bronhodilatatorima (bronholiticima ili bronhospazmoliticima) aktivnim supstancama koja smanjuje tonus bronhijalnih mišića i na taj način izaziva širenje lumena bronhija. Bronhodilatacija, koja se izaziva bronhodilatatorima obično se koristi za lečenje bronhijalne astme i hronične opstruktivne bolesti pluća (HOBP).^[1]

Anatomija

Pluća se sastoje od dva plućna krila, a svako od njih je podeljeno na režnjeve i segmente i obloženo je visceralnom pleurom ili maramicom.^[2]

Desno plućno krilo - podeljeno je na tri režnja: gornji, srednji i donji. Desni gornji režanj ima tri segmenta: apikalni, zadnji prednji; desni srednji režanj ima dva segmenta: postero-spoljni i antero-spoljni. Konačno, desni donji režanj je podeljen na pet segmenata: apikalni, infra ili parakardijalni, prednji, spoljašnji bočni, zadnji. Dakle, desno pluće je podeljeno na 10 segmenata.^[2]

Levo plućno krilo - ima samo dva režnja: gornji i donji. Levi gornji režanj ima pet segmenata: apikalni, zadnji, prednji, spoljašnji jezičak, unutrašnji jezičak. Donji režanj ima pet segmenata: apikalni, infra ili para-srčani, prednji, spoljašnji bočni, zadnji.^[2]

Svako plućno krilo, svaki režanj i većina segmenata dobijaju autonomni bronho-vaskularni pedunkul. Svaki bronh je raspoređen u bronhijalne, lobarne, segmentne (poznate i pod pojmom bronhija 1., 2. i 3. reda).^[2]

Fiziologija

Simpatički nervni sistem preko simpatičkih receptora utiče na bronhodilataciju

Bronhijalna muskulatura ima dvostruku inervaciju: simpatičku i parasimpatičku (vagalnu).

Parasimpatički nervni sistem ispoljava bronhokonstriktivnu toničnu aktivnost koja omogućava prolaz vazduha u disajnim putevima i sprečava kolaps istih u slučaju povećanja transmuralnog pritiska. Hemijski posrednik ove aktivnosti je acetilholin.

Simpatički nervni sistem, za razliku od parasimpatičkog nervnog sistema, ima mešovitu aktivnost, u kojoj bronhodilatatorna aktivnost preovlađujuća. Postoje brojne vrste simpatičkih receptora. Među njima, najpoznatiji su α receptori (sa bronhokonstriktorskim dejstvom, ali izrazito retki na bronhijalnom nivou) i β receptori (sa bronhodilatatornim dejstvom, veoma brojni u bronhima).

Izlučivanje kateholamina u nadbubrežnoj žlezdi izaziva bronhodilataciju. U stvari, kateholamini se vezuju za β beta bronhijalne receptore.

Osnovne informacije

Bronhodilatacija se odnosi na proširenje suženih bronhija (opuštanjem bronhijalnih mišića). Bronhodilataciju mogu da izazovu lekovi poznati pod nazivom bronhodilatatori koji deluju na simpatički autonomni nervni sistem, pod čijim uticajem se proširuju bronhiole, što dozvoljava veću alveolarnu razmenu gasova i povećava cirkulaciju krvi u plućima.

Bronhodilatacija se zasniva na činjenici da aktivacija simpatičkog nervnog sistema povećava nivoe adrenalina i kateholamina u krvi i na taj način dovodi do proširenja disajnih puteva u plućima.

Bronhodilatacija lekovima može se izvesti na više načina.

U medicini se za proširenje bronhija koriste beta simpatomimetici, parasimpatolitici i teofilini.

Takođe, stimulansi kao što su amfetamini, efedrin ili kofein deluju u istom pravcu.

Indirektni bronhodilatator je kortizon u spreju, koji smanjuje inflamatorno oticanje bronhija i na taj način pomaže u bronhodilatacije.

Ugljen dioksid je jedan od najmoćniji prirodni bronhodilatatora.

