Википедија:Uživo/Vikimanija 2017.

Prvi pokušaj grupne fotografije

Trinaesta Vikimanija je ove godine održana u Montrealu, u Kanadi, i to u hotelu Šeraton. Iz Srbije i, uopšte, sa srpskog govornog područja, prisustvovao sam samo ja, kao stipendista Zadužbine Vikimedija.

Pre konferencije

Kao i obično, kada je Vikimanija ovako daleko, volim da obiđem malo državu ili mesto održavanja Vikimanije. Tako sam ove godine prvo obišao Toronto nekoliko dana, sa jednodnevnim izletom do Nijagarinih vodopada, a onda došao do samog Montreala, gde sam pre konferencije takođe ostao nekoliko dana, sa jednodnevnim izletom do Otave.

Pretkonferencija

Sreda i četvrtak su, po sada već dobro ustaljenoj praksi, bili pretkonferencijski dani, kada su se pored standardnog Hakatona održavali i mnogi drugi programi. I ovog puta sam prisustvovao tzv. „Learning Days“ u organizaciji Zadužbine.

Sreda, 9. avgust

Pretkonferencija

Dani učenja su ove godine bili podeljeni u dva „treka“, odnosno dve različite grupacije sesija, od kojih je jedna bila klasična, dok je druga bila vezana za „leadership“, odnosno vođstvo. Pošto sam već učestvovao u klasičnom treku pre dve godine, onda sam rešio da isprobam ovaj novi trek, budući da sam se donekle pronašao u njemu.

U svakom slučaju, prva sesija je bila zajednička. Džejmi Ansti je dala uvod i obrazloženje zašto postoje ovi dani učenja, šta su i koji su ciljevi. Pošto smo svi u publici sedeli za nekim od okruglih stolova, onda smo se delili i u takve grupe. U grupama smo diskutovali o svojim nadama ili strahovima, koji su reprezentovani slikom sa razglednice, koju smo svi pre početka sesija odabrali, i to jedno od mnoštva razglednica sa različitim slikama. Nakon toga, fokus je prebačen na ovaj novi trek, tzv. lideršip trek. Poenta je u tome da treba podržati ljude koji su aktivni onlajn, vode inicijative i programe, imaju odgovornosti, vode kolaboracije, mentore i ostvarivače promena. Na koji način to raditi? Pa prosto, treba razvijati razne veštine: kako da budemo kolaborativni, kako da ostvarimo pozitivni mentalitet, kako podučavati i inspirisati, kako raditi na upravljanju programima, razvijati veštine rada sa ljudima, ostati veran našim vrednostima itd. Kako ovo podržati, pitate se... Pa, osnaživanjem lidera, putem onlajn „prilika“ i raznih dostupnih resursa. Nakon ovoga, u parovima smo diskutovali o tome šta su nam očekivanja od ova dva pretkonferencijska dana i onda u odnosu na njih kroz diskusiju komentarisali i odabirali sesije za taj dan.

Prva sesija na kojoj sam bio, a koja je zapravo pokrila skoro četiri termina za sesije, ticala se facilitacije i držao ju je veteran Vikipedije i Vikimedije, Asaf Bartov. Ovo je bila vrlo korisna sesija, gde je moglo da se nauči svašta o komunikaciji i boljem upravljanju iste. Ovde ću podeliti ono o čemu je bilo reči i zadatke koje smo imali. Dakle, ova sesija je zamišljena kao radionica i bila je prilično meta-korektna; pre svega, svi smo sedeli u krugu, gde je cilj bio više vršiti diskusiju nego imati klasično predavanje, iako je prvi deo sesije mogao da se obavi i uz projektor.

Najpre smo izlistali nade i strahove vezane za konverzacije: npr. kad da se uključim u konverzaciju, da li će moje pitanje biti glupo, zašto da gubim vreme na tome itd. Jako puno predloga je izneto, što govori o tome da je komunikacija vrlo komplikovana. Štaviše, Asaf je dao jedan citat: „Sve komunikacije su bezuspešne, izuzev slučajnosti kada nisu“. Nakon toga je predočio verovatno najbitniju činjenicu za celu sesiju, a to je da ljudska bića imaju potrebu da se osete kao da ih je neko saslušao, što se znatno razlikuje od toga da ljudi imaju potrebu da ih neko sasluša. Iz ovoga proističe da ljudi žele da se izraze, odnosno da iskažu svoja mišljenja. Nakon ovoga, pričalo se o tome ko je facilitator: može biti ad hok, može biti dezignirani, ali svakako facilitator nije menadžer, niti moderator. Šta radi facilitator? Pa, pomaže sa obezbeđivanjem potpunog učešća prisutnih, radi zarad boljeg međusobnog razumevanja, osigurava da grupa nađe inkluzivna rešenja, što onda dovodi do „deljenog vlasništva“. Za koga facilitator radi? Pre svega za svog šefa, ukoliko je zaposlen kao faclitator, ali generalno radi za grupu i ima odgovornost da grupa bude što koherentnija i da što bolje donese odluke, ukoliko je to cilj. Što se tiče razlike između onlajn i oflajn komunikacije, iznenađujuće je da su mnoge tehnike facilitacije primenjive na obe vrste i da je glavna razlika u tome što oflajn komunikacija nije obavezno u realnom vremenu.

Nakon ovoga, prešli smo na tehnike facilitacije, što je činilo glavnicu sesije. Prvi savet je da se bude dobar slušalac. Ali tu postoji sijaset načina na koji se facilitacija, pa samim tim i komunikacija, mogu poboljšati: ne treba prekidati govornike, zapisivanje na tabli onog što je neko rekao pomaže u osećaju da je ta osoba saslušana, oslovljavanje ljudi imenom, animiranje (klimanje glavom ili gestikulacije rukom) itd. Postoje, naravno, i netrivijalne metode, kao što su:

• ogledanje i parafraziranje — ogledanje je bukvalno ponavljanje onoga šta je govornik rekao, dok je parafraziranje praktično prepričavanje govornikovog izlaganja, što ima jaču moć, jer to tek daje signal govorniku da je ne samo saslušan, već i da su ga razumeli
• follow-up, što znači da se postavljaju dodatna pitanja i potpitanja nakon nečijeg izlaganja
• stavljanje ljudi u red — ako se za reč javi previše ljudi, onda ih verbalno možemo staviti u red čekanja, tako da se navedu imena ljudi koji su se javili za reč, što bi označavao redosled kojim će dobiti reč
• linkovanje — povezivanje više sličnih ili srodnih argumenata; ovo je naprednija tehnika, jer podrazumeva bolje jezičke i kognitivne veštine razumevanja i katalogizacije ideja i koncepata
• obznanjivanje i imenovanje osećanja — ako se oseti tenzija, treba je obznaniti i time će se ista smanjiti, jer će ljudi biti svesniji nje; takođe, ako se oseti umor, ima smisla reći nešto poput „znam da se svi osećamo umorno jer smo radili pet sati bez prestanka, ali još samo sat vremena i završili smo“, jer obznanjivanje i imenovanje osećaja nam pomaže da ista prevaziđemo dajući nam podstrek
• legitimizovanje razlika — ukoliko postoje mišljenja koja se razlikuju od dominantnog, treba im dati legitimitet, odnosno saslušati ih i onda izvagati

Nakon ovoga, imali smo grupnu aktivnost, gde smo podeljeni u dve grupe. Cilj je bio da se izvrši diskusija sa facilitatorom, gde je jedna osoba u grupi bila facilitator, jedna bila nemi posmatrač, a ostali su bili učesnici diskusije. Ja sam u ovoj turi bio učesnik, a diskusija je bila o tome da li Vikipedija treba da bude više kao društvena mreža. Nakon petominutne diskusije, učesnici su najpre podelili svoja mišljenja o istoj, onda su facilitatori dali svoje viđenje, a na kraju su nemi posmatrači prikazali svoje gledište, jer nisu bili uključeni u diskusiju, već su analizirali grupu, njenu dinamiku, kao i aktivnosti facilitatora.

Posle toga smo pričali o tome kako diskusije koje imaju za cilj neki ishod generalno funkcionišu, odnosno o onome što se naziva „tehnikama progresa“. Dakle, na početku se nabacuju ideje, dolazi do divergencije mišljenja i posle nekog vremena dolazi do frustracije, koja može da bude prilično neprijatna; nakon toga treba raditi na konvergenciji, odnosno eliminisanju neadekvatnih ideja i kretanju ka onom deljenom razumevanju. Što se tiče tehnika divergencije, odnosno rasplamsavanja ideja, mogu se postaviti pitanja kao što su „Da li svi osećaju isto?“ ili „Da li neko ima nekih drugih ideja?“ ili „Da li se svako slaže sa ...?“. Takođe pomaže da se privremeno ignorišu ograničenja. Što se tiče tehnika konvergencije, postoje:

• „natšeling“ — parafraziranje na koncizan način, gde se dobija dodatna moć parafraziranjem nečijeg dugačkog izlaganja u samo nekoliko reči
• grupisanje, katalogizcija ili baketing — različiti termini za suštinski istu stvar, a to je grupisanje više istih ili sličnih argumenata u jednu veću grupu, odnosno celinu; na taj način se naizgled veliki broj argumenata sužava na dosta manji skup, jer su mnoga mišljenja često vrlo slična
• evaluacija ideja u odnosu na stvarnost — ovo je posebno bitno ako se izvrši tehnika divergencije u kojoj se privremeno ignorišu ograničenja — prilikom konvergencije je potrebno vratiti ograničenja realnosti u igru i eliminisati one ideje koje se ne uklapaju u stvarnost
• donošenje odluka — tek kada se broj argumenata i ideja smanjio na prihvatljiv broj nekom od prethodnih metoda, onda se može preći na donošenje odluka nekom od standardnih metoda, kao što je glasanje, prioritizacija ili nešto slično.

Posle ovoga smo imali još jednu grupnu aktivnost, istu kao i prethodni put, samo što je sada tema diskusije bila: „Kako treba da reagujemo na pokušaje raznih vlada da cenzurišu sadržaja na Vikipediji?“. Ovoga puta sam ja bio posmatrač, tako da nisam učestvovao u diskusiji, ali mi je to dalo bolji uvid u dinamiku grupe, a posebno sam se fokusirao na facilitatora iz moje grupe i na dobre i loše stvari koje je radio tokom ove aktivnosti. Naravno, zaključak je da vršiti facilitaciju nije uopšte jednostavno: iako neke tehnike podsvesno koristimo, za neke naprednije tehnike moramo baš da se fokusiramo i da ih konstantno imamo na umu, a da paralelno sa time pratimo reakcije i potrebe cele grupe, plus da imamo težnju da se postigne neki dogovor. Na kraju ove ogromne sesije, imali smo takozvani pair-share, gde smo u parovima imali vežbu slušanja i deljenja: prvo je jedan sagovornik pričao, a drugi je imao zadatak da ga sasluša bez prekidanja i da neki zaključak, a onda su se uloge zamenile. Ovim je završen ovaj trening, iako je bilo još materijala. Ali, uz dosta diskusije i praktičnog rada, vreme je proletelo, tako da je zaključak da je realno potreban jedan ceo dan za ovakvu vrstu treninga.

