Glen Guld
Glen Herbert Guld (engl. Glenn Herbert Gould; Toronto, Kanada, 25. septembar 1932 – Toronto, Kanada, 4. oktobar 1982) je bio virtuozni kanadski pijanista klasične muzike, kompozitor a u poznijim godinama i dirigent. Mada je imao raznovrstan repertoar koji je obuhvatao dela renesansnih, baroknih i kompozitora prve polovine 20. veka, najviše je svirao Bahove i Betovenove kompozicije. Najpoznatiji je po svojim nekonvencionalnim interpretacijama Baha, poglavito Goldberg varijacija. Pisao je i eseje, muzičku kritiku i muzičku teoriju. Ostao je upamćen i po ekscentričnostima kao što je potapanje ruku u vrelu vodu pre nastupa ili po tome što je dok svira pevušio i mrmljao sedeći na stoličici visokoj samo tridesetak centimetara.[1]
| Glen Guld | |
|---|---|
 Glen Guld u poznijim godinama | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Glen Herbert Guld |
| Druga imena | Glen Gold |
| Datum rođenja | 25. septembar 1932. |
| Mesto rođenja | Toronto, Kanada |
| Datum smrti | 4. oktobar 1982. (50 god.) |
| Mesto smrti | Toronto, Kanada |
| Uzrok smrti | moždani udar |
| Obrazovanje | Kraljevki muzički konzervatorijum u Torontu |
| Zanimanje | pijanista, kompozitor, dirigent |
| Muzički rad | |
| Žanr | klasična muzika |
| Instrumenti | klavir |
| Ostalo | |
| Veb-sajt | https://glenngould.com/ |
| Potpis | .svg){kind=small} |
Detinjstvo uredi
Glen Herbert Guld se rodio kao Glen Gold[1] ali su njegovi roditelji zbog rastućeg antisemitizma pred Drugi svetki rat promenili prezime u Guld da ne bi bili pomešani sa Jevrejima.[2] Rastao je u muzičkoj porodici: otac mu je svirao violinu, majka klavir i orgulje, a preko majke je bio u daljem srodstvu sa Edvardom Grigom. Rano otkrivši u njemu apsolutni sluh i talenat za muziku, majka ga je učila da svira klavir i orgulje tako da je pre nego što je naučio da čita slova čitao note.[1] Bio je čudo od deteta - već sa pet godina komponovao je svoju prvu kompoziciju. Prvi koncert na koji je išao bio je poslednje izvođenje poljskog pijaniste Jozefa Hofmana u Torontu koji je ostavio veliki utisak na šestogodišnjeg Gulda.[3]
Godine učenja uredi
U desetoj godini počeo je da uči muziku u Kraljevkom muzičkom konzervatorijumu u Torontu. Njegov profesor klavira je bio Alberto Gerero koji će ga podučavati do 1952. Na prvom muzičkom takmičenju na kojem je učestvovao osvojio je nagradu, a kasnije se izričito protivio svakoj vrsti takmičenja i nije više učestvovao. U njegovim ranim godinama na njega su uticali pijanisti Artur Šnabel (Šnabelova izvođenja Betovena) i Rozalin Tirek (njena interpretacija Baha) i orkestarske transkripcije Bahovih kompozicija za orgulje dirigenta Leopolda Stokovskog.[3]
Prvi javni nastup imao je sa 12 godina na orguljama. Naredne godine je prvi put nastupio kao solista na klaviru sa orkestrom u Kraljevskom konzervatorijumu svirajući Betovenov Četvrti klavirski koncert. Na svom prvom javnom resitalu svirao je dela Skarlatija, Šopena, Lista i Betovena. Kao i nakon budućih svojih nastupa, i na prvima je pobrao odlične kritike. Godine 1950, je imao svoj prvi resital na radiju SVS.
Pijanista uredi
Krenuo je na turneju 1957. Bio je prvi Kanađanin i Severnoamerikanac koji je svirao u Sovjetskom Savezu nakon Drugog svetskog rata.[1] Pored Baha i Betovena, svirao je i kompozicije Arnolda Šenberga, Antona Veberna i Albana Berga (kojeg je bilo zabranjeno svirati u Sovjetskom Savezu), a popularizovao je Dmitrija Šostakoviča na zapadu.[2] Kasnije je svirao sa Berlinskom filharmonijom pod vođstvom Herberta fon Karajana sa kojim je gajio i lično prijateljstvo.
Sa Njujorškom filharmonijom i dirigentom Leonardom Bernstajnom izvodio je Bramsov Koncert u de molu 5, 6, i 8. aprila 1962. Pre nastupa, Bernstajn je izašao na scenu i saopštio publici da se on ne slaže sa Guldovom interpretacijom koja je imala usporeni tempo nesvojstven Bramsovoj dinamičnosti i isticanje kontrapunkta i motiva.
