Velika narodna skupština u Topčideru

Dvadeset devetog maja 1868. y Košutnjaku kod Topčidera ubijen je knez Mihailo. Kako je po njegovoj smrti pitanje nasleđa prestola ostalo nerešeno, jer knez nije imao dece, obrazovano je Privremeno namesništvo kneževskog dostojanstva koje je izdalo proglas na narod da je preuzelo vlast i odredilo da ce, prema ustavnoj odredbi, kroz mesec dana sastane Velika narodna skupština radi izbora kneza. Privremeni namesnici kneževskog dostojanstva bili su Jovan Marinović, predsednik Državnog saveta, Rajko Lešjanin, ministar pravde i čuvar državnog pečata i Đorđe Petrović, predsednik Kasacionog suda.

Privremeno namesništvo odredilo je da se Velika narodna skupština održi 20. juna, u Topčideru. Izbori su izvršeni na osnovu postojećeg zakona o narodnoj skupštini, samo je četiri puta povećan broj poslanika, tako da je izabrano 504 narodna poslanika. Međutim, već pre sastanka Velike narodne skupštine pitanje nasleđa prestola bilo je formalno rešeno: ministar vojni Blaznavac, oslanjajući se na vojnu silu i primivši zakletvu cele vojske za naslednika prestola označio je kneževića Milana, unuka gospodara Jevrema Obrenovića i sinovca kneza Mihaila, kome je tada bilo 14 godina i koji se nalazio na vaspitanju y Parizu. Primivši taj (svršeni čin, Privremeno namesništvo i vlada telegrafisali su ministru inostranih dela Jovanu Ristiću koji se po jednoj misiji nalazio u inostranstvu da otputuje u Pariz i dovede mladog kneževića Milana y Beograd. Jovan Ristić izvršio je tu naredbu pa je 11. juna 1868. maloletni knez Milan bio već u Beogradu. Velika narodna skupština, posle toga, nije ni imala mogućnosti da se bavi izborom kneza, radi čega je bila sazvana, nego da samo potvrdi taj čin kao „volju celokupnog naroda srpskog", što je i učinila.

Skupština se zakazanog dana sastala u Topčideru, na prostoru kod kneževog dvorca. Prema postojećem zakonu, Velika narodna skupština konsgituisala se sama, pa je skupština tako i učinila. Za predsednika bio je izabran Živko Karabiberović, za potpredsednika Todor Tucaković, a za sekretare Živko Nedić i Dimitrije Glavinić, sva četvorica narodni poslanici. Ogromna većina poslanika pripadala je još neorganizovanoj liberalnoj stranci koja će ce, posle ove skupštine, javiti kao glavni politički činilac, dok je konservativaca bilo malo i samo po izuzetku.

Posle konstituisanja skupština je saslušala besedu Privremenog namesništva pa je odmah pristupila izboru kneza. Jednoglasno je bio izabran za kneza Milan Obrenović. No kako je novi knez bio maloletan, trebalo je da se izabere i postavi Namesništvo koje će vršiti kneževsku vlast do kneževa punoletstva. Mada nije bila sazvana i radi toga posla, skupština ga je izvršila pa su za namesnike izabrani Milivoj P. Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Dokumenta o izboru kneza i Namesništva potpisali su svi članovi Velike narodne skupštine, svi članovi Državnog saveta i svi članovi Vlade. Pismom Državnog saveta, kao najveće vlasti u zemlji, novoizabrani namesnici pozvani su još istog dana „da izvole primiti upražnjavanje knjaževske vlasti“. Istoga dana, primivši dužnost, Namesništvo je izdalo svoju proklamaciju upućenu na narod. Namesništvo naglašava da će se truditi da radi dogovorno između vlade i naroda.

Svršivši taj posao, Velika narodna skupština imala je da se raziđe: posao radi koga je sazvana bio je gotov. Ali je skupština produžila rad, predlaganjem „želja i izjava" što je spadalo u dužnost i prava običnih skupština. Stanje u zemlji ona je uzela u opsežniji pretres a posle toga je donela jedan akt, upućen Namesništvu i vladi, kojim je y 17 tačaka nabrajano sve ono što bi bilo potrebno izvršiti. „Poslanici narodni iz sviju krajeva zemlje", kaže se u tome aktu — „ne mogoše se rastati a da ne izjave zajednički Vladi knjaževskoj misli i osećanja, koja obuzimaju sav Narod srpski usled krvničkog ubistva nezaboravljenog Kneza Mihaila, kao i opšte neke nazore svoje u smotrenju uprave zemljom..." U nekoliko prvih tačaka Velika narodna skupština traži od vlade postroženje mera prema vinovnicima događaja, pa posle toga ističe:

  • da se što pre sazove redovna Narodna skupština, prema potrebama vremena i želji naroda;
  • da se izda zakon o slobodi štampe, takođe prema okolnostima i potrebi vremena;
  • da se zavede ustanova porote pri suđenju;
  • da se izda zakon o odgovornosti ministara;
  • da sav Srpski narod očekuje i želi, da Namesništvo složno i jednodušno upražnjava kneževsku vlast, koju mu je narod po zakonu poverio.

Rad Velike narodne skupštine u Topčideru trajao je samo tri dana. Dana 24. juna ona se razišla sa uverenjem da je uspela da pokrene ustavno pitanje a da i kod Namesništva postoji želja i namera da se ustav iz 1838, „Turski ustav", promeni i zameni boljim i savremenijim.

Vidi jošUredi

IzvoriUredi

Prethodnik:
Miholjska narodna skupština u Beogradu
Narodne skupštine Srbije

1868

Naslednik:
Velika ustavotvorna narodna skupština u Kragujevcu