Druga sesija ovog dana bila je tzv. „tool rotation“, odnosno rotacija alatki, gde je trebalo da više ljudi demonstrira neke korisne alatke. Međutim, nije bilo toliko alatki za demonstriranje, koliko koncepata za upoznavanje. Svi su imali priliku da se upoznaju sa četiri koncepta: ankete, grantovi, budžet i finansije, i pravni aspekti. Sva četiri segmenta vodili su zaposleni iz Zadužbine, koji imaju iskustva u tim poljima i rade direktno sa time:

• Što se tiče anketa, Edvard Galvez je dao uvod u to kako funkcionišu ankete i na koji način ih treba osmišljavati. Uglavnom treba razmišljati o četiri bitne stvari i prikupljati podatke vezane za: 1) dugotrajni ciljevi, 2) programski ciljevi ili ciljevi aktivnosti, 3) mišljenja i buduća usmerenja/potrebe i 4) demografski podaci. Uvek treba prvo osmisliti koji su ciljevi ankete, pa tek onda na osnovu toga praviti anketu. Pričao je malo i o Qualtrics platformi za ankete, koju koristi Zadužbina, a koju mogu i druge organizacije iz pokreta da koriste u saradnji sa Zadužbinom.
• Sati Hjuston je pričala o grantovima, konkretnije, o tome kako sada svi programi koji se finansiraju iz Zadužbine imaju tri deljene metrike i treba da definišu i svoje dodatne metrike. Ona je zapravo i najviše pričala o alatima, i to o P&E Dešbordu, koji služi za praćenje programa i događaja, posebno učesnike i njihove doprinose, dok se postojeći alat Vikimetrike može bolje koristiti za računanje novih korisnika.
• Džejms Boldvin je pričao o budžetima i finansijama: postoje razni alati za budžet, ali nam nije demonstrirao ništa. Pričali smo pre svega o tome kako budžet treba da izgleda, šta sve treba da stoji u njemu i kako ga organizovati — jedna opcija je da sve stavke budžeta budu u jednoj koloni, a da troškovi budu u drugoj koloni, dok je druga opcija matrična, tako da su sekcije budžeta u vrstama, a tipovi troškova u kolonama, pa se u preseku njih u ćelijama nalaze konkretne vrednosti za tip troška po sekciji budžeta.
• Na kraju je Čak Roslof pričao o pravnim temama, gde sam ja spomenuo neke pravne probleme iz istorije VMRS, ali i iz moje lične istorije; saznali smo da postoji mogućnost da Zadužbina bude medijator u budućnosti u slučaju nekih sporova, a Čak nas je obavestio i o mehanizmima Zadužbine da pomaže ljudima kod ozbiljnih stvari kao što su pretnje smrću, samoubistvom ili nešto slično.

Posle ovoga, imali smo kratak pregled ovog dana, gde je više nas navodilo koji su nam najveće prednosti onoga što smo naučili tog dana, odnosno šta nam je ostalo upečaćeno i šta ćemo iskoristiti u svom radu.

Ostatak večeri sam proveo u razgovoru sa raznim Vikimedijancima, a posebno Vinifred Olif, još jednom zaposlenom osobom u Zadužbini, koja je i bila u poseti Vikimediji Srbije pre par godina, pa smo imali dosta zajedničkih tema.

Četvrtak, 10. avgust

Pretkonferencija — Marija Kruz

Drugi dan pretkonferencije je opet počeo uvodom u program koji nam je predstojio tog dana. I sada smo predstavili naše ciljeve od ovog događaja.

Prvu sesiju je vodila Marti Džonson, još jedna zaposlena u Zadužbini, a ticala se nenasilne komunikacije, odnosno konfliktnih situacija. Postavka ove radionice je bila zanimljiva, jer su u prostoriji u kojoj smo bili, i gde su stolice bile postavljene u krug, svuda po zidovima u obliku kruga bili polepljeni papiri, gde je na svakom papiru stajala jedna do nekoliko reči. Marti je krenula sa sledećom premisom, odnosno citatom: Sve akcije su pokušaji da se zadovolje potrebe. Dakle, svi mi imamo potrebe, počevši od onih osnovnih (vazduh, voda, hrana), pa do malo kompleksnijih (da nas razumeju, da budemo voljeni, da uspemo itd). Pre početka sesije je svako napisao na tabli jednu rečenicu koja je potencijalno vodila u konflikt. Uzeli smo jednu od napisanih rečenica za primer i poenta je bila da se svako pozicionira u sobi tako da stane ispod one potrebe koju bi osetio kada bi čuo takvu rečenicu upućenu njemu. Ovo je pokazalo kako dosta nas sasvim različito percipiraju konfliktne rečenice i da u principu imamo različite potrebe. Međutim, dolazilo je i do grupisanja, pošto su slične potrebe bile fizički blizu, pa je neko osetio nekoliko sličnih potreba, a bilo je i dosta ljudi koji su delili mišljenje. Drugi zadatak je bio da se sada ubacimo u „glavu“ osobe koja takvu rečenicu izgovara/piše i da onda iz te perspektive nađemo potrebu koja nam najviše odgovara. I ovde je bilo različitosti kod izbora potreba, ali i grupisanja. Onda smo ponovili istu ovu proceduru sa još jednim primerom. Interesantno je bilo čuti mišljenja ljudi oko toga zašto su stali baš ispod potrebe ispod koje su stali, odnosno kakva su im razmišljanja oko toga. Nakon ovih vežbica, seli smo u krug, a Marti nam je davala dalja objašnjenja. Zapravo, akcije i potrebe iz početne sentence su zapravo preduslovi za samo-ostvarenje. Potrebno je znati da su svačije potrebe bitne (uključujući i „moje“). Kod nenasilne komunikacije, postoje generalno tri koraka: 1) samo-empatija, 2) izražavanje i 3) empatija za druge. Ovde su pored potreba takođe bitna i osećanja, koja predstavljaju povratnu informaciju o tome da li su naše potrebe uslišene. Treba praviti razliku između osećanja i misli (npr. „Plašim se“ je osećanje, ali „Ti si zastrašujuć“ je misao), kao i opservacija i osuda. Pošto je ova materija veoma velika, a vreme sesije kratko, na pitanje kako ovo najlakše primeniti, Marti je dala odgovor da smatra da je gorenavedeni prvi korak (samo-empatija) najbitniji, jer dovodi do jasnijeg razumevanja sebe, a to je preduslov za bolje razumevanje drugih. Uvek možemo da vežbamo tako što ćemo da se konstantno pitamo: „šta nam najviše treba u ovom trenutku?“. Maršal Rozenberg, osnivač koncepta nenasilne komunikacije, ima citat „Kad saznate koje potrebe postoje u konfliktu, on se može rešiti za 20 minuta“, što sugeriše da su mnogi konflikti kompleksni i akteri istog nisu često svesni šta ih pokreće u njemu i koje potrebe imaju. Na kraju nismo stigli da uradimo planiranu vežbu koja bi se radila u parovima, a u kojoj bi jedna osoba ispričala neku kratku priču koja joj je bitna, a druga osoba bi pokušavala da pogodi koje potrebe i osećanja je ta osoba imala.

Drugu sesiju je opet vodio Edvard Galvez, a ona se ticala „alata za slušanje zajednice“. Dva glavna pitanja su bila: 1) Zašto je važno slušati ljude? i 2) Na koji način slušati ljude?, a ova sesija je imala za cilj da da odgovore na ta pitanja. Dakle, u svetu Vikimedije mi kolaboriramo, odnosno sarađujemo. To znači da komuniciramo, radimo zajedno i donosimo zajedničke odluke kako bismo ostvarili nešto. Ovo je donekle i povezano sa jučerašnjom Asafovom sesijom o komunikaciji, a čak je i jedan koncept iskorišćen u obe sesije: dinamika grupe je takva da obično postoji proces divergencije, gde broj ideja eksplozivno raste, onda se dolazi do zone frustracije, a idealno je da posle toga ide proces konvergencije ka odluci, odnosno deljenom razumevanju. Što se tiče tipova odluka koje postoje, tu su 1) jednosmeran tip (npr. šef daje naredbu podređenima i tu nema diskusije), 2) konsultativan tip (više različitih izvora daje povratnu informaciju na jedno mesto) i 3) kolaborativan tip (postoji isprepletana komunikacija između aktera). Što se tiče alata za donošenje odluka, lista je poduža, a uključuje: diskusije na stranicama za razgovor, sastanke uživo, „mandat autoriteta“, procesi na Vikipediji kao što su ČZB, intervjui, sastanci, ankete, komiteti, glasanja, fokusne grupe, participatorno odlučivanje o grantovima, konsultacije, zahtevi za komentare, spisak želja zajednice, društvene mreže itd. Ti alati se mogu podeliti po dve dimenzije: 1) formalnost (postoje više formalni i manje formalni ili strukturirani alati) i 2) veličina grupe (sa jedne strane odluke donose pojedinci, a sa druge strane spektra odluke donosi grupa). Nakon ovoga, podelili smo se u dve grupe koje su imale isti zadatak: dat nam je fiktivni scenario gde želimo da održimo onlajn kampanju prikupljanja slobodnog sadržaja za lokalnu zajednicu, ali lokalni univerzitet i lokalna grupa slobodnog softvera žele da učestvuju, s tim što su neki volonteri nedavno organizovali editaton i bilo je žalbi na kvalitet sadržaja. U tom scenariju, želimo da donesemo odluku oko toga kako ta kampanja treba da izgleda, a za tu odluku imamo dva meseca, a želimo da utrošimo oko 10 sati nedeljno na kampanju. Zadatak je, dakle, bio da pre svega identifikujemo uključene „stejkholdere“, da osmislimo koje alate koristiti za donošenje date odluke, sa obrazloženjem zašto smo ih odabrali, i na kraju da obrazložimo kako smo se osigurali da ćemo saslušati sve učesnike u ovom slučaju. Moja i druga grupa su došle do nešto različitih rešenja u pogledu koje alate koristiti, ali pošto nema idealnog rešenja, oba predloga su prihvaćena, odnosno delovalo je kao da smo dobro izvagali vremenska ograničenja i potrebe uključenih strana i da smo doneli ispravne predloge.

