Varlam i Joasaf

Varlaam i Joasaf su hrišćanski sveci koji su, prema predanju, živeli u Indiji u 3. ili 4. veku. Priča o Joasafu umnogome podseća na hristijanizovanu verziju priče o Gotama Budi.

Sveti Joasaf propoveda hrišćanstvo. Grčki manuskript iz 12. veka.

Život uredi

Prema legendi, kralj Avenir je progonio hrišćansku Crkvu, koju je osnovao još apostol Toma. Kada su astrolozi prorekli da će i njegov sin jednog dana postati hrišćanin, Avenir je mladog princa Joasafa izolovao od spoljašnjeg sveta. Uprkos tome, Joasaf upoznaje svetog Varlaama, prima hrišćanstvo i istrajava u veri uprkos očevom gnevu i ubeđenju. Na kraju, i Avenir prihvata hrišćanstvo, predaje tron Joasafu i kao isposnik se povlači u pustinju. Kasnije se i Joasaf odriče prestola i pridružuje se Varlaamu u isposništvu.

Priča o Joasafu i Varlaamu je bila popularna u Srednjem veku, mogla se naći u delima kao što je Zlatna legenda. Iako je Rimokatolička Crkva kanonizovala, a Pravoslavna priznala Varlaama i Joasafa kao svetitelje, Varlaam nikada nije ni postojao, a Joasaf je hristijanizovan lik Bude, osnivača budizma.

Wilfred Cantwell Smith je ušao u trag izvoru priče: od teksta Mahajana budizma na sanskritu, iz četvrtog veka, preko manihejske verzije i arapske islamske verzije, do verzije iz 11. veka u Gruziji, odakle se prenosi u Grčku i zatim dalje u zapadnu Evropu. Našao je da ime dolazi od sanskritskog bodhisattva što se na persijskom iskvarilo u: bodasif; po nekima u: budsaif. Kasnija lingvistička i geografska istraživanja o širenju priče o Budi kroz Aziju i Evropu takođe ukazuju da ime Joasaf i životopis ukazuju na Budu. Istraživanja korejanskog Narodnog univerziteta u Seulu upućuju da se ime Buddha ili Bodhisatta, na sanskritu, izmenilo u Bodisav u persijskom tekstu, negde u 6. ili 7. veku, a zatim u Budhasaf ili Judasaf u arapskim dokumentima iz 8. veka, pa potom u Iodasaf u Gruziji u 10. veku. Onda je u 11. veku prihvaćeno u grčkoj kao Ioasaf, a od tada kao Iosaphat ili Josaphat u latinskom.

Pravoslavna verzija dolazi od sv. Jovana Damaskina, a na srpskom od ave Justina Popovića (Žitija svetih za novembar, str. 563-590) čija je skraćena verzija data u Ohridskom prologu Vladike Nikolaja.

Likovi ove dvojice svetitelja mogu se videti u manastiru Studenica na freskama iz 1209. godine.

Pravoslavni izvor uredi

Mučenik Varlaam i prepodobni Joasaf se u pravoslavnoj crkvi slave se na dan 2. decembra po novom / 19. novembra po starom kalendaru.

Varlaam i Joasaf su bili indijski asketi. Joasaf je bio prestolonaslednik, sin kralja Avenira. Božijim promislom, posetio ga je starac Varlaam, poučio ga hrišćanskoj veri i krstio. Nakon toga, starac se povukao u planinu da živi asketski, a Joasaf je ostao da se bori sa mnogim iskušenjima ovoga sveta i da ih, Božijom milošću, prevlada. Naposletku je Joasaf uspeo da svog oca preobrati u hrišćanstvo. Nakon što je kršten, kralj Avenir je poživeo još četiri godine, živeći u dubokom pokajanju, jer beše surovo proganjao hrišćane.

Mladi Joasaf je poverio kraljevstvo svom prijatelju Varahiji i otišao u divljinu da živi asketski. Na ovom svetu imao je još samo jednu želju, da opet vidi svog duhovnog oca, Varlaama. Bog mu je uslišio ovu želju i jednog dana se Joasaf našao pred Varlaamovom pećinom, uskliknuvši: „Blagoslovi, oče!“ Starac Varlaam živeo je 70 godina asketski u divljini i poživeo ukupno 100 godina. Sveti Joasaf se svog prestola odrekao u 25-oj godini, a u divljini je živeo još 45 godina.

Spoljašnje veze uredi

Reference uredi

V. Chauvin Bibliographie des ouvrages Arabes, vol. iii, Paris, 1898.
E. Cosquin, in Revue des questions historiques, xxviii (1880), 579-600
E. Braunholtz, Die erste nichtchristliche Parabel des Barlaams und Josaphat, Halle, 1884
H. Zotenberg, Notice sur le livre de Barlaam et Josaphat, Paris, 1886
A. Krull, Gui de Cambrai; eine sprachliche Untersuchung, Göttingen, 1887
F. Hommel, Die älteste arabische Barlaam-Version, Vienna, 1888
Two Fifteenth Century Lives of St. Barlaam, ed. J. Jacobs, London, 1893
E Kahn, Barlaam und Joasaph: bibliographisch-literärgeschichtliche Studie, Munich, 1893
K. S. Macdonald, Introduction to the Story of Barlaam and Joasaph, 1895; idem, Story of Barlaam and Joasaph [London], 1895
Story of Barlaam and Joasaph: Buddhism and Christianity, ed. J. Morrison, Calcutta, 1895
A. Krause, Zum Barlaam und Josaphat des Gui von Cambrai, 2 vols., Berlin, 1899-1900
Muller, Migration of Fables in Contemp. Review (July, 1870); Idem, Selected Essays (London, 1881)
Kod nas ovu priču pominje Jovan Deretić u knjizi Kratka istorija srpske književnosti