Vladan Matić (pisac)

Vladan Matić je rođen 1959. godine u Beogradu.

Bibliografija

Objavio je: Nebitna sećanja (priče, 1990), Filmovi koje sam gledao (priče, 1996), Mape, (prozna celina, 1998), Album (roman, 2001), Šesta klima (putopis, 2003), Zadaci iz ruskog (priče, 2008), Daleka ostrva (priče, 2009), 3535-slike iz istorije budućnosti (priče i eseji, 2010) Sklapanje pejzaža (roman, 2011), Metak od leda (roman, 2013), Detektiv Tezej i balada o putniku (roman, 2014) i Putovanje u Semipalatinsk (roman, 2018).

Romani Album i Sklapanje pejzaža bili su u užem izboru za NIN-ovu nagradu, Putovanje u Semipalatinsk u najužem izboru za Deretinu nagradu.

Roman Sklapanje pejzaža je preveden na češki i engleski, a Metak od leda na švedski i engleski. Sa češkog je preveo Istoriju Male Antante Zdenjeka Sladeka; romane Drugi grad Mihala Ajvaza i Rujni zraci severnog sunca Markete Hejkalove.

Beleške o knjigama

Album

Uporno i strpljivo plete Vladan Matić mrežu tragova i lutanja svojih junaka razapetu po ivicama širokog prostora, koliko stvarnog, toliko sastavljenog od praha, utvara, dima... Njegove geografske granice su nepouzdane i promenljive. Na mapi koju iscrtava na zastavicama čitamo imena Mahačkalea i Karlovih Vari, Iskenderuna, Varne, Beograda, Moskve, Londona, Damaska... Njegovi junaci su putnici i zaverenici koji tumarajući prelaze velike udaljenosti, za njih su vreme, prošlost i sadašnjost, porozni, kroz njih prolaze mešajući ih dok povezuju njihove različite nivoe. Trgovci naftom, tajnama, prodavci snova, spavači na klupama aerodromskih čekaonica, razbojnici, političari, diplomate, i ubice za ideju, zatureni su u jednom svetu čije se ivice stalno krune nagrizane rđom nestalnosti. Imaju različita imena, nacionalnosti, govore sve jezike vavilonske zbrke, veruju ne veruju u sve i ništa, ali su bez razlike ssvi pripadnici istog bratstva uzaludnih, izgubljenih, unapred potrošenih, bez kojih bi, ipak, svet stvarnosti i njegovog naličja bio hladna, čista i pusta soba.

Milan Ristović

Nomadski duh Vladana Matića (3535)

Prostor, prostranstva... Možda te etimološki i semantički bliske reči najpribližnije označavaju ili nagoveštavaju smisao pisanja Vladana Matića. Kretanje kroz prostor, osvajanje prostranstava...

Imaginacija ovog u srpskoj beletristici sasvim apartnog pisca žudi za osvajanjem prostora, za promenom prostranstava koja stvara i kojima se kreće.

Nomadizam Vladanove proze koji se oslanja na zapis, fantazmu, belešku i kratku priču, fantazmagoriju i utopičnost sasvim je otvoren – praktično ide iza svakog horizonta (čitalačkih očekivanja). Pastiš se podrazumeva, mada je često bliži omažu nekim dragim piscima, knjigama i filmovima...

Iz 20. veka prešli smo „prekjuče“ u 21. vek – neosetno uprkos informatičkim „bubama“ – ali da li možemo išta reći o 22. veku, ili 23. na primer. A šta tek možemo naslutiti o 3535. godini?

Proza Vladana Matića, koja se uvek bavila istorijom prostora, pokušava pomoću slika iz istorije budućnosti da označi to neshvatljivo prostranstvo, na koje, verovatno, neće pasti ni trunčica praha bilo koga od nas, Vladanovih savremenika i čitalaca. U panoptikumu ovog asocijativno i smisaono otvorenog narativnog sistema ređaju se, umnožavaju nacrti, sinopsisi, parafraze... Miksuju se „java“ imaginacije i san „snivanja“. Tu je Jupiter na korak od kakvog beogradskog trga, a iz Damaska se može u hipu preći na neku dorćolsku vedutu...

Sablasni pejzaž se začas naseljava ratnicima koji se koncentrišu pred veliku akciju, a na pustom trgu očas kreće ritual inicijacije nekakve tajne ili tajanstvene grupacije.

Slutnje budućih vremena kod Vladana Matića nisu imperativno apokaliptične. Ni, kako bi se pomodno reklo, ultimativno katastrofične. Naracijska otvorenost ovde podrazumeva i neku vrstu svetle nade da će se život i priča odvijati uprkos protoku vremna i promenama prostora odnosno preobražaju prostranstava...

Oslonci piščeve imaginacije podjednako su detinjstvo, u svom vilinskom sjaju, i istorija (dosadašnje) umetnosti, u svojoj neizvesnoj ozbiljnosti. Matić zna da se pozove na ideološke topose propalih utopijskih sistema, ali podjednako tako, kao da beži od konačnih rešenja i determinisanosti jezičkih i medijskih potencijala savremenog doba, da prepusti mašti na volju u uspostavljanju (ne)(na)slućenih obrazaca buduće istorije.

