Википедија

Volfram fon Ešenbah

Volfram fon Ešenbah (nem. Wolfram von Eschenbach; između 1160/80 u Franačkoj - verovatno Volframs- Ešenbah oko 1220) bio je nemački pesnik i vitez Obeležio je nemačku srednjovekovnu literaturu  sa više epskih dela . Takođe, kao minezenger stvarao je lirske pesme. Roman u stihu Parcival važi za njegovo najpoznatije delo.

Spomenik u Volframs-Ešenbahu koji je 1870. godine podigao Maksimilijan treći Bavarski

Život uredi

 
Portret Volframa fon Ešenbaha

O Volframovom životu se malo zna. Ne postoje istorijski dokumenti koji ga spominju, a njegova dela su jedini izvor dokaza. U Parcivalu govori „mi Bavarci“(nema."Wir Beier") dijalekt njegovih dela je istočnofranački. Smatrao je da je njegovo poreklo viteško.(Parcival,115,11 i 337,30) i bavarsko, iz čega možemo zaključiti da je mesto njegovog porekla u tadašnjem bavarskom Nordgau-u[1] . Ovaj i niz geografskih podataka rezultirali su da današnji Volframs-Ešenbah,(sve do 1917. Oberešenbah, blizu Ansbaha u Bavarskoj) bude zvanično određen kao njegovo rodno mesto. Međutim, postoje još najmanje četiri mesta koja se zovu Ešenbah u Bavarskoj, a Volframs-Ešenbah nije bio deo vojvodstva Bavarske u Volframovo vreme.

Poznato je da je u životu služio na brojnim dvorovima. Bio u kontaktu sa Grofom fon Verthajmom i grofom Hermanom I Turingijskim.

Zapis o Parcivalu uredi

Volfram je danas najpoznatiji po svom Parcivalu, koji se smatra jednim od najvećih nemačkih epova iz tog vremena. Zasnovano na 'Perceval-u,”koji je napisao Krejten de Troa, to je prvo postojeće delo na nemačkom jeziku koje je za temu imalo Sveti gral (u Volframovoj interpretaciji drago kamenje). Volframov pripovedač u pesmi izražava prezir prema Krejtenovoj (nedovršenoj) verziji priče i navodi da mu je izvor pesnik iz Provanse po imenu Kiot.

Volframova referenca u Parzivalu Min herre der grave von Wertheim osnova je za pretpostavku da je roman sa stihom napisao delimično u ime pomenutog grofa. Zapis, koji je najverovatnije nastao između 1200. i 1210. godine, napisan je tokom vladavine grofa Popa II iz Verthajma.

Ešenbah je autor još dva pripovedačka dela: fragmentarnog Titurela i nedovršenog Vilehalma. Oba su nastala nakon Parzivala, a Titurel spominje smrt Hermana I, što znači da podaci datiraju nakon 1217. godine. Titurel se sastoji od dva fragmenta koja pričaju priču o Šonatulanderu i Siguneu (ljubavnicima koji su već bili prikazani u Parcivalu). Prvi fragment govori o rađanju ljubavi između glavnih likova. Drugi fragment je sasvim drugačiji. Šionatulander i Sigune su sami u šumi, kada njihov mir iznenada naruši misteriozni pas, na čijem se povodcu nalazi priča napisana u rubinima. Sigune je nestrpljiv da pročita priču, ali pas beži. Šionatulander kreće u potragu za njim, ali, kao što već znamo iz Parcivala, u tom pokušaju umire.

Vilehalm, nedovršena pesma nastala na osnovu starofranačke junačke pesme, bila je značajno delo, a sačuvano je u 78 rukopisa. Predstavljena je kao pozadina verskih ratova između hrišćana i Saracena. Istoimeni junak Vilehalm kidnapuje saracensku princezu, preobraća je u hrišćanstvo i ženi se njom. Saracenski kralj podiže vojsku da spasi svoju ćerku. Pesma ima mnoga prepoznatljiva obeležja srednjovekovne književnosti: pobeda hrišćana nad mnogo većom saracenskom vojskom, dirljiva smrt mladog viteza Viviana, Vilehalmovog nećaka i dela ogledala viteške hrabrosti i duhovne čistoće.