Nastupao je širom Evrope, u Salcburgu, Briselu, Bostonu, u Italiji, Nemačkoj, Švedskoj. Svirao je i sa dirigentima Bojdom Nilom (sa Hart haus orkestrom) i Jozefom Kripsom (sa Londonskim simfonijskim orkestrom), a na Vankuverskom internacionalnom festivalu 1958, zatim 1960–1961. pored toga što je svirao držao je i predavanja iz muzike. Često je nastupao na kanadskoj televiziji i radiju i postao je veoma popularan. Njegov prvi radio dokumentarac bio je o Šenbergu. Držao je i predavanja koja su danas većinom objavljena.[3]
Kada je imao 31 godinu naglo se povukao iz javnog života, navodeći kao razlog to što mu je oduzimao isuviše vremena za komponovanje i druge aktivnosti, a smatrao je da izolacija od tuđe kritike povoljno utiče na kreativnost. Postoje naznake da je imao Aspergerov sindrom, tj. blaži oblik autizma i da je to izazivalo mnoge njegove ekscentričnosti[1] poput čestog nošenja rukavica i mnogo slojeva odeće i po toplom vremenu, izbegavanja fizičkog kontakta sa drugima i hipohondrije.[4] Poslednji put je nastupio u Los Anđelesu 10. aprila 1964.[3]
Nastavio je međutim da izvodi resitale na radiju koje je propraćao i komentarom. Veoma je mnogo pisao, kako o muzičkim tako i o drugim temama, mahom objavljujući po časopisima.[2]
Goldberg varijacije uredi
1955. uredi
Dana 11. januara 1955. prvi put je svirao u Njujorku. Iste godine u junu za Columbia Masterworks (CBS kasnije CBS Masterworks and Sony Classical, danas Sony Masterworks) za koje će snimati do kraja života snimio je Bahove Goldberg varijacije. Ovaj snimak mu je doneo internacionalnu slavu i postao bestseler.[2] Čini se da je ovo Bahovo delo naročito pogodovalo Guldu zato što Bah nije naglasio kakav tempo bi trebalo koristiti, a Guld je između ostalog bio prepoznatljiv i po neobičnom tempu koji je nametao kompozicijama koje je svirao. Snimak iz 1955. stoga odlikuje prebrz ili prespor tempo, preterana upotreba stakata kao i neobično fraziranje.[5]
1981. uredi
Godine 1981, Guld je ponovo snimio Goldberg varijacije u istom studiju u Njujorku kao i 1955, ali ih je odsvirao potpuno drugačije nego prvi put shvativši ih kao jedno jedino delo iako se sastoje od jedne arije i 30 varijacija, takoreći ujedinivši ih svojim izvođenjem. Neobičan tempo je prisutan i u ovom izvođenju. Ma koliko nekonvencionalna bila Guldova interpretacija a možda delom baš zbog toga, mnogi smatraju da je on pružio jedno od najboljih izvođenja Varijacija i po tome, između ostalog, ostao upamćen u istoriji muzike.[5] Na ponovno snimanje ovog dela navelo ga je delimično i to što se tehnologija snimanja muzike bitno promenila u odnosu na 1955, a on je tokom čitavog života istraživao tehnološke mogućnosti snimanja muzike. Za ovo delo kao i za izvođenja drugih Bahovih dela nagrađen je Gremijem, a istu nagradu je dobio i posthumno za izvođenje Betovenih Sonata za klavir 12 i 13.[6]
Kompozitorski rad uredi
Guld je komponovao i tonalna i atonalna muzička dela. Voleo je da komponuje po pravilima kontrapunkta. Guldova jedina veća kompozicija je jednostavačni Gudački kvartet napisan između 1953. i 1955. Ovo delo je mešavina barokne fuge i klasičnog sonatnog oblika i pokazuje uticaje Štrausa i Šenberga. Prvi put je izvedeno na CBS-ijevoj francuskoj radio stanici 21. maja 1956. Svirao je Montrealski gudački kvartet.[3]
Nakon 1964. nije se više ozbiljno bavio komponovanjem uprkos mnogim nacrtima za kamernu i orkestarsku muziku i opere.[2]
Poslednji dani uredi
Osnovao je kamerni orkestar u Torontu i postao njegov dirigent. Sa njima je naročito voleo da izvodi Vagnerovu Zigfridovu idilu koju je transkribovao za klavir i snimanje.
Umro je od moždanog udara 4. aprila 1982. Postoji skulptura Glena Gulda u Torontu kako sedi na klupi u parku u svom zimskom kaputu koji nije skidao ni leti. Dobio je zvezdu na Kanadskoj stazi slave 1988. a kanadska pošta je izdala poštansku markicu njemu u čast 1999.