Sesiju o društvenim medijima je vodio još jedan zaposleni u Zadužbini, Greg Varnum, koji radi baš na polju komunikacija. Najviše je pričao o onlajn komunikaciji, odnosno digitalnim medijima, što bi uključivalo društvene mreže i blog. Greg je uglavnom davao savete sa stanovišta Zadužbine i njegovog/njihovog iskustva u vođenju komunikacija. Što se tiče društvenih mreža, valja imati prisustvo na popularnim mrežama, kao što su Fejsbuk, Tviter, Pintrest, Instagram i blog, ali u većini slučajeva nema potrebe imati više naloga na jednoj društvenoj mreži. Bilo je reči o „habu društvenih medija“, koji organizuje Zadužbina, kao i o pokušajima ubacivanja na velike društvene medije koji su orijentisani na specifične države, kao što je to slučaj u Rusiji ili Kini, ali nije bilo nekih velikih uspeha na tom polju. Dobra stvar je uključivati volontere što više u rad društvenih medija, a te naloge treba koristiti stalno, a ne sporadično. Istraživanja pokazuju da na društvenim medijima, tekstovi sa slikom bolje prolaze nego oni bez, ali pored toga postoji mnogo parametara koji utiču na uspeh određenih postova u odnosu na druge, a društvene mreže konstantno menjaju algoritme kriterijuma za uspeh postova. Korisno je koristiti i alate kao što su Storify ili Tweetdeck, jer olakšavaju rad sa društvenim mrežama, a valja oslanjati se na zakazivanje postova, jer to može da smanji opterećenje na ljude koji se bave time, jer se u vreme manjeg pritiska mogu pripremiti postovi i za po nekoliko dana unapred, bez potrebe da se „bdi nad računarom“ u vreme kada post treba da se pusti. Što se tiče Tvitera, iskustvo pokazuje da ne treba preterivati sa retvitovanjem, ali opet ne treba biti ni previše škrt oko takvih stvari. Što se tiče reklamiranja na društvenim mrežama, Zadužbina je to radila par puta sa različitim rezultatima. Takve stvari mogu da budu problematične, ali Zadužbina nema a priori ništa protiv finansiranja takvih stvari ukoliko organizacije između ostalog traže novce za takve stvari.

Grupna fotografija nakon Rouzine sesije

Poslednju sesiju sa sadržajem na pretkonferenciji držala je Rouzi Stivenson Gudnajt i ticala se donošenja konsenzusa u grupi. Na početku nam je Rouzi predstavila neke ključne faktore kod donošenja konsenzusa: 1) svest (potrebno je bukvalno imati zajednički jezik, imati na umu ko šta zna i nikad ne pretpostavljati), 2) kolaboracija (valja osmisliti i razviti proces, a facilitatori treba da pospeše zajedničko donošenje odluka) i 3) obavezivanje (potrebno je uložiti vreme za ovakve stvari i imati poverenje). Postoji takozvana „Metoda 5 zašto“, odnosno analiza glavnog uzroka: kada se pojavi problem, potrebno je pronaći prirodu i izvor istog tako što ćemo postaviti pitanje "zašto?" ne više od pet puta. Nakon predstavljanja primera ovog metoda, imali smo grupnu aktivnost: podelili smo se u tri grupe, gde je svaka imala za cilj da donese nekakvu odluku. Premisa je ta da se formira fiktivna korisnička grupa Viki Arktik, koja bi uključivala Norvešku, Švedsku, Finsku, Rusiju, SAD (Aljaska), Kanadu, Dansku (Grenland) i Island. Prva grupa je trebalo da odluči koja država će predstavljati tu korisničku grupu na narednoj Vikimedijinoj konferenciji u Berlinu, druga grupa je trebalo da odluči čiji program treba ugasiti zbog nedostatka finansija, a treća grupa je trebalo da odluči koja država će biti domaćin Viki Arktik konferencije. Svaka grupa je imala svog moderatora, a ja sam bio u trećoj grupi. Ova aktivnost je bila prilično zabavna, ali nismo baš koristili ovo pravilo 5 zašto. Međutim, jesmo prilično mirno i uz argumente došli do odluke, a to je da će Norveška biti domaćin. I druge dve grupe su došle do svojih odluka i svaka grupa je odabrala različitu državu. Zaključak je bio da je izazov mogao da bude teži, ali da je aktivnost bila zabavna.

Na kraju ovog dana, evaluirali smo ispunjenost ciljeva koje smo zpisali na početku i popunili smo evaluacione formulare. Ovim je okončana pretkonferencija, a ostatak večeri je bio posvećen večeri otvaranja konferencije, koja je uključivala švedski sto i razne razgovore sa mnogim Vikimedijancima. U početku sam bio uglavnom u društvu Skandinavaca, ali sam kasnije imao detaljne i poduže razgovore sa Edvardom Galvezom.

Petak, 11. avgust

Otvaranje — Benoa Rošon

Prvi dan zvaničnog programa konferencije počeo je živom muzičkom numerom. Naime, Mustaun bubnjari, skupina momaka „prvih nacija“, koji su svojim vokalnim i udaračkim talentima napravili prilično dinamičnu uvertiru za samu konferenciju. Benoa Rošon, predsednik Vikimedije Kanade, zvanično je otvorio konferenciju i dao uvod za Morin Klaperton, generalnu direktorku Nacionalne biblioteke i arhiva Kvebeka, institucije koja je bila glavni sponzor i podrška ovoj konferenciji. Morin je ukratko pričala o uspešnoj saradnji sa Vikimedijom (kroz slanje slika na Ostavu, radionice i slično), a pošto su njen i Benoaov govor bili u velikoj meri na francuskom jeziku, vršen je i simultani prevod, tako da su ljudi mogli preko posebnih aparata sa slušalicama da čuju te govore i na engleskom jeziku. Zapravo, sve sesije i govori koji su bili na francuskom jeziku imali su mogućnost simultanog prevoda na engleski, pošto to ipak jeste lingva franka sveta i ljudi koji dolaze na Vikimaniju. Nakon Morin, reč je imao Arut Šitilijan, potpredsedavajući izvršnog komiteta Montreala, zadužen za administrativne reforme, pametan grad, informacione tehnologije i mlade. On je pričao o samom gradu i o tome kako apsolutno ima smisla da Vikimanija bude održana u njemu, budući da se bore za transparentnost i otvorenost. U skladu sa time, planirano je da do decembra 2018. godine grad Montreal otvori sve svoje podatke i omogući alate za analizu tih podataka svima.

Nakon toga, Katrin Mar, izvršna direktorka Zadužbine Vikimedija, obratila se publici svojim govorom dobrodošlice. Zahvalila se sponzorima i Vikimediji Kanade, a naglasila je da je ovo prva Vikimanija u Kanadi, prva Vikimanija u jednoj frankofonoj zemlji i da se ona održava na „neustupljenoj teritoriji prvih nacija“. Ketrin je izjavila da ima blizu 1000 učesnika na ovoj Vikimaniji i da je bilo dosta izazova oko dobijanja viza, pogotovo kod pripadnika zemalja u razvoju, koji su u velikom broju odbijeni za vize od strane kanadskih aplikacionih centara. Kako bi se na neki način iskupili tolikom broju ljudi, Zadužbina je odlučila da svi koji su dobili stipendiju za prisustvo ovoj Vikimaniji, ali nisu mogli da dobiju vizu za Kanadu, automatski će postati dobitnici stipendije za Vikimaniju 2018. godine, koja će se održati u Južnoj Africi, što je pozdravljeno velikim aplauzom. Posle ovoga, fokus je prebačen na Basela Kartabila (1981—2015), sirijskog aktivistu koji je radio između ostalog i na Vikipediji i koji je 2015. godine nestao. Tek desetak dana pred samu konferenciju je potvrđeno bez sumnje da je sirijska vlast ubila Basela nedugo pošto je nestao, još pre dve godine. Ovo je, stoga, bio trenutak da se obeleži njegov život — sećanje na njega i na to kakav je bio. Na binu su izašli još petorica ljudi, svi bitni akteri u svetskom pokretu slobodne kulture, koji su poznavali Basela lično i bili su njegovi prijatelji. Neki od njih su pričali ukratko o njemu i šta za njih znači ovaj gubitak. Pored toga što je bio aktivista, bio je i novinar, preduzetnik, umetnik i još mnogo toga. Poenta je da se ne zaborave on i njegov doprinos slobodnoj kulturi i znanju, kao i da se slavi njegov život. Ovom prilikom su najavili i projekat Nova Palmira, pokrenutim u njegovu čast, koja ima za cilj da u određenoj razmeri izvrši trodimenzionalnu štampu bitnih antičkih ostataka Palmire, od kojih su neki nedavno razrušeni.

Posle toga je na binu stupila Fibi Ajers, koja je i ovaj put bila kopredsedavajuća programskog komiteta konferencije. Ona nas je obavestila da će se koristiti Eterpad za dokumentovanje svih sesija, pričala je malo o sesijama, o tome da je program dostupan isključivo na vikiju, da postoji mesto za postere, „selo zajednice“, niz neformalnih sastanaka na rubovima konferencije itd. Što se tiče komunikacionih kanala, postoje dve grupe na Telegramu, kao i mejling lista, a što se tiče društvenih mreža, zvaničan haštag je #wikimania. Podsetila nas je i da svi treba da se pridržavaju politike prijateljskog prostora i na kraju dala podstrek da naučimo nešto novo, rešimo neki problem ovog vikenda i da se lepo provedemo!

Evan, Džimi i Gabrijela

Onda je usledela još jedna plenarna sesija, odnosno mali diskusioni panel, gde je moderator bio Evan Prodromu, dugogodišnji Vikimedijanac i preduzetnik koji trenutno živi u Montrealu, dok su učesnici panela bili Gabrijela Kolman sa montrealskog Mekgil univerziteta i Džimi Vejls, osnivač Vikipedije. Ova diskusija je nosila naziv „Zajednica i insformacije u stranačkom svetu“. Diskusije meni nije bila previše interesantna i inspirativna, možda jer je bila previše apstraktna i teoretska. Bilo je govora o tome kako je Vikipedija postala relevantan sajt (a nastala je u dobu „divljeg zapada“) i kako se zapravo pozitivno ističemo u „svetu selfija“ — drugim rečima, nemamo potrebe za društvenim prepoznavanjem, već radimo ovo što radimo zbog nekog osećaja postignuća. Na pitanje šta smo to dobro uradili što je uzrokovalo ovakvim uspehom, odgovor je bio da ljudi prosto vole da pišu encilopediju (za razliku od npr. projekta „1 laptop po detetu“, koji je bio previše ambiciozan i nije bio održiv). Za onlajn zajednice je bitno da se sastaju uživo i postoje mnogi primeri da su zajednice koje to nisu radile na kraju propale. Takođe je bitno imati i politike, jer one prave ustrojstvo i regulišu međuljudske odnose. Što se tiče rodnog jaza, Džimi je bio prilično jasan: trebaju nam žene i mi smo potrebni ženama! Nakon ovog diskusionog dela, bilo je i pitanja iz publike.