Čitajući prozu Vladana Matića neprestano imamo osećaj da prisustvujemo direktnom prenosu imaginacije koja produkuje (neočekivanim) redom slike koje lebde iznad prostora svog teksta, upisujući se sukcesivno u prostranstva koja on podrazumeva čim pročitamo naslov, podnaslove, i krenemo divergentnim putanjama ovog nomadskog istraživanja...

Važno je putovati – ploviti brodom, koračati stazom, voziti autostradom, leteti avionom ili vasionskim brodom – trajektorijama (zemaljskim i vasionskim) koje su već ispitivane ili su prvi put pred piscem i njegovim čitaocima. U svom socijalnom eskapizmu – imaginativna putanja ove proze tangira ontološke i akseološke nivoe našeg postojanja na ovom (i svakom drugom) prostoru i u njegovim (neotkrivenim) prostranstvima...

Brza izmena prostora je i još brža izmena stanja, a hitro smenjivanje slika, u svesti čitalaca stabilizuje vizuelni trag koji kaže: pogledaj, dok ima vremena, pa putuj dalje, kud te noge i um, oči i srce vode. Krenite na put kroz prostor i vreme, ka budućnosti - nemojte da čekate prošlost. Ona izvesno nikad neće stići.

Septembra 2010. Vasa PAVKOVIĆ

Sklapanje pejzaža

Vladan Matić, u svom intrigantnom pripovedalačkom opusu, sa posebnim osvrtom na proznu celinu „Sklapanje pejzaža“ svakako pripada tim retkim posvećenicima, stvaraocima koji su bespogovorno svesni da i realizam predstavlja ne-realizam i to ne zato što oni to žele, već da je tako i kada to ne žele.

Miomir Petrović

Metak od leda

Knjigu Matsa Ropstena (Miroslava Vodičke) za nas je priredio Vladan Matić, knjigoljubac i strastveni putnik. Miroslav Vodička je upoznao Skandinaviju kao retko ko, a onda je sva ta znanja propustio kroz svoju maštu i stvorio Nordland, post-potopski svet, sa preciznošću koja lako uverava u stvarnost njegove tvorevine. Svi mi koji smo rasli na tvorevinama Ursule Legvin, Isaaka Asimova, Reja Bredberija i Filipa K. Dika dobili smo knjigu koja je na ravnoj nozi s njihovim. Ovakve knjige su temelj za Gildu čitača (videti roman) koju ćemo stvoriti oko Miroslava i njegovih zapisa.

Predrag j. Marković, istoričar

O romanu Detektiv Tezej Vladana Matića

Nisam verovao da ću u rđavom vavilonskom beskraju sujeta i svakojakih nemuštosti ovdašnje književne hiperprodukcije, biti u prilici da zažalim što jedan rukopis nije duži. A da, istovremeno, shvatim da je sve već ispričano, jasno, dozirano, tajnovito i tajnovidno, otvoreno i jasno, u nekoliko dana, tri života i jednoj smrti, i jednom romanu. Vladan Matić, iako je jedan od dominantnih konteksta istorijsko-metafizički, vešto izbegava poziciju pisca-istoričara, sveznadara i pametnjakovića, karikaturalne ličnosti koja tuđe živote i iskustva treba da predstavi u kontekstu ličnih književnih ambicija (čitaj; frustracija). Njegov roman oblikuje sumnja koja se račva u niz književnih postupaka od „pronađenog rukopisa“ do intertekstualnih citata i simboličko-asocijativnog niza, koji indirektno treba da stvori atmosferu teksta u odnosu na koji nemamo iskustvo neposrednog čitanja. Istovremeno, čitamo i bivamo pročitani. Saživljeni sa glavnim junakom i misli: „Da li je Mit o Sizifu parabola civilizacije?“, pratimo priču o knjigama i ljudima. O onome što nam knjige daju i onome što oduzimaju, onima koji veruju i pokušavaju da sačuvaju vlastitu integralnost. Beskrajno je sazvežđe brižljivo odabranih citata, naslova, odlomaka iz časopisa, knjiga i stripova – kolaž našeg pamćenja se otvara u lavirintu značenja u kome tumaramo do kraja istorije odnosno njenog početka, kao da ima neke razlike. Detektiv Tezej nije u kritskom lavirintu ubio Minotaura, danas nije potrebno tako daleko ići da bi se pronašlo „naše“ čudovište i da bi se realizovalo ubistvo. Sve je već oko nas. Živa čudovišta i ubistva bez svrhe. Ali u podnožju jedne planine, u romanu čije nastajanje (i nestajanje, u plagijatu!) pratimo, Tezej je sreo princa Sidartu. Možda to pomera čitavu istoriju u drugačijem smeru ako „drugačije“ uopšte postoji. Vladan Matić je na malom prostoru stvorio svet „romana o romanu“, pokazujući na veoma originalan način šta sve književnost jeste a šta život nije, ili je možda obratno?

Petar V. Arbutina