Stil uredi
Guld je postao prepoznatljiv po tome što pevuši i njiše se dok svira. Uvek je svirao na sopstvenom klaviru i sopstvenoj stoličici kojoj je njegov otac skratio noge.[4] Odbijao je da svira Šopena, Šumana, Lista i Debisija, i naročito Mocarta, smatrajući da su njihova dela prazna, teatralna i egzibicionistička, a voleo je sedamnaestovekovnog engleskog kompozitora Orlanda Gibonsa.[1] Njegov repertoar je bio selektivan sa naglaskom na delima Baha i Šenberga, pa i Betovena, i sa upadljivim izbegavanjem romantičara. Svirao je i transkripcije operskih i orkestarskih dela.[2] Svrha umetnosti po Guldu nije u trenutnom uzbuđenju, već u "postepenom, celoživotnom izgrađivanju stanja čuda i spokojstva".[1] Guldova izvođenja su uvek nekonvencionalna i originalna. Često je eksperimentisao sa tempom dovodeći ga do ekstrema, imao je nobičnu dinamiku i fraziranje.[7] Po njemu, izlišno je ponovo svirati neko već mnogo puta odsvirano delo ako to izvođenje ne može da pruži potpuno novu interpretaciju.[3] Njegov stil je ekspresivan više nego liričan, kontapunktski i moderan pre nego romantičan. Guld je možda najviše proširio tehnološke mogućnosti snimanja u klasičnoj muzici. Istraživao je kako njene estetičke tako i etičke učinke. Verovao je da umetnik ima "moralni zadatak". Smatrao je da je mogućnost da se muzika snimi promenila tradicionalni odnos između kompozitora, izvođača i slušaoca.[2]
Nagrade i priznanja uredi
- 1959. Britanska nagrada Medalja za pijaniste Harijet Koen Bah
- 1964. Počasni doktorat Univerziteta u Torontu
- 1968. Nagrada Kanadskog veća za umetnost Molson
- 1973. Nagrada Gremi za album Hindemit: Sonate za klavir
- 1967. Kanadska konfederaciona medalja
- 1968. Nagrada Kanadskog veća za umetnost Molson
- 1976. Diploma časti od Kanadske umetničke konferencije
- 1976. Nacionalna nagrada za muziku Univerziteta Alberta
- 1979. Nagrada za najbolji album klasične muzike Džuno za Hindemitov Das Marienleben
- 1981. Nagrada Kanadskog muzičkog veća i Gran pri za disk
- 1982. Nagrada Gremi za najbolji album klasične muzike (Bah: Goldberg varijacije)
- 1982. Nagrada Gremi za najbolje instrumentalno solističko izvođenje (Bah: Goldberg varijacije)
- 1982. Nagrada Gremi za najbolje instrumentalno solističko izvođenje (Betoven: Sonate br. 12 i 13)
- 1983. Nagrada Džuno za najbolji album klasične muzike (Bah: Goldberg varijacije)
- 1983. Primljen u kanadski Muzički hol slavnih
- 1983. Goldberg varijacije iz 1955. su uvrštene u Hol slavnih Nacionalne akademije za umetnost i nauku
- 1983. Nagrada Džuno za najbolji album klasične muzike (Brams: Balade op. 1o, Rapsodije br. 79)
- 2013. Nagrada Gremi za životno delo
Reference uredi
- ^ a b v g d đ e „Glenn Gould Biography”. IMDb. Pristupljeno 12. 3. 2019.
- ^ a b v g d đ e „Glenn Gould”. The Canadian Encyclopedia. Pristupljeno 12. 3. 2019.
- ^ a b v g d đ „Glenn Gould (Conductor, Piano, Organ)”. Bach Cantatas Website. Pristupljeno 12. 3. 2019.
- ^ a b Valjak, Domagoj. „Glenn Gould was an eccentric piano virtuoso who kept his childhood piano chair throughout his entire career”. The Vintage News. Pristupljeno 13. 3. 2019.
- ^ a b Agam, Tal. „Bach – Goldberg Variations – The Best Recordings – Part 3 – Piano Versions”. The Classic Review. Pristupljeno 14. 3. 2019.
- ^ „Artist Glenn Gould”. Recording Academy Grammy Awards. Pristupljeno 13. 3. 2019.
- ^ Tommasini, Anthony. „5 Hours of Glenn Gould Outtakes. Why? Listen and Find Out.”. The New York Times. Pristupljeno 13. 3. 2019.
Literatura uredi
- Kevin Bazzana, Glenn Gould: The Performer in the Work (1997).
- Andrew Kazdin, Glenn Gould at Work: Creative Lying (1992).
- Helen Mesaros (2008). Bravo fortissimo Glen Gould : the mind of a Canadian virtuoso. ISBN 978-1-56167-985-0.
- John McGreevy, ed, Glenn Gould: Variations (1983).
- Peter Ostwald, Glenn Gould: The Ecstasy and Tragedy of Genius (1997).
- Tim Page, ed, The Glenn Gould Reader (1984).
- Geoffrey Payzant, Glenn Gould: Music and Mind (1984).
- John P. L. Roberts & Ghyslaine Guertin, eds, Glenn Gould: Selected Letters (1992).
- John P. L. Roberts, ed, The Art of Glenn Gould (1999).
- Otto Friedrich, Glenn Gould: A Life and Variations (1989).
- Nicholas Hopkins, Glenn Gould's Goldberg Variations (2015).
- Nancy Canning, A Glenn Gould Catalog (1992).
- Jonathan Cott, Conversations with Glenn Gould (1984).