Prvi blok sesija gde sam imao izbora bio je nazvan „budućnost uređivanja“ i sastojao se iz dve sesije. Prva je bila „Vikitekst: predstojeće izmene, dostupni alati i šta vi možete da uradite“, a vodili su je Subramanja Sastri i Džejms Forester. Najpre je dat pregled postojećih parsera vikiteksta, konkretno PHP parsera i Parsoida, koji rade slične stvari, ali opet dovoljno različite. PHP parser služi da vikitest pretvori u HTML i koristio se i dopunjavao od davnina. S druge strane, Parsoid je relativno noviji i služi da pretvori vikitekt u HTML, ali i nazad HTML u vikitekst i služi pre svega za Vizuelni uređivač, ali i mnoge druge komponente. Glavni cilj je objediniti ih tako da se koristi samo jedan; vezano za to, potrebno je da vikitekst kao markap jezik uznapreduje, a sadržaj vikiteksta treba da bude lakši za analizu. A zašto bi nas se to ticalo? E pa, smislili su tri razloga, a to su: 1) semantika: strukturiranje vikiteksta znači bolje razumevanje istog, 2) performanse: potrebno je što više ubrzati rad parsera, tako da korisnik ne primeti da on postoji i 3) izmene: trebalo bi da bude manje sukoba izmena, biće nekih sitnijih izmena u vikitekstu, što bi moglo da utiče na nas kao korisnike, biće i izmena u HTML-u, što bi moglo da drastično utiče na rad ekstenzija, botova, gedžeta, brauzerskih plaginova, ličnih skripti i sl. Ono što je urađeno su neke ispravke oko koda za jezičku konverziju, iako se još radi na popravkama toga. Takođe se radi na promeni biblioteke za prečišćavanje vikiteksta i eliminisanje gluposti, kao i na posebnoj stranici koja treba da otkrije gde sve postoji pogrešan kod u vikitekstu. Najavili su i neke novotarije koje planiraju za budućnost, koje su možda previše tehničke za ovaj izveštaj. Uglavnom, mi možemo pomoći tako što ćemo otklanjati probleme sa vikitekstom na ovoj strani, a svakako treba da pratimo objave tima iz Zadužbine vezanog za ovo, pošto će verovatno morati da se menjaju neke alatke koje rade nad Vikipedijom. Interesantno je da postoji i sajtić gde se mogu videti piksel-po-piksel razlike između trenutnog prikazivanja članaka i budućeg prikazivanja članaka, što može pomoći oko otklanjanja problema pre nego što do njih i dođe.

Druga sesija pod nazivom „Uređivanje u predstojećoj godini — šta godišnji plan Zadužbine znači za uredničke alatke“ se sastojala iz dva dela. Prvi je bio kratak pregled tzv. Contributors tima Zadužbine, tj. njihovih postignuća tokom fiskalne 2016-17. godine (poboljšali su postojeće alate, smanjili su „tehnološki dug“, ulagali su u nove tehnologije), kao i pregled planova za fiskalnu 2017-18. godinu (povećati podršku za uređivanje sa raznih uređaja, povećati uspeh novih urednika, povećati trenutnu uključenost i retenciju urednika). Drugi deo sesije sastojao se iz panela, gde su Džejms Forester, Amir Aharoni, Den Gari i Džo Matazoni, uz povremene upadice Trevora Parskala i drugih zaposlenih u Zadužbini, odgovarali na pitanja publike u vezi sa planovima i stavovima vezanim za uređivanje. Pitanja su se uglavnom ticala fotografija, vikiteksta, vizuelnog uređivača i skorašnjih izmena.

Posle ovoga je usledila devedesetominutna pauza za ručak. Možda je ovo dobro mesto da naglasim da sam ove godine na Vikimaniji imao dva lična fokusa u razgovoru sa drugim ljudima i telima. Pre svega, imao sam za cilj da donesem korisne informacije za Vikimediju Srbije, a kao sekundaran fokus bilo mi je formiranje nove korisničke grupe u koje sam vrlo uključen, a to je korisnička grupa Vikipedija i obrazovanje. E sad, ovaj ručak mi je bio prilično zauzet, pošto sam održao tri sastanka tokom njega.

Prvi sastanak mi je bio sa Skotom Ananijanom, zaposlenim u Zadužbini, i osobom koja se trenutno bavi pitanjem konverzije. Za njega znam od ranije, ali se nismo nikad upoznali. Sada sam, bistreći program za subotu, otkrio da ima sesiju koja se tiče upravo dela Medijavikija za konverziju između pisama (koju i mi koristimo), ali sam shvatio da zbog nekog drugog sastanka neću moći da joj prisustvujem. Stoga sam ugovorio sa njim sastanak tokom ručka, kako bismo popričali o tome. Ispričao mi je na čemu je sve radio u kontekstu jezičke konverzije i šta mu je sve ostalo.

U principu, plan je bio da se ne radi ništa na ovoj ekstenziji, ali srećna okolnost je da je Gugl želeo da može da „čita“ članke sa kineske Vikipedije na svim njihovim varijantama. To je zahtevalo konačno poboljšavanje ekstenzije za konverziju, a kako kineska Vikipedija koristi isti konvertor koji koristimo i mi, ispali smo kolateralno dobro u ovoj čudnoj okolnosti. Doduše, Skot se do sada bavio uglavnom problemima vezanim za kinesku Vikipediju, pošto je njihova varijanta konvertora dosta komplikovanija od naše. Međutim, planira da se pozabavi i našim konvertorom. Naravno, idealno, ne bi trebalo da vidimo ikakve izmene u samim člancima, pošto su izmene uglavnom „ispod haube“, osim što bi trebalo da ispravi neke bagove. Poslao sam mu spisak bagova koje smo sastavili tokom pretprošle Vikimanije, kada sam te bagove prijavio članovima razvojnog tima Zadužbine zaduženim za jezička pitanja, ali se ništa nije uradilo po tom pitanju. Sada verujem da će Skot to da sredi. Ovo znači da ćemo u nekom trenutku moći da imamo potpuno funkcionalan vizuelni uređivač, što dalje znači da će moći da bude podrazumevano uključen, što znači da će naša Vikipedija biti mnogo pristupačnija novajlijama. Ovaj razgovor mi je dao uverenje da će stvari biti bolje i da će se konačno nešto značajno uraditi na ovoj ekstenziji, koja je ostala zamrznuta u vremenu, otprilike 10 godina otkada je napravljena.

Džejms Forester

Drugi sastanak je bio sa Timom Moricom Hektorom, predsednikom Vikimedije Nemačke, a pričali smo pre svega o korisničkoj grupi u formiranju vezanoj za Vikipediju i obrazovanje i oko podrške Vikimedije Nemačke istoj. Nakon toga sam imao sastanak sa FDC-om, odnosno njegova četiri prisutna člana. Pričali smo naširoko o stanju u Vikimediji Srbije, našoj predstojećoj strategiji, planovima i idejama i, naravno, o predstojećem budžetu i godišnjem planu, koji će odrediti sudbinu našeg ogranka. Kako je ovaj sastanak bio zatvorenog tipa, a i nije previše interesantan za ovaj izveštaj, neću ulaziti u detalje istog.

Pošto je sastanak sa FDC-om trajao oko sat vremena, to znači da sam malo okasnio na narednu sesiju, ali me to nije sprečilo da upadnem na istu i pridružim se kao da ne kasnim. A sesija na koju sam upao ticala se strategije pokreta. Naime, za one koji ne znaju, u toku je veliki proces kreiranja strategije za ceo Vikimedijin pokret za narednih 15 godina i tokom cele Vikimanije je bilo sesija posvećenih upravo ovom procesu. Po obećanju nekim ljudima, a i sebi, posetio sam jednu od tih sesija i to je bila ova. Ljudi su sedeli u krugu i na početku je cilj bio da svako napiše po tri stvari za koje smatraju da su bile problematične u celom ovom procesu izrade strategije, odnosno po tri pitanja ili brige koje imamo oko procesa i sadržaja. Nakon što je svako predstavio i ukratko pojasnio svoje tri stvari, došlo je do opšte diskusije oko nekih od iznetih argumenata. Uglavnom smo se vrteli oko dve problematike: 1) da li je rezultat procesa previše uzak ili previše širok i 2) da li je proces bio dovoljno inkluzivan ili previše isključujuć. Takođe smo se dotakli pitanja „Da li smo politički pokret?“, gde je preovlađujuće mišljenje bilo da jesmo, budući da znanje jeste politički koncept (mada ne stranački). Tako da ispada da jesmo politički pokret, ali i pokret društvene pravde. Spomenute su i problematike oko pogrešnog prevoda i oko toga da su postojala drugačija očekivanja u pogledu rezultata ovog procesa u odnosu na to šta smo dobili ili šta ćemo tek dobiti. Što se tiče daljih koraka, oni su sledeći: pošto je kreiran draft strateškog usmerenja, treba do kraja avgusta doprinositi rafinisanju tog drafta, odnosno predlagati izmene. Nakon toga, plan je da se formira konačno strateško usmerenje, koje će onda biti ostavljeno raznim stejkholderima u zajednici da ga usvoje i kasnije, idealno, usklade svoje aktivnosti sa tim usmerenjem.

