Viktor Medvedčuk
Viktor Vladimirovič Medvedčuk (ukr. Віктор Володимирович Медведчук; rus. Виктор Владимирович Медведчук; Počet, SSSR, 7. avgust 1954) ukrajinski je političar, biznismen i predsednik stranke Opoziciona platforma — Za život.
| Viktor Medvedčuk | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Viktor Medvedčuk 2019. godine | |||||||||
| Lični podaci | |||||||||
| Datum rođenja | 7. avgust 1954. | ||||||||
| Mesto rođenja | Počet, SSSR | ||||||||
| Profesija | advokat, političar | ||||||||
| Porodica | |||||||||
| Supružnik | Oksana Marčenko | ||||||||
| Politička karijera | |||||||||
| Politička stranka | Opoziciona platforma — Za život | ||||||||
| |||||||||
Biografija
urediRođen je 1954. godine u selu Počet, Abanski rejon. Zaslužni je pravnik Ukrajine od 1992. godine. Doktor prava od 1997, a profesor od 2001. Dopisni član Akademije ekoloških nauka Ukrajine, član Akademije ekonomskih nauka Ukrajine, član Međunarodne slovenske akademije i član Nacionalne akademije pravnih nauka Ukrajine. Bio je član Visokog saveta pravde Ukrajine (1998−2004, 2007 i od novembra 2008).[1] Član Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine (2002−2005). Član stranke SDPU od 1994. (od 1996 – SDPU (u)). Predsednik Socijaldemokratske partije Ukrajine (ujedinjene) 1998−2007,[2] a zamenik predsednika SDPU (u) 1996−1998.
Predstavnik Ukrajine u Trilateralnoj kontakt grupi (2014−2018, 2018−2019). Šef administracije predsednika Ukrajine 2002−2005, prvi potpredsednik Vrhovne rade Ukrajine 2000−2001, potpredsednik Vrhovne rade Ukrajine 1998−2000, narodni poslanik Ukrajine u nekoliko saziva.
Šef političkog saveta stranke Opoziciona platforma — Za život (2018). Lider sveukrajinskog javnog pokreta „Ukrajinski izbor — pravo naroda”. Često je okarakterisan kao političar koji ima proruske stavove i za lobiranje za ruske interese.[3][4] Medvedčuk je jedan od najbogatijih ljudi u Ukrajini.[5][6][7][8]
Dana 11. maja 2021. godine protiv Tarasa Kozaka i Viktora Medvedčuka pokrenut je postupak od strane ukrajinskih vlasti za izdaju.[9] Medvedčuk je u oktobru iste godine optužen za veleizdaju i navodno omogućavanje aktivnosti terorističkih organizacija, osumnjičen je da je sprovodio „zločinačku šemu za isporuku uglja” iz DNR i LNR od kraja 2014. do početka 2015. i o tome izveštavao ruske vlasti. Služba bezbednosti Ukrajine je u okviru novog slučaja, planirala i proveru bivšeg predsednika Ukrajine Petra Porošenka.[10]
Sud mu je 2022. produžio kućni pritvor na deset meseci u slučaju isporuka uglja iz Donbasa, iako, u skladu sa zakonom, ne može biti duži od šest meseci.[11] Pravo mesto boravka Medvedčuka je nepoznato, a prema podacima Tužilaštva Ukrajine, on je nestao iz kućnog pritvora.[12][13] Međutim, prema rečima advokata Larise Čeredničenko, „Viktor Medvedčuk je evakuisan na bezbedno mesto u Kijevu“.[14] Jurij Bojko je 8. marta, umesto Medvedčuka, postao privremeni predsednik političkog saveta Opoziciona platforma — Za život.[15] Služba bezbednosti Ukrajine ga je uhapsila 12. aprila 2022. godine.[16] Dana 21. septembra 2022. godine Rusija je razmenila Medvedčuka zajedno sa 55 ruskih vojnika, za 215 ukrajinskih vojnika (od kojih su 124 oficira), uključujući 108 boraca i vođa neonacističkog puka Azov (komandant Denis Prokopenko „Redis” i njegov zamenik Svjatoslav Palamar „Kalina”).[17][18][19]
Optužbe za umešanost u suzbijanje Evromajdana
Medvedčuk je predsednik proruske političke organizacije Ukrajinski izbor[20]. Godine 2013. počeo je javno da napada Evropsku uniju, u jednom trenutku upoređujući je sa nacističkim Trećim rajhom[21].