Lekovi koji izazivaju bronhodilataciju mogu imati neželjena efekte u većim dozama, na primer na kardiovaskularni sistem.

Mehanizam delovanja

β ₂ receptor → heterotrimerni G _s protein → adenilat ciklaza → cAMP ↑ → protein kinaza A → fosforilacija (Ca ²⁺ ) 4 - kalmodulina → inhibicija (smanjenje vezivanja i aktivacije) kinaze lakog lanca miozina.

Bronhodilatacija dovodi do poboljšanog iskorišćavanja kiseonika i olakšava uklanjanja sluzi.

Grupe lekova

Bronhodilatatori su efikasni u relaksaciji bronhospazma koji se javlja u ranim stadijumima astme. Bronhodilatatori uključuju: beta 2-adrenergičke agoniste, metilksantine, antagoniste cistein-leukotrienskih receptora i antagoniste muskarinskih receptora.

Beta 2-adrenergički agonisti

Stimulacija beta 2 adrenergičkih receptora dovodi do opuštanja bronhijalnih mišića i izaziva bronhospazam. Hemijsko jedinjenje koje deluje u ljudskom telu kao što su to kratkodelujući agonist beta 2 adrenergičkih receptora, koriste se u lečenju bronhospazma kod opstruktivnih bolesti pluća kao što su HOBP ili astma.

Glavni efekat beta2-adrenergičkih agonista u lečenju astme je ekspanzija bronhija, a to je zbog direktnog dejstva na beta2-adrenergičke receptore na glatkim mišićima. Ovi lekovi opuštaju bronhijalne mišiće bez obzira na to koji spazmogen je uključen u razvoj bronhokonstrikcije. Oni takođe sprečavaju oslobađanje medijatora iz mastocita, kao i oslobađanje jednog od primarnih medijatora upale, TNF-alfa, iz monocita. Beta2-adrenergički agonisti, pored ovoga, mogu u bronhima delujući na cilije povećati mukocilijarni klirens.

Beta2-adrenergičkih agonisti se koriste u obliku aerosola u posebnom obliku inhalatora sa odmerenim dozama

U ovu grupu lekova spadaju: salbutamol, salmeterol, terbutalin,^[3] fenoterol, reproterol, klenbuterol ili formoterol.

Ovi lekovi se primenjuju inhalacijom, u obliku aerosola, praha ili rastvora, mada se neki od njih mogu primeniti i oralno ili parenteralno.

Za primenu ovih lekova u obliku aerosola danas se koristi poseban oblik inhalatora sa odmerenim dozama.

Antagonisti leukotrienskih receptora

Montelukast antagonisti leukotrienskih receptora u tabletama

Antagonisti leukotrienskih receptora su noviji lekovi za prevenciju napada astme. Antagonisti receptora cisteinil-leukotriena sprečavaju astmu izazvanu aspirinom, inhibiraju astmu izazvanu vežbanjem i smanjuju rani i kasni odgovor bronhijalnog stabla na inhalacioni alergen. Svi leukotrieni deluju na isti tip cisteinil-leukotrienskih receptora visokog afiniteta. Ovi lekovi opuštaju glatke mišiće disajnih puteva kod blagih oblika astme. Oni smanjuju i eozinofiliju sputuma, iako do sada nije bilo jasnih dokaza da utiču na inflamatorni proces koji postoji kod hronične astme. Ova grupa lekova uključuje montelukast i zafirlukast. Primjenjuju se oralno.^[4]

Teofilin

Teofilin je derivat ksantina čiji mehanizam delovanja još nije u potpunosti shvaćen. S jedne strane, u visokim dozama teofilin inhibira enzim fosfodiesterazu, što povećava koncentraciju drugog glasnika cAMP u ćelijama bronhijalnih mišića. S druge strane, teofilin blokira adenozinske receptore, koji inače uzrokuju sužavanje bronhija i oslobađanje histamina.