Tokom poslednjeg bloka sesija sam opet imao sastanak, samo ovog puta sa Afkomom, odnosno komitetom za afilijacije, a u vezi sa korisničkom grupom „Vikipedija i obrazovanje“, koju želimo da formiramo. Pošto sam jedan od osnivača te grupe i jedan od nekoliko prisutnih tokom Vikimanije, bio sam na sastanku sa Afkomom zajedno sa još nekim osnivačima koji su bili tu. Pošto Afkom nije doneo odluku o formiranju naše grupe u neko dogledno vreme, nasuprot našim očekivanjima, onda smo održali ovaj sastanak kako bismo im pojasnili neke nedoumice i možda olakšali donošenje odluke. Generalno su zabrinuti za naš fokus i preklapanje sa aktivnostima korisničkih grupa, gde smo ih razuverili da je naš fokus na stvarima kojima se niko ne bavi, a trebalo bi: mentorisanje između organizacija i pojedinca, stvaranje, razvoj i deljenje resursa i alata koji mogu biti svima od pomoći i globalna komunikacija; a jasno je da ne bismo „gazili“ po teritoriji drugih afilijacija, tj. cilj korisničke grupe nije da vodi lokalne obrazovne programe. Bilo je reči i o strukturi, potencijalnim konfliktima, učešću zaposlenih u Zadužbini u samoj korisničkoj grupi, odnosima sa drugim korisničkim grupama koje se bave obrazovanjem, imenovanju korisničke grupe, potencijalnih grantova i sl. Iako je u više navrata delovalo da nas prisutni članovi Afkoma i zaposlenih u Zadužbini ne razumeju, mislim da smo na kraju svi izašli sa malo jasnijom slikom.

Strateški panel

Poslednja sesija iz zvaničnog programa za ovaj dan bila je plenarna sesija, koju su vodili Katrin Mar i Kristof Ener, predsedavajući odbora Zadužbine. Na početku su prikazali video klip, koji je predstavio Vikimedijin svet u prethodnih godinu dana, sa posebnim akcentom na proces izrade nove strategije pokreta. Katrin i Kristof su imali puno diskusija vezanih za strategiju sa mnogim ljudima i drago im je što je nakon ovog vremena konačno nastala draft verzija strateškog usmerenja. Ova strategija neće biti strategija o enciklopediji, već o znanju. Međutim, ovaj draft je samo trenutna radna verzija i mogaoe se promeniti. Različitost je ključ našeg uspeha — otvoreni smo za različite glasove, kako bismo čuli različite potrebe. Nakon ovoga, otvoren je panel, koji je predvodio Ivan Martinez, predsednik Vikimedije Meksika, a panelisti su bili: Mervat Salman iz Jordana, Magnus Manske iz Nemačke i Anasuja Sengupta iz Indije. Unapred pripremljena pitanja na koja su panelisti odgovarali su bila uglavnom vezana za strategiju:

• Šta za vas znači ovaj proces izrade strategije?
• Koje probleme rešavaju razna partnerstva?
• Šta je potrebno da se desi u tehničkom smislu u budućnosti?
• Kako biti zaista globalni projekat?
• Kako će ovo postati stvarnost?

Ovim je završen glavni program prvog dana konferencije, a nakon toga su usledili razni neformalni sastanci i tematska okupljanja.

Prvo sam bio na LGBT okupljanju, gde su se prvo svi predstavili, a onda je ukratko bilo reči o aktivnostima u prethodnom periodu. Spomenut je globalni projekat Viki voli prajd, a naveden je i problem sa slikama ljudi sa prajda, jer to može biti problematično u nekim slučajevima, pa su preporučeni predlozi da se ljudi slikaju sleđa ili da se lica zamute. Neko je izneo i ideju da se umesto projekta Viki voli prajd pokrene projekat Viki voli LGBT pionire/heroje, gde bi se pisalo o ljudima koji su pomogli u aktivizmu i podršci LGBT zajednicama.

Drugi sastanak na kom sam bio je bio CEE sastanak, odnosno sastanak regiona Centralne i istočne Evrope. Ovi sastanci su po pravilu vrlo dugački, pa je tako bio i ovaj. Međutim, ovog puta sam odlučio da ne ostanem do kraja, zbog umora i drugih obaveza, ali dok sam bio prisutan, teme su bile sledeće:

• Program za CEE konferenciju 2017 — Vasja iz Bugarske je predstavila formu i suštinu programa, što je rezultovalo dužom diskusijom i sitnim ispravkama samog programa
• Budućnost CEE konferencije — pošto je prošao rok za podnošenje prijava za održavanje CEE konferencije 2018. godine, a nije stigla nijedna prijava, potegla se poduža diskusija o tome da li ovakve konferencije treba održavati u budućnosti. Pošto je konsenzus bio da treba, jer su korisne, onda je bilo polemike oko toga ko će da se prijavi i zašto se uopšte zajednice ne prijavljuju, kada je prošle godine bila jaka borba između dve predložene lokacije. Između ostalih najavljenih prijava, najavio sam i ja da će Vikimedija Srbije možda podneti prijavu.
• Strateško usmerenje — nedavno objavljen draft strateškog usmerenja utiče na sve u pokretu, pa je ovde povedena diskusija o tome šta to znači za nas. Pored standardnih nedoumica oko značenja i sitničarenja oko pojedinih reči, nije bilo lako pronaći razlog da se ostane na tom okupljanju, tako da sam u tom trenutku, neka dobra dva sata nakon početka sastanka, isti napustio.

Subota, 12. avgust

Suzan Herman

Drugi dan Vikimanije počeo je plenarnim predavanjem Suzan Herman. Ajlin Heršenov, generalna zastupnica Zadužbine, napravila je poduži uvod i predstavila nam Suzan Herman, predsednicu Američke unije građanskih sloboda, odnosno ACLU, čija prezentacija je nosila naziv „Vikidemokratija: Kako možemo sačuvati slobodu govora, privatnost i demokratske vrednosti“. Suzan smatra da je razlog zašto je Zadužbina baš u SAD taj što su Sjedinjene Države od svog početka garantovale slobode za svoje građane, a u današnjici garantuju slobodu na internetu. Međutim, nedavna politička dešavanja u Americi pretvaraju Ameriku u kolevku autoritarnog režima. Autoritarijanizam se, dakle, po njenim rečima, sprovodi na tri velika fronta: 1) eliminisanjem slobode govora, 2) nadzorom i 3) tajnošću, i dovodi do gubitka demokratije:

1. Što se tiče slobode govora, ona je u američkom zakonodavstvu pokrivena prvim amandmanom Ustava. U ovom segmentu, prikazala nam je kraći istorijat ACLU-a, uključujući i bitne ljude koji su osnovali tu organizaciju. Ona smatra da je disidencija patriotska, odnosno da treba preispitivati režim kako ne bi došlo do korupcije i autoritarijanstva. Navela je da ACLU podržava net neutralnost i da se aktivno bavi stvaranjem tužbi protiv kršilaca prvog amandmana, kao i borbom protiv potencijalnih novih zakona koji prete da uruše pravo slobodnog izražavanja. Imali su i akciju postavljanja plakata po velikim gradovima, gde je predmet plakata bio tekst prvog amandmana, ali na španskom i arapskom jeziku. Interesantno je da Vašington DC, glavni grad SAD-a, nije dozvolio ovu akciju, što je, normalno, usledilo tužbom ACLU-a.
2. Nadgledanje ili nadzor stanovništva je tipičan problem autoritarnih režima — Suzan smatra da je svima potreban privatan prostor za uspešno političko društvo (tj. učestvovanje u političkom životu). Ova problematika je vezana za četvrti amandman američkog Ustava (privatnost) i Suzan je navela druge organizacije i ljude koji se podjednako bave ovim problemom, kao što su Amnesti internašonal i Edvard Snouden. U ovom kontekstu spomenuti su i slučajevi Connecticut Four i Wikimedia Foundation v. NSA, koje je ACLU vodio. Masovni nadzor ljudi, a posebno pisaca, po njenim rečima, dovodi do efekta koji se naziva „globalno hlađenje“.
3. Tajnovitost ili tajnost odnosi se pre svega na vlade demokratija koje se polako kreću ka diktaturama i to je druga stana problema nadzoa: što se informacije više kriju od ljudi, to je demokratičnost manja. Ovim segmentom upravlja u SAD-u Akt o slobodi informacija.

Kao četvrti veliki problem modernih demokratija na lošem putu je navedena ksenofobija, koja je posebno izražena u Trampovoj vladi. Nakon ovog izlaganja, usledela su pitanja iz publike. Ono što je u ovoj prezentaciji bilo najupečatljivije je Suzanin stav, ali i stav cele ACLU organizacije, da slobodu govora treba podržavati do kraja, čak i kada sloboda govora prerasta u govor mržnje. Tako je ACLU podržao demonstracije neonacista, jer je video to kao izražavanje slobode govora. S druge strane, pozivanje na nasilje i samo nasilje ACLU osuđuje. Ovim dokazuje da se ACLU zapravo zalaže za Ustavom garantovana prava kroz političko, ali nestranačko delovanje. Čini se da mnogi u publici nisu baš bili zadovoljni time da takva plemenita organizacija kao deo svojih aktivnosti ima i podržavanje govora mržnje, ali je svakako njena prezentacija bila jedna od interesantnijih.

U pauzi između ove sesije i naredne održan je kraće „obrazovno okupljanje“, odnosno okupljanje ljudi koji se bave Vikipedijom u obrazovanju. Prvo su se svi ukratko predstavili, a onda se prešlo na glavnu temu: formiranje nove korisničke grupe. Dato je obrazloženje zašto se to radi, a ljudi koji nisu toliko upoznati sa celom stvari su imali priliku da izjave svoja mišljenja i da postave dodatna pitanja kako bi se nejasnoće razrešile. Sastanak je nastavljen još 15 minuta nakon što je pauza prošla, ali ja sam morao da odem na sastanak predsedavajućih. To je sastanak koji se već godinama održava na Vikimanijama i kojem prisustvuju predsedavajuće osobe Vikimedijinih ogranaka. Budući da je sastanak bio zatvorene prirode, neću prenositi detaljan izveštaj sa istog. Ukratko, predstavili smo se svi, potvrdili da se slažemo sa zapisnikom sa prethodnog sastanka, a onda smo naširoko pričali o trenutnom procesu izrade strategije, budući da su prisutni bili i Kristof Ener i Katrin Mar. Posle smo pričali o tome kako jedni drugima možemo pomoći, pre svega kroz obuke za članove odbora, koje su već postala praksa kao pretkonferencijski događaji pred Vikimedijinu konferenciju u Berlinu. Na kraju, dotakli smo se aktuelne krize u Vikimediji Francuske.

Posle ručka sam opet imao priliku da prisustvujem standardnim sesijama. Ovog puta sam bio u bloku koji se ticao tehnike, odnosno uređivačkih alatki i sastojao se od tri različite sesije.