Lirska poezija uredi

Volframovih devet preživelih pesama, od kojih pet spada u jutarnje pesme smatraju se remek-delima Minesanga. Jutarnje pesme prepričavaju priču o vitezu koji provodi noć sa voljenom damom, ali u zoru mora neopaženo da izmakne. Uglavnom je dama ta koja viteza probudi ujutro, ali ponekad ovu misiju obavi stražar. Nijedna melodija nije preživela. Za njega su i dalje povezane dve melodije, Švarcer ton (nema. Schwarzer Thon) pripisan Volframu u rukopisu iz 14. veka, i fragmentarni i nedovršeni ep Titurel (posle 1217. godine) sa složenom četvororednom formom strofe koja se često koristila u kasnijim pesmama.[2]

Znanje i obrazovanje uredi

Nije tačno određeno kolikim je znanjem raspolagao Ešenbah.[3] Volfram u svom Parcivalu navodi da je nepismen.[2] Međutim, ova izjava nikada nije zvanično potvrđena.U Čarobnoj planini Tomasa Mana zabeleženo je da „najveći pesnik srednjeg veka Volfram fon Ešenbah nije mogao ni da čita, ni da piše“[4], a Katolička enciklopedija primećuje: „Volfram u svom Parcivalu izričito govori da je nepismen. Zapisane su usmene verzije njegovih pesama. Njegovo znanje bilo je bogato, ali ne konkretno. Znao je francuski ali ne savršeno; koristio ga je za svoje vlastite potrebe i često je imao probleme pri razumevanju francuskih reči i izraza." [5] Nesporno je da je imao široko znanje o latinskoj prosvetnoj tradiciji. Njegov rad je prožet znanjem iz svih oblasti (prirodna istorija, geografija,[6] medicina [7][8]

i astronomija [9]) i teološkim razmišljanjima.

Uticaj uredi

Ono što ukazuje na ogromnu populapnost Parcivala u naredna dva veka jesu 84 sačuvana rukopisa Ešenbahovog glavnog dela. Vilehalm, sa 78 rukopisa, ne zaostaje mnogo. Mnoge od njih uključuju nastavak koji je 1240-ih napisao Ulrih fon Turhajm pod naslovom Renevart. Nedovršeni Titurel zauzeo je i proširio oko 1272. godine pesnik po imenu Albreht, za koga se generalno pretpostavlja da je Albreht fon Šarfenberg i koji usvaja narativnu ličnost Volframa. Ovo delo se naziva Mlađa Titurel ( nema. Jüngere Titurel )

Prevodo švajcarskog naučnika Johana Jakoba Bodmera 1753 doprineo je savremenom otkriću Volframa. Parcival je bio glavni izvor koji je Rihard Vagner koristio prilikom pisanja libreta u svojoj operi Parsifal. Sam Volfram se pojavljuje kao lik u drugoj Vagnerovoj operi, Tanhojzer (nema. Tannhäuser)

Reference uredi

  1. ^ Zur kritik des textes. Parzival, DE GRUYTER, ISBN 978-3-11-132408-1, Pristupljeno 2020-12-28 
  2. ^ a b Wolfram von Eschenbach. Oxford Music Online. Oxford University Press. 2001. 
  3. ^ Grundmann, Herbert (1967-12-01). „Μiszellen: Dichtete Wolfram von Eschenbach am Schreibtisch?”. Archiv für Kulturgeschichte. 49 (jg): 391—432. ISSN 0003-9233. doi:10.7788/akg-1967-jg14. 
  4. ^ BERLIN, JEFFREY B. (novembar 1992). „On the Making of The Magic Mountain: The Unpublished Correspondence of Thomas Mann, Alfred A. Knopf, and H.T. Lowe-Porter”. Seminar: A Journal of Germanic Studies. 28 (4): 283—320. ISSN 0037-1939. doi:10.3138/sem.v28.4.283. 
  5. ^ „Catholic Conference German Catholic Conference”. Encyclopedia of Christianity Online. Pristupljeno 2020-12-28. 
  6. ^ Green, D. H.; Schroder, Werner; Mohr, Wolfgang (oktobar 1979). „Wolfram-Studien IV”. The Modern Language Review. 74 (4): 981. ISSN 0026-7937. doi:10.2307/3728299. 
  7. ^ Enzyklopädie Medizingeschichte. Gerabek, Werner E., Haage, Bernhard D., Keil, Gundolf., Wegner, Wolfgang. Berlin: De Gruyter. 2005. ISBN 3-11-015714-4. OCLC 249493450. 
  8. ^ Chirurgie nach Abū L-Qāsim im ‘Parzival’ Wolframs von Eschenbach*, Brill | Rodopi, 1984-01-01, str. 193—205, ISBN 978-90-04-41828-8, Pristupljeno 2020-12-28 
  9. ^ Dimpel, Friedrich Michael (2001-01-01). „Dilemmata: Die Orgeluse-Gawan-Handlung im „Parzival“”. Zeitschrift für deutsche Philologie (1). ISSN 1868-7806. doi:10.37307/j.1868-7806.2001.01.04. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Волфрам_фон_Ешенбах&oldid=26844315”