Teofilin u obliku kapsula

Glavna dejstva teofilina su:^[5]

relaksacija bronhijalnih glatkih mišića
povećanje kontraktilnosti i efikasnosti srčanog mišića
povećanje brzine rada srca
povećanje krvnog pritiska
povećanje renalnog krvnog protoka
neka antiinflamatorna dejstva
stimulatorno dejstvo centralnog nervnog sistema, uglavnom na respiratorni centar.

Antagonisti muskarinskih receptora

Tiotropium bromid u spreju

Antagonisti muskarinskih receptora se često nazivaju parasimpatoliticima ili antiholinergicima, jer selektivno blokiraju efekte aktivacije parasimpatičkog nerva, sprečavajući vezivanje neurotransmitera acetilholina za muskarinski acetilholinski receptor.

Kako parasimpatička aktivacija bronhija dovodi do sužavanja disajnih puteva, lokalna blokada parasimpatikusa dovesti do proširenja disajnih puteva i olakšanja stanja kod napada astme i hronične opstruktivne bolesti pluća.

Njihova hemijska struktura je takva da pored estarskih i baznih grupa u istom odnosu kao acetilholin, imaju i veliku aromatičnu grupu umesto acetil grupe.

Glavni predstavnik je ipratropijum. Do opuštanja kontrahovanih glatkih mišića dolazi samo ako je izazvano parasimpatičkom stimulacijom. Ovo se dešava kod astme izazvane iritantima ili u nekim slučajevima alergijske astme.

Kratkodelujući antagonisti muskarinskih receptora je ipratropijum bromid, a dugo delujući su tiotropijum bromid, glikopironijum bromid, aklidinijum bromid i umeklidinijum bromid.

Izvori

^ Bates, D.V. Respiratory Function in Disease. Philadelphia: Saunders,1989. [S.l.: s.n.]
^ ^a ^b ^v ^g Marušić A. Anatomija čovjeka, Medicinska naklada, 2002.
^ Motazedian, Shahdokht; Ghaffarpasand, Fariborz; Mojtahedi, Khatereh; Asadi, Nasrin (2010). „Terbutaline versus salbutamol for suppression of preterm labor: a randomized clinical trial”. Annals of Saudi Medicine (na jeziku: engleski). 30 (5): 370—375. ISSN 0256-4947. doi:10.4103/0256-4947.67079.
^ „Antagonisti cisteinil”. Stetoskop.info (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-10-29.
^ Apgar, Joan L.; Tarka, Jr., Stanly M. (1998). „Methylxanthine composition and consumption patterns of cocoa and chocolate products”. Ur.: Gene A. Spiller. Caffeine. CRC Press. str. 171. ISBN 978-0-8493-2647-9.

Literatura

Ernst Mutschler u. a.: Arzneimittelwirkungen. 8. Auflage. Wissenschaftliche Verlagsgesellschaft. Stuttgart (2001) ISBN 3-8047-1763-2

Spoljašnje veze

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).

[1] Bates, D.V. Respiratory Function in Disease. Philadelphia: Saunders,1989. [S.l.: s.n.]

[:0-2] v ^g Marušić A. Anatomija čovjeka, Medicinska naklada, 2002.

[3] Motazedian, Shahdokht; Ghaffarpasand, Fariborz; Mojtahedi, Khatereh; Asadi, Nasrin (2010). „Terbutaline versus salbutamol for suppression of preterm labor: a randomized clinical trial”. Annals of Saudi Medicine (na jeziku: engleski). 30 (5): 370—375. ISSN 0256-4947. doi:10.4103/0256-4947.67079.

[4] „Antagonisti cisteinil”. Stetoskop.info (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-10-29.

[5] Apgar, Joan L.; Tarka, Jr., Stanly M. (1998). „Methylxanthine composition and consumption patterns of cocoa and chocolate products”. Ur.: Gene A. Spiller. Caffeine. CRC Press. str. 171. ISBN 978-0-8493-2647-9.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]