Prva je bila kombinacija dve kraće sesije. Najpre je Ed Sanders imao prezentaciju pod nazivom „Objedinjavanje uredničkog doživljaja“. Ed je prvo pričao o unapređenim alatima vezanim za vizuelni uređivač, kao što je bolji rad sa linkovima, slikama i referencama, a uvedena je i „pronađi/zameni“ funkcionalnost. Zatim je brzo prešao preko dodatnih stvari koje su rađene, kao što je izbacivanje nekih stvari koje su se pojavljivale na dva mesta, bolja pristupačnost i pokušaji da implementiraju ispravnu „undo“ odnosno „vrati“ funkcionalnost. Pronašli su da interfejsi, odnosno uređivački okviri, koji se koriste za vizuelni uređivač i standardni uređivač vikiteksta, nisu isti, zapravo su vrlo različiti. Da bi objedinili taj uređivački doživljaj za oba „moda“ uređivanja, implementirali su uređivanje vikiteksta u vizuelnom uređivaču, koji liči na standardni vikitekst uređivač, ali je izgrađen povrh vizuelnog uređivača. Na kraju je ukratko pričao o budućnosti, tj. šta im sve predstoji u radu: ubrzavanje rada, bolji API-ji, a pre svega su im bitne povratne informacije od urednika vezanih za uređivačke alatke i žele da ih uzmu u obzir. Posle Eda je prezentovala Talija Čen i imala je prezentaciju pod nazivom „Vizuelni difovi“. U principu, prikazati dif između dve revizije u vikitekstu je prilično jednostavno i to radi godinama, ali prikazati difove vizuelno, što je očekivano kada se koristi vizuelni uređivač, daleko je od trivijalnog. Za razliku od standardnog difa, koji je „side by side“, odnosno u dve kolone, vizuelni difovi su unificirani, što znači da se u okviru samog teksta prikazuje šta je izmenjeno, šta dodato, a šta uklonjeno. Ovo zvuči OK kada se zadržimo samo na tekstu, ali članci na Vikipediji su daleko od samo teksta. Talija je stoga prezentovala sa kakvim su se sve izazovima sretali i kako su ih tehnički rešavali: kako prikazati promenu iz neuređene u uređenu listu, kako prikazati promene u linkovima koje nemaju vizuelne razlike, kako prikazati razne izmene u strukturi tabele i sl. Do detalja je prikazala algoritme kojima su došli do efektivnih prikaza razlika, a onda i metoda za ubrzavanje tih algoritama. Na kraju je ukratko predstavila šta je još ostalo za uraditi, a sesija se završila kratkom rundom pitanja iz publike.

Druga sesija iz bloka ticala se kolaborativnog uređivanja u realnom vremenu, a vodio ju je Skot Ananijan, uz pomoć Dejvida Čena i Pau Ginera. Već nekoliko puta je ovo bila tema na Vikimanijama, ali u većini slučajeva je to bilo isključivo na konceptualnom nivou. Sada je bilo drugačije, jer je konačno napravljeno testno okruženje, koje zapravo radi i gde se može videti uređivanje u realnom vremenu na Vikipediji, poput kolaborativnog rada na Gugl doksu. Dakle, na početku sesije je dat kraći pregled šta ovo znači i koje su prednosti, sa posebnim osvrtom na činjenicu da se uglavnom do sada pričalo o tehničkim aspektima ovoga, a malo o društvenim aspektima ili uticajima na zajednicu. Prikazali su nekoliko primera dizajna gde postoji kolaborativno uređivanje u realnom vremenu, a onda se osvrnuli na izazove koji postoje kod ovakvog poduhvata. Pre svega, sve izmene na Vikipediji imaju po jednog korisnika vezanog za sebe; ko bi bio taj urednik u slučaju uređivanja više ljudi odjednom? Šta raditi sa vandalizmom u realnom vremenu, pošto znamo da se on dešava i inače? Kako pomiriti istovremeno postojanje izmena u realnom vremenu sa standardnim izmenama? Kako sprečiti zloupotrebu kolaboracije u realnom vremenu za potrebe ćaskanja, pošto znamo da se to radi i na drugim sličnim platformama? Pored izazova, navedeni su i primeri upotreba ove funkcionalnosti: kada se piše o tekućim događajima, kad se rešavaju sukobi, kod mentorstva i sl. Dodatna pitanja koja se onda postavljaju su: Ako već imamo seansu uređivanja u realnom vremenu, kako pronaći druge urednike da se priključe? Da li su nam potrebne posebne korisničke grupe? Kako predstaviti ko je tačno šta uradio u okviru neke seanse? Kad se seansa smatra gotovom? U kom trenutku ili trenucima treba snimati izmene? I na kraju, društveno-moralna pitanja su takođe postavljena: Da li će ovo doprineti povećanju broja urednika i da li će nam dovesti nove urednike ili čitaoce ili će možda pospešivati zloupotrebu? Da li bismo ovako postali novi Fejsbuk i da li uopšte treba to da radimo? Da li ćemo time učiniti zajednicu iza Vikipedije vidljivijom i da li to uopšte želimo? Sva ova pitanja su pokrenula živopisnu diskusiju sa publikom i iznele nova pitanja. Na primer, da li je pametno raditi automatsko sačuvavanje izmena ili ne? Ili zašto ne biti prosto otvoren kao Gugl doks ili Eterpad i dozvoliti svima živima da uređuju kolaborativno umesto pravljenja zatvorenih kolaborativnih grupa?. Nakon te diskusije, prezenteri su predstavili svoju zamisao, odnosno prezentovali su kojih su se pravila držali i kako tačno izgleda ta mogućnost koju su napravili. Dakle, nema vlasništva nad seansom, nema posebnog prozorčeta za ćaskanje u realnom vremenu (to mogu kasnije da dodaju ako se ispostavi kao potrebno), u seansu se ulazi sa zadatim URL-om, tako da ne može svako da „upadne“, postoji javni spisak svih aktivnih seansi, a kada se klikne na dugme „Objavi“, pokreće se tajmer koji odbrojava do nule i u tom periodu svako može da se pobuni protiv snimanja i prekine ga ili da podrži snimanje i ako snimanje prođe, onaj koji je kliknuo dugme će biti snimljen u bazi kao korisnik kome pripada revizija. Ovo je pokrenulo još jednu kraću diskusiju po pitanju ovoga, ali svakako bi bilo zanimljivo istestirati ovo i videti koliko je korisno i upotrebljivo.

Deni i Rajan pričaju o listi želja

Treća sesija ticala se „Liste tehničkih želja zajednice“, a sesiju su prezentovali Deni Horn i Rajan Kalderi. Dakle, fokus je bio na listi želja iz 2016. godine, kada je pokrenut proces prikupljanja liste želja veznanih za tehnologiju od svetske vikimedijanske zajednice. Prikupljeno je ukupno 260 predloga, 1132 ljudi je doprinelo stvaranju tih predloga, a na kraju je bilo preko 5 hiljada glasova, koji su odlučili o konačnom rangiranju liste. Prvih deset želja je uzeto u obzir i programeri iz Zadužbine su marljivo radili u poslednjih godinu dana na većini tih želja, odnosno funkcionalnosti. Da bi prikazali status realizacije želje, koristili su sličice pasa u božićnoj odeći. Tako su imali: srećnog psa (za odrađene želje), očekujućeg psa (uskoro stiže), sporog psa (nešto se dešava, ali neće biti baš uskoro), tužnog psa (neće biti ove godine) i uspavanog psa (razvoj se odužio). A sad spisak želja:

1. Globalni gadžeti — tužan pas, jer je ovo najkomplikovaniji zahtev od svih, tako da još nisu počeli rad sa njim, ali planiraju
2. Veća dužina za opis izmene za ne-latiničke jezike — spori pas, jer se radi na tome, ali polako
3. Nazivi sekcija u URL-ovima za ne-latiničke jezike — očekujući pas, jer je izmena napravljena i testira se, pa će uskoro u produkciju
4. Globalna podešavanja — očekujući pas, radi se na tome, ali najveći problem nije tehnički aspekt, već kako učiniti interfejs dobrim
5. Bolja XTools svita alata — srećan pas, pošto je beta verzija puštena u produkciju
6. Označavanje sintakse u uređivaču vikiteksta — očekujući pas, jer uskoro stiže na LTR jezike, a već je postavljen na par Vikipedija u produkciji
7. Obaveštenja o neuspešnoj prijavi — očekujući pas, jer dolazi vrlo uskoro u formi obaveštenja u gornjem desnom uglu
8. Automatsko arhiviranje novih spoljašnjih veza — uspavani pas, jer je komplikovan zahtev i nije se ništa radilo na njemu, ali kolege iz Vikimedije Nemačke istražuju šta bi se tu moglo uraditi
9. Ispravka izveštaja o popularnim stranicama na enviki — srećan pas, jer je ispravljeno; vidi ovo
10. Mogućnost isticanja korisničkih prava — srećan pas, jer je ovo već neko vreme u produkciji (jedan volonter je ovo odradio na svoju ruku)

Pored ove glavne liste želja, 2017. godine su uradili i neke stvari za manje projekte ili grupe, koje se možda nisu istakle tokom ovog globalnog procesa, kao što su Vikizvornik, administratori, čekjuzeri, organizatori programa i patroleri novih strana, a osnovan je i pod-tim koji će se baviti alatima protiv uznemiravanja. Na posletku, usledila su pitanja iz publike.

Za poslednji neplenarni blok sesija odabrao sam „Munjevite govore“, gde svako ima priliku da u 5 minuta ispriča nešto što mu je zanimljivo, na čemu radi ili čime želi da se pohvali. Ovo je lak način da se čuje dosta različitih i potencijalno zanimljivih ideja i koncepata u kratko vreme. U ovom slotu, drugom od tri ukupno, bilo je osam kratkih govora, i to:

1. Sandra Beker je pričala metodi zvanoj „Design Thinking“, koja služi za razvoj prototipova i sastoji se iz sledećih faza: empatizacija, definicija, razvoj ideje, kreiranje prototipa i na kraju testiranje.
2. Jonas Kres je pričao o novoj funkcionalnosti koju je razvio za pretraživanje Vikipodataka, a to je grafičko kreiranje upita, što olakšava pronalaženje znanja na Vikipodacima za one koji ne znaju SPARQL jezik za upite.
3. Danijel Udel je kroz nekoliko video klipova prezentovao projekat Vikijezici (Wikitongues), koji ima za cilj da kroz te klipove dokumentuje i očuva jezike (prikazani su primeri kornišog jezika, englesko-jamajčanskog patoa i znakovnog jezika).
4. Robert Fernandez je pričao o situacijama kada preteramo sa pretpostavljanjem najbolje namere, odnosno situacije kada se ne proveravaju izmene ljudi kojima se veruje. Stoga, Robert predlaže princip „veruj, ali proveri“ za sve urednike.
5. Ajla Hadou Flad je pričala o VikiFundiju (WikiFundi), okruženju za uređivanje Vikipedije bez interneta, koje se bazira na Raspberry Pi računaru i Kiwix softveru, i koje se uveliko koristi u Africi.
6. Pavel Marinovski je pričao o svojoj alatci koju je razvio za informisanje i istraživanje spomenika kulture, Monumental.
7. Gabrijel Tulen je pričao o projektu Vikidia, koji koristi u Ženevi u radu sa decom u školskom okruženju, jer je projekat za te uzraste mnogo bolji od Vikipedije
8. Dimitar Dimitrov je pričao (doduše na francuskom) o akcijama evropskih lobista i uspesima u borbi za bolje zakone, kao što je sloboda panorame u Belgiji.