Medvedčuk je bio otvoreni i ogorčeni kritičar protestne kampanje Evromajdana od novembra 2013. do februara 2014. (prvobitno usmerene na poništavanje druge odluke vlade Azarova da obustavi pripreme za potpisivanje Sporazuma o pridruživanju i dubokog i sveobuhvatnog sporazuma o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom[22] ). On je 30. novembra osudio seriju protesta, poznatih kao Evromajdan, koji podržavaju bliže veze između Ukrajine i EU[23]. Posle jednog od svojih sastanaka u decembru 2013. sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, Medvedčuk je javno obećao da će se „pozabaviti“ proevropskim demonstrantima u Ukrajini.
Aktivisti Evromajdana su tvrdili da je Medvedčuk bio među organizatorima pokušaja ubistva ukrajinske novinarke Tetjane Čornovol 25. decembra 2013. godine. Nazvali su ga „počiniocem“ i njegovo ime doveli u vezu sa krvavim događajima u štrajku vlade protiv Evromajdana. S obzirom na sve nedavne Medvedčukove aktivnosti usmerene na guranje Ukrajine u ekonomsku uniju sa Rusijom, aktivisti Evromajdana došli su u jednu od vila Medvedčuka da protestuju.
Istog dana Medvedčuk je tvrdio da je „spreman za rat“ sa ukrajinskim opozicionim partijama. Sledećeg dana, list Ukrajinska pravda objavio je istraživački članak o navodnom nezakonitom preuzimanju državne imovine Medvedčuka 2004. godine, dok je bio šef administracije ukrajinskog predsednika. Izvor informacija je bio Mihail Čečetov (u to vreme šef državne imovine), koji je bio „prinuđen“ (po sopstvenim rečima) da pomogne Medvedčuku u tom poslu.
Medvedčuk je 8. januara 2014. dobio tužbu za klevetu protiv Oksane Zabužko. U intervjuu za Radio Sloboda pisac je optužio Medvedčuka za umešanost u provokacije protiv Evromajdana 30. novembra – 1. decembra (Medvedčuk je tražio simboličan iznos od 0,25 ₴ kao kompenzaciju)[24].
Medvedčuk je 9. januara 2014. izjavio da „Odsustvo prevoda teksta Sporazuma o pridruživanju [EU], davanje prekomernih asimetričnih privilegija evropskim proizvođačima – sve to ukazuje da se EU spremala da ukrajinsku ekonomiju pretvori u sirovu materijalni dodatak“[25]. On je takođe verovao da zato što „sadašnji tim“ koji predvodi ukrajinski odgovor na „mešanje diplomata EU i SAD u unutrašnje stvari Ukrajine izaziva ozbiljnu sumnju da je sadašnji tim u stanju da zaštiti ekonomske interese Ukrajine“. „Stoga, pre nego što ukrajinski narod donese direktnu odluku o izboru vektora spoljne integracije, bilo kakve akcije vlasti na lobiranju ove politike predstavljaju samo političke spekulacije, koje nemaju nikakve veze sa voljom naroda i zaštita ekonomskih interesa naše zemlje“.
Privatni život
urediOd 2003. godine je oženjen sa TV voditeljkom Oksanom Marčenko. Prva žena mu je bila Marina Vladimirovna Lebedeva,[26] a druga Natalija Georgijevna Gavriluk (rođena 1952).
Ima dve kćerke: Irina (rođena 1982), iz drugog braka, studirala i živela u Švajcarskoj i Dariju (rođena 20. maja 2004). Darijin kum, odnosno, Medvedčukov kum je predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin.[27][28]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ „Novosti Donbassa :: Medvedčuk vozvraщaetsя vo vlastь”. Arhivirano iz originala 2013-10-31. g. Pristupljeno 2009-06-26.
