Vanganui (reka)

Reka Vanganui je reka na severnom delu ostrva Novi Zeland. To je treća, najduža reka u zemlji i jedna je od najvećih prirodnih blaga zemlje. Na ušću reke leži istoimeni grad. Ima poseban status zbog svog značaja koji ima za Maori narod. U martu 2017. godine postala je drugi prirodni resurs na svetu (posle Te Urevera) koji je dobio status pravnog lica, sa svim pravima, dužnostima i obavezama koje to nosi. Ovim je zaključen jedan od najdužih sudskih sporova u istoriji Novog Zelanda.

Vanganui
Vanganui na Novom Zelandu
Opšte informacije
Dužina	290 km
Basen	7380 km2
Geografske karakteristike
Država/e	Novi Zeland
Reka na Vikimedijinoj ostavi

Geografija

Dužina reke je 290 km. Veliki deo kopna sa obe strane gornjeg toka reke deo je nacionalnog parka Vanganui, mada sama reka nije deo parka. Reka izvire na severnim padinama planine Tongariro, jednog od tri aktivna vulkana centralne visoravni, blizu jezera Rotoaira. Teče prema severozapadu posle čega je njen tok prema jugozapadu ka gradu Tumaranui. Protiče kroz mala naselja Pipiriki i Jerusalim pre dolaska do same obale u Vanganuiju. Uliva se u Tasmanovo more. Jedna je od najdužih plovnih reka u zemlji. Dolina reke promenjena je usled zemljotresa 1843. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka manja erupcija vulkana Ruapehu dovela je do izlivanja sadržaja jezgra kratera. Ovaj otrovan sadržaj došao je do reke što je imalo veliki uticaj na biljni i životinjski svet. Posle toga našli su jegulje teške i do 8,2 kg i pastrmke, izbačene na obale reke.

Istorija

Legende o planini Taranaki, nude objašnjenje o nastanku reke. U blizini je stajala planina Pihanga, pokrivena plaštom duboke zelene šume, pružala je zapanjujući prizor i svi planinski bogovi bili su zaljubljeni u nju. Između Taranakija i Tongarira je nastala silna bitka. Kad se bitka završila, Pihanga je stajala blizu Tongarirove strane. Taranaki, je od tuge i ljubomore, ljutito istrgnuo svoje korenje sa zemlje i napustio ostale planine. Krenuo je prema moru. Sledećeg dana je s Tongarira-a krenuo tok bistre vode. Tekao je niz duboki ožiljak koji je Taranaki ostavio na putu do obale i formirao reku Vanganui. Kada je planina Taranaki napustila centralnu visoravan i krenula ka obali, zemlja se podelila, i napravila korito reke Vanganui.

Druga maorska legenda kaže da nakon što je Mauri, lokalni mitski junak, uhvatio veliku ribu, buduće severno ostrvo Novog Zelanda, pomolio se Ranginui, koji mu je poslao dve suze. Suze su pale na ribu. Od njih su nastale dve reke, a od ribe ostrvo.

Prema tradiciji naroda Maori, reku je prvi istražio Tamatea, jedan od vođa migracije na novu zemlju. Putovao je duž reke pa su mnoga mesta nazvana u njegovu čast. Reka Vanganui je oduvek bila veza sa centralnim delom Severnog ostrva i za Maore i za doseljenike. Reka je turbulentna, sa preko 200 brzaka, ali je uprkos tome dugi niz godina bila glavni put ka unutrašnjosti. Područje oko reke Vanganui bilo je jedno od najgušće naseljenih u zemlji, pa je predstavljalo glavni trgovački centar. Tokom ranog 20. veka bila je jedna od glavnih turističkih atrakcija u zemlji, a njene obale su privlačile hiljade turista godišnje. Glavna privredna aktivnost u dolini reke bila je šumarstvo, a 1930. maorska plemena su bezuspešno pokušala da je iskoriste kao poljoprivredno dobro. Godine 1912-13, francuski režiser Gaston Melijes snimio je (sada izgubljeni) dokumentarni film Reka Vanganui, nazivajući je Rajnom Novog Zelanda.

Postoji duboka duhovna povezanost maorskog plemena i reke Vanganui. Smatralo se da je ona deo ljudi i da poseduje spiritualne elemente. Maorsko pleme se borilo za priznanje reke kao svog pretka. Posle najdužeg sudskog spora u istoriji Novog Zelanda, 15. marta 2017. godine novozelandski parlament usvojio je zakon po kome će reka imati identitet "sa svim odgovarajućim pravima, obavezama i obavezama pravnog lica". Reku će zastupati dva člana, jedan iz Maorske zajednice, a drugi iz vlade.

Živi svet

Basen reke sadrži raznovrstan biljni svet, a veliki deo pokriven je šumama podokarpa i južne bukve.

Reka Vanganui obezbeđuje stanište za osamnaest vrsta autohtonih riba, kao i paklare i crni iverak. Iako ne u velikom broju prisutne su potočna pastrmka i som. Stanište je i duge jegulje i slatkovodne dagnje. Duž reke se mogu naći populacije plave patke i noćne čaplje, a od insekata leptiri, muve i kamenice.

Rečni transport

Još 1892. godine ugovorene su turističke ture brodom. Rečni brodovi su nakon toga prevozili poštu, putnike i teret. Kasnije, tok reke je promenjen preusmeravanjem vode u jezero Taupo. Ovo je onemogućilo plovidbu brodova do mesta Taumarunui, a reka je tokom sušnih meseci postala pogodna za organizaciju trke splavova. Iako je najduža plovna reka Novog Zelanda, Vanganui ima nekoliko putnih mostova. Dva se nalaze na prostoru od 230 kilometara između Vanganuija i Taumarunuija.

Spoljašnje veze

• Oficijalni turistički portal Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. oktobar 2013)
• Priča o reci
• Vanganuji vodič Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. februar 2020)
• Karta oblasti