Posle svih prezentacija, bilo je nekoliko minuta vremena za pitanja iz publike.

Poslednja sesija drugog dana ove Vikimanije bila je jedna čudna prezentacija. Naime, pre same sesije rečeno je svima da ne smeju da fotografišu ili snimaju zvuk/video prezenterke i da ne beleže ništa. Ispostavilo se da je prezenterka bila Esra Al-Šafej, aktivistkinja ljudskih prava iz Bahreina. Nije baš došla na Vikimaniju pod velom tajne, pošto su informacije o njenoj prezentaciji bile javne, ali se ispostavilo da je ta najavljena tajnovitost oko njene persone u principu više predostrožnost, jer je u svom govoru bila prilično kritična prema svojoj državi, a to ne bi trebalo da vlada Bahreina dozna ako ona želi da joj glava ostane na ramenima. Pošto nije trebalo da pišemo i objavljujemo ništa sa prezentacije, nisam hvatao previše beleški, tako da ću spomenuti samo da je pričala o diktaturi Bahreina i nedavnim politički zbivanjima tamo, ali i internetu i vrlo ograničenoj slobodi govora koju ljudi tamo imaju, jer je cenzura sveprisutna. Zajedno sa svojim prijateljima je osnivala nekoliko organizacija, koje su imale za cilj da zaobiđu cenzuru i nadzor i tako je nastao sajt Mideast Tunes za deljenje i promovisanje muzike, zatim AHWAA, bliskoistočna LGBT zajednica, a onda i CrowdVoice, platforma za deljenje informacija pogotovo o ljudskim problemima kao što je izbeglištvo. Njena priča je dakle imala temu kako izgraditi prkosne zajednice, kako ih multiplicirati i na kraju kako održavati te zajednice uljkučenim. Na kraju je bilo vremena i za pitanja. Njen ceo nastup je bio vrlo simpatičan i uspela je da ozbiljnu temu „opusti“ kroz sporadične pošalice i imitacije.

Posle zvaničnog programa, plan je bio da se prošeta par stotina metara do jednog trga, gde bismo napravili grupnu fotografiju svih učesnika. Međutim, kako smo krenuli da se šetamo po centru Montreala, krenuo je toliko jak pljusak, da je dobar deo ljudi bio mokar do gole kože. Štaviše, pošto nas je bilo puno, mnogi nisu ni stigli da izađu iz hotela kad je krenuo pljusak, tako da se nisu ni okvasili. Međutim, da ne bi sve to bilo uzalud, mi koji smo bili napolju i koji smo pod nastrešicama okolnih zgrada našli privremeni spas od kiše, rešili smo da se ipak slikamo, tako da je oko pola ljudi učestvovalo na grupnoj fotografijip, gde se vidi da nismo baš najsuvlji. Pošto dosta ljudi nije učestvovalo na ovoj fotografiji, odlučeno je da se napravi još jedna grupna fotografija, i to nakon nedeljnog programa, ali ovog puta u samom hotelu, što je i učinjeno, ali na žalost, na toj fotografiji me nema. Nakon ovog kišnog peha, otišao sam sa još nekoliko Vikimedijanaca do malo udaljenijeg kafića, gde je bila posebna „žurka“ za funkcionere. Naime, kao i svake Vikimanije već nekoliko godina zaredom, održavaju se ta okupljanja za funkcionere, odnosno ljude koji imaju viša korisnička prava ili pristupe u Vikimedijinom svetu. Na ovaj način, uz besplatno piće i klopu s nogu, Zadužbina nam se zahvaljuje za naš rad i na neki način odužuje. Bilo je to simpatično okupljanje sa nekih tridesetak ljudi, ali se nisam previše dugo zadržao tamo, već sam se sa nekim Vikimedijancima neka dva sata po početku istog uputio ka hotelu.

Nedelja, 13. avgust

Poslednji dan Vikimanije počeo je još jednim plenarnim predavanjem, opet na francuskom jeziku, koje su držali Elen Laverdur i Frederik Đulijano iz Biblioteke i arhiva Kvebeka. Samo predavanje je bilo vrlo neinspirativno po mom mišljenju i nije me držala pažnja, tako da nisam imao živaca da beležim ili pamtim sve detalje o kojima su govorili, ali ukratko, dali su pregled čime se biblioteka bavi, sa posebnim osvrtom na njihovu saradnju sa Vikimedijom Kanade, koja je, sudeći po njihovim hvalospevima, jedna od najuspešnijih GLAM saradnji ikada. Za divno čudo, bilo je pitanja iz publike, tako da je čitava sesija vremenski bila popunjena.

Prvi blok sesija na koji sam išao bio je pod nazivom „Obrazovanje i medicina“. Prvu sesiju je držao Lukas Mecger pod nazivom „Kako možemo da smanjimo uticaj Vikipedije na životnu sredinu?“. Lukas tvrdi da kao veliki sajt na internetu trošimo dosta energije, pre svega zbog rada servera, i da to proizvodi dosta ugljen-dioksida, što šteti našoj okolini. Postoji sajt koji daje ocene za sajtove po tome koliko se dobro ophode prema životnoj sredini i Vikipedija je dobila ocenu D, što bi bila dvojka, a jedini razlog zašto nismo dobili „keca ko vrata“ je to što smo transparentni oko cele stvari. Lukas misli da možemo biti deo rešenja, jer imamo jak brend. On je osnovao Inicijativu održivosti Vikimedije i tvrdi da možemo da se obavežemo da ćemo se kretati ka upotrebi što „zelenije energije“ i pri tom napraviti strategiju za tako nešto. Već se jesmo obavezali, tako što je Odbor Zadužbine doneo odluku o tome, ali trenutni izvor energije za naše servere je prilično šarolik i, i dalje se oslanja dobrim delom na fosilna goriva, što nije dobro. Takođe, strategija održivih investicija nije baš prikladna. Lukas je tu pozvao na pomoć, odnosno širenje svesti i kakvom-takvom doprinošenju ovom cilju. Za početak, uvek možemo na meti da se potpišemo i time damo mali znak podrške inicijativi. Na kraju je bilo pitanja iz publike, uključujući i veterane sistemske administracije Vikimedijinih servera, gde je objašnjeno da je jako teško naći „u potpunosti zelenu energiju“ u SAD, gde se nalaze serveri, i da je takva stvar višestruko skuplja od postojećeg rešenja, tako da se postavlja pitanje da li se isplati utrošiti novac donatora na tako nešto.

Džejms Hajlman

Drugu sesiju je držao dr Džejms Hajlman i pričao je o Viki-projektu Medicina, koji već godinama niže pozitivne rezultate. U početku je Džejms malo pričao o sebi, a onda prešao na statistike: broj medicinskih članaka je od 2013. do 2017. godine porastao za 27% zbog Viki-projekta Medicina, a čitanost na mobilnim uređajima za članke iz tog projekta porasla je za više od 60%. Vikipedija je najčitaniji izvor medicinskih informacija, od svih sajtova koji pružaju takvu vrstu informacija, što nas na neki način obvavezuje da imamo kvalitetan sadržaj. Takođe, broj referenci koje imamo raste. Pored ovih statističkih podataka, Džejms je spomenuo i neke akcije iz proteklog vremena: ažurirali su infokutiju vezanu za bolesti i medicinska stanja na Vikipediji na engleskom jeziku, čime su na vrh same kutije stavili za ljude najbitnije podatke, a ove manje bitne spustili niže, čime se nadaju da su učinili članke o tim temama korisnijim. Imali su saradnje sa prevodilačkim agencijama, gde su saradnici prevodili kraće i duže članke (kraći su zapravo bili samo uvodni delovi članaka). Prednost ovoga se ogleda u primeru članka Ebola, koji je imao oko 100 miliona pregleda u 2014. godini, kada je bila poslednja epidemija. U to vreme je Vikipedija bila najkorišćeniji sajt za informisanje od Ebole, sa više pregleda od CNN-a, CDC-a i WHO-a. Džejms je govorio i o saradnji sa Vikimedijom Tajvana, gde je prevedeno više od 250 članaka za kratko vreme, zatim o aktivnostima u Orija zajednici, a onda je pričao o tzv. „poslednjoj digitalnoj milji“, odnosno o tome šta je još ostalo da se uradi po pitanju dosezanja do ljudi koji nemaju pristup internetu, jer iako tri i po milijardi ljudi ima pristup internetu, preko četiri milijarde nema, tako da treba nekako dosegnuti do njih: da li preko Vikipedija zero akcija ili oflajn alatki ili čak „internetu u kutiji“. S tim u vezi, napravili su Android aplikaciju koja uključuje podatke o bolestima, anatomiji, fiziologiji, stomatologiji i sl. i koja ima veličinu preko gigabajta, ali i pored toga ima vrlo visoku ocenu, ima preko 200 hiljada preuzimanja i od zemalja u razvoju najpopularnija je u Indiji, Pakistanu i Filipinima. Takođe je vršeno i istraživanje među studentima, gde je utvrđeno da oni koji koriste Vikipediju imaju bolje rezultate u poređenju sa onima koji koriste udžbenike.