- ^ Ot rukovodstva partieй otkazalsя v svяzi s eё proigrыšem na parlamentskih vыborah na Ukraine 2006 goda. (jezik: ruski)
- ^ MEDVEDČUK VSLUH, PUTIN V UME: SKANDAL S NEWSONE NAPOMNIL PRO «SEROGO KARDINALA» UKRAINSKOЙ POLITIKI
- ^ „Viktor Medvedčuk: S Porošenko uhodit эpoha psevdoreform, obniщaniя lюdeй i rusofobii. No mы poka ne znaem, čto nas ždet vperedi”. Arhivirano iz originala 16. 05. 2021. g. Pristupljeno 15. 03. 2022.
- ^ Medvedčuk Viktor Vladimirovič, Informacionno-analitičeskiй centr "LІGA"
- ^ Virtual Politics - Faking Democracy in the Post-Soviet World, Andrew Wilson, Yale University Press. 2005. ISBN 0-300-09545-7.
- ^ Kinstler, Linda (28. 5. 2015). „The 12 people who ruined Ukraine”. POLITICO.
- ^ The return of the godfather: How Putin's best friend in Ukraine is staging an improbable comeback, The Independent (30. 8. 2018).
- ^ „Zaяvlenie Viktora Medvedčuka”. Oppozicionnaя platforma – Za žiznь. 2021-05-11. Arhivirano iz originala 13. 05. 2021. g. Pristupljeno 15. 03. 2022.
- ^ „Medvedčuku predъяvili obvinenie v gosudarstvennoй izmene”. Radio Svoboda. 2021-10-08.
- ^ „Kievskiй sud prodlil domašniй arest Medvedčuku”. RIA Novosti (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2022-01-10.
- ^ Medvedčuk sbežal iz-pod domašnego aresta
- ^ Rossiйskie specnazovcы vыvezli Medvedčuka eщe 24 fevralя – žurnalist
- ^ Viktor Medvedčuk nahoditsя v Kieve pod domašnim arestom Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. februar 2022) - zagittya.com.ua, 27. 2. 2022.
- ^ Martыnko, Kristina (8. 3. 2022). „Vremennыm glavoй partii OPZŽ vmesto sbežavšego Medvedčuka stal Юriй Boйko”. Komsomolьskaя pravda v Ukraine. Pristupljeno 9. 3. 2022.
- ^ „Uhapšen najbliži Putinov saveznik u Ukrajini - Svet - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). 2022-04-12. Pristupljeno 2022-04-14.
- ^ „V ramkah obmena plennыmi rossii otdali viktora medvedčuka”. 24 Kanal (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2022-09-21.
- ^ „Minoboronы Rossii podtverdilo obmen plennыmi s Ukrainoй”. www.kommersant.ru (na jeziku: ruski). 2022-09-22. Pristupljeno 2022-09-22.
- ^ „Iz plena osvobodili 215 zaщitnikov Ukrainы: 200 iz nih na Medvedčuka. Spisok”. Ukrainskaя Pravda. 2022-09-27.
- ^ „Kremlin-imposed “Ukrainian choice” | The Ukrainian Week” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-05.
- ^ „Evropa prяčet svoi istinnыe namereniя za tak nazыvaemыmi demokratičeskimi cennostяmi, - Medvedčuk”. RBK-Ukraina (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 2023-04-05.
- ^ „Ukraine drops EU plans”. www.aljazeera.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-05.
- ^ Interfax-Ukraine (2013-11-30). „Medvedchuk condemns crackdown on Euromaidan protesters in Kyiv - Nov. 30, 2013”. Kyiv Post. Pristupljeno 2023-04-05.
- ^ „Medvedchuk wins slander lawsuit against Zabuzhko”. Interfax-Ukraine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-05.
- ^ „Government continues political speculation about choice of Ukraine's integration vector - Medvedchuk”. Interfax-Ukraine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-05.
- ^ Medvedčuk Viktor. DOSЬE
- ^ Putin v gostяh u Medvedčuka
- ^ Ivan, Apuleev (2019-07-07). „Sekret Medvedčuka: kak statь kumom Putina”. Gazeta.Ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2020-10-07.
Spoljašnje veze
uredi
- Poslednie upominaniя pro Viktora Medvedčuka v SMI // Inforotor (jezik: ruski)
- Poslednie upominaniя pro Viktora Medvedčuka v SMI // Četverta vlada Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. septembar 2019) (jezik: ruski)