Santoš Totingal, Pau Giner i Amir Aharoni držali su prezentaciju pod imenom „Približavanje jezika kako bi obogatili jedni druge“. Oni tvrde kako je skup sveg znanja u svim jezicima, a kako su jezici upravo barijere ka tom cilju. Jedan od njihovi fokusa su bile međuviki veze, odnosno spisak međuviki veza sa leve strane članaka. Kod mnogih članaka ta lista je bila poduža, a većini korisnika ne znače članci na mnogim od tih jezika, tako da su rešili da malo suze izbor jezika koji se tu prikazuju i tako je nastala funkcionalnost „Kompaktne jezičke veze“, koja je već neko vreme uključena na svim projektima osim Vikipedija na engleskom i nemačkom jeziku. Navodno, dolaženjem do uobičajenih jezika sada skraćuje vreme, a napravili su i analizu upotrebe i zaključili su da je „kliktanje“ između jezičkih projekata povećano za 90% u odnosu na ranije. Sledeće što treba da urade je da ovo omoguće i na engleskoj i nemačkoj Vikipediji. Drugi deo ove sesije bio je posvećen dodatku za prevod sadržaja, koji se sada već par godina intenzivno koristi širom sveta. Zaključak je da je više od 230 hiljada članaka prevedeno koristeći ovu alatku i da se sada prevede oko 366 članaka dnevno, što je više od dnevnog broja novih članaka većine Vikipedija. Takođe je primećen i manji stepen brisanja tako prevedenih članaka i sada je on na 6%, odnosno 22 brisanja dnevno. Dobili su i povratne informacije od prevodilaca, novih i iskusnijih korisnika i gledali su da uzmu u obzir iste.

Ručak je i ovog puta bio radni, jer se došlo do zaključka da ono obrazovno okupljanje od subote nije bilo dovoljno, tako da je organizovan „obrazovni ručak“, odnosno diskusija za ručkom u jednoj prostoriji. Opet su se okupili razni ljudi i opet smo imali kratko predstavljanje i opet je glavna tema bila nova korisnička grupa, s tim što je sada bila malo radnija atmosfera, jer smo pročešljali izjavu misije i ciljeve grupe i ljudi su davali komentare i sugestije na to. Bilo je reči i o internoj i eksternoj komunikaciji i oko toga kakve sve kanale komunikacije treba i ima smisla koristiti. Tokom ručka je nastala i CEE grupna fotografija, odnosno grupna fotografija ljudi prisutni iz CEE regiona.

Sledeća sesija je jedna od onih koje se tradicionalno održavaju svake godine, a to je „Najkulji projekti Vikimedijinih ogranaka 2017. godine“. Par godina sam već preskakao ovu sesiju, zbog drugih obaveza, ali sam ove godine našao za shodno da je obiđem. Ovde su Deror Lin i Darija iz Izreala prezentovali najzanimljivije projekte iz prethodne godine, a na osnovu prijava koje su ogranci slali pre konferencije. Na početku su dali „odricanje odgovornosti“ zbog toga što nisu svi ogranci pokriveni ovim pregledom, niti su svi projekti koji su predloženi prikazani ovde, jer prosto nisu svi kul. Onda su dali definciju šta oni smatraju da su kriterijumi koji čine da neki projekat bude kul. Uglavnom projekti su podeljeni u nekoliko kategorija i svaki projekat su predstavili tako da svima bude jasno koji su ciljevi, koji su bili uspesi, a i mnogi projekti su imali zanimljive propratne fotografije. Tako je iz kategorije editatonova odabran projekat Mađarske revolucije 1956, kao i editaton u Bangladešu, zatim je prikazan projekat Radne grupe medicinskih prevoda, a u „autrič“ kategoriji je bio projekat Vikimedije Belgije „Sharing is Caring“. Od GLAM projekata, izdvojeni su muzej veterinarske anatomije u Brazilu, dan arhiviranja u Švajcarskoj, projekat Vikimedije Italije „Paolo Monti na Open strit mapu“ i saradnja sa izraelskom novinskom kompanijom Vikimedije Izraela. Što se tiče kategorije očuvanja kulture ili jezika, predstavljen je Viki voli spomenike u Bangladešu, Viki voli javne prostore u Belgiji i Viki zauzima La Mančuelu Vikimedije Španije. U kategoriji sastanaka ili događaja zajednice, Vikimedija Tajvan je imala projekat „Soba vikižena“, dok su u obrazovnoj kategoriji predstavljena dva projekta: obrazovno foto-takmičenje u Izrealu i obrazovni projekat sa muzejem u Brazilu. Nakon ovoga, održan je panel koga su činili ljudi iz sveta komunikacija u Vikimediji: Džulijet Barbara (direktorka komunikacija u Zadužbini), Icik Edri (predsednik odbora Vikimedije Izreala i dugogodišnji portparol te organizacije), Mihajl Jan (vođa komunikacija i partnerstava u Vikimediji Nemačke) i Marija Kruz (menadžer komunikacija i programa autriča u Zadužbini). Oni su odgovarali na predefinisana pitanja, što je rezultovalo kraćom diskusijom, uglavnom vezanom za komunikacije, odnosno bolje predstavljanje projekata. Jedan savet je da kada se pravi projekat, pomaže da se prvo napiše saopštenje za javnost, ili makar naslov istog, pa da se ona osnovu toga kroji program, odnosno da nam ta potencijalna buduća objava za javnost bude vodilja za dizajniranje programa. Drugi savet je da komunikacije sa javnošću treba da budu proste, a neko reče da su mediji kao GLAM-ovi, samo brži, tako da ih treba i tretirati isto. Na kraju je glasovima publike, a uz pomoć panela-žirija, za najkulji projekat 2017. godine proglašen medicinski program prevođenja članaka. Ko želi, može da odgleda i snimak cele sesije.

Endru Li, pred sam kraj konferencije

Poslednja sesija kojoj sam prisustvovao je takođe jedna od sesija koja se ponavlja iz godine u godinu, ali koju zapravo ne propuštam, jer daje mali uvid u budućnost. Sesija se tiče budućnosti Vikimanije i nije čudo što je stavljena kao poslednja sesija pred zatvaranje konferencije. Endru Li ju je i ove godine vodio, uz pomoć Fibi Ajers, glavne osobe za program, i Eli Jang, glavne organizatorke Vikimanije na strani Zadužbine. Na početku smo svi u formi brejnstorminga nabacivali povratne informacije o Vikimaniji kao takvoj, što pozitivne što negativne, ali ne sitne logističke zamerke, već generalne sveopšte utiske. Bilo je žalbi oko visoke cene registracije, nezanimljivosti ovogodišnje Vikimanije lokalnom stanovništvu, nedovoljnog objašnjenja Politike prijateljskog prostora, zatim oko toga da se program suštinski nije promenio već dugo vremena i da je potreban otvoreniji proces za kreiranje istog. Nekoliko ljudi iz Južne Afrike, koji će organizovati Vikimaniju 2018. godine u Kejptaunu, bili su prisutni u prostoriji i dali su svoja zapažanja sa ovogodišnje konferencije, ali su i govorili o tome da će početi ranije sa pripremama, da su već našli prostor za konferenciju (Univerzitet u Kejptaunu) i da će imati sveprisutnu temu konferencije. Od drugih zapažanja i komentara, možemo izdvojiti sledeće: plenarne sesije treba da budu kraće, ima previše trekova, Vikipodaci su postali popularni i male prostorije predviđene za sesije o njima nisu bile dovoljno velike za sve interesente, neko je predložio da se popularne sesije ponove, kako bi više ljudi mogli da ih posete. Neko je predložio i da se uvede neki fid za komentare uživo, dok su drugi navodili važnost postojanja lokalne kuhinje na ovakvim konferencijama. Jedan od predloga je bio i da postoji helpdesk za novajlije, a mnogi su se žalili i na činjenicu da večere nisu uvek bile uključene u konferencijski program i da nije baš bilo jeftinih opcija u blizini. Sve u svemu, nikad ovo neće biti savršena konferencija, i dati su uglavnom dobri predlozi za poboljšanja, a organizatori naredne Vikimanije su pomno pratili ovu raspravu i siguran sam da će uzeti bar nešto toga u razmatranje.

Pošto sam žurio na svoj let direktno nakon poslednje sesije, nisam stigao da prisustvujem zatvaranju konferencije, niti žurci zatvaranja, ali ono što je možda najbitnije sa te sesije jeste Džimijevo proglašenje Vikipedijanca godine. Ovoga puta, Vikipedijanac godine je Feliks Narti iz Gane, koji nije mogao da prisustvuje konferenciji zbog problema sa vizom, ali koji se u poslednje vreme dosta bavi širenjem Vikipedije u Africi i podizanjem svesti o njoj.

Posle Vikimanije

Ove godine nije bilo sekcije „Posle Vikimanije“ za mene, budući da sam u Kanadi bio 10 dana pre početka konferencijskog programa, tako da sam direktno sa poslednje sesije otišao na aerodrom i uputio se ka Srbiji.

Zaključak

Ova Vikimanija je bila donekle po mojoj meri, jer broj ljudi nije bio veliki, što zbog generalne nezainteresovanosti lokalnog stanovništva za ovakvu konferenciju, što zbog činjenice da je konferencija održana u hotelu, pa nije bilo baš mogućnosti da nasumični posetioci svrate bez prethodnog znanja. S druge strane, bilo je problema u organizaciji same konferencije, što se pomalo i videlo, ali je sve u svemu ona dobro protekla bez većih problema. Internet je, kao i obično, u samim počecima više puta padao, ali se to ispravilo vremenom. Doručak koji je organizovan u hotelu samo za stipendiste bio je vrlo oskudan i većini nije bio na zadovoljavajućem nivou zbog male raznovrsnosti hrane, dok su ručkovi bili daleko bolji. Večera je par dana postojala, ali uglavnom nije, što je možda bilo neprijatno iznenađenje za neke učesnike konferencije. Meni je najviše žao što sam propustio žurku zatvaranja, koja je bila u nedelju uveče, nakon zatvaranja konferencije. Ovo je devijacija u odnosu na ustaljenu praksu održavanja žurki subotom uveče. S druge strane, možda je i bolje da žurka bude nakon konferencije, jer je često bila uzrok mamurluka velikog broja Vikimedijanaca i slabog prisustva na sesijama nedeljom ujutru, što se ovog puta nije desilo. Da se vratim na broj ljudi: bio je otprilike idealan — niti premali, u kom slučaju bi konferencija bila neuspešna, niti preveliki, u kom slučaju bi bila velika gužva i teško bi se nalazili traženi ljudi. Sam program je bio dobar, ali činjenica da je bilo i do 7 „trekova“, odnosno po 7 paralelnih sesija, znači da sam morao da propustim mnoga radionice i predavanja koja su delovala zanimljivo. Takođe, većina sastanaka koje nisam mogao da izbegnem su bili u petak, prvog dana zvanične konferencije, tako da tada na žalost nisam „uhvatio“ baš puno sesija.

Dakle, beše ovo jedno fino iskustvo u jednoj finoj zemlji, a dogodine pravac Južna Afrika na nešto uzbudljivije i egzotičnije! :) --F± 22:42, 4. septembar 2017. (CEST)