Википедија

Građanski rat u Gruziji

Građanski rat u Gruziji (gruz. საქართველოს სამოქალაქო ომი) je oružani sukob između pristalica prvog predsednika Gruzije Zviada Gamsahurdija (zviadista) i vladinih trupa (1991-1993) u zapadnoj Gruziji, kao i međunacionalnih i unutarnacionalnih sukoba u regionima Južne Osetije (1988–1992) i Abhazije (1992–1993).

Građanski rat u Gruziji
Vreme22. decembar 1991. — 31. decembar 1993.
(2 godine, 1 sedmica i 2 dana)
Mesto
Gruzija (Tbilisi, Megrelija); Abhazija, Južna Osetija
Ishod
  • Abhazijski i južnoosetijski separatisti stiču kontrolu nad većinom svojih teritorija i postaju faktički nezavisne, ali nepriznate države
  • Državno veće preuzima kontrolu nad samom Gruzijom

Građanski nemiri uredi

U aprilu 1991. godine, Gruzija je proglasila nezavisnost. Prvi predsednik bio je disident Zviad Gamsahurdija. Tokom osam meseci svoje vladavine pokvario je odnose sa gruzijskom inteligencijom i preduzetnicima, a takođe je dozvolio ekstremno pogoršanje odnosa sa nacionalnim manjinama, što je rezultiralo gruzijsko-južnoosetijskim oružanim sukobom.[1]

Savet narodnih poslanika Južne Osetije je 1. septembra 1991. godine proglasilo Republiku Južnu Osetiju. Sledećeg dana u Tbilisiju na aveniji Rustaveli održan je skup Nacionalne demokratske partije Gruzije (NDP), na kome su izneti zahtevi za ostavku predsednika i vlade Gruzije. Policija je otvorila vatru, usled čega je ranjeno 6 ljudi.[2] Do 11. septembra, zahtev za ostavkom Gamsahurdije podržali su lideri 25 političkih partija.[3] Dvoje pristalica Gamsahurdije ubijeno je u pucnjavi u noći 4. na 5. oktobar između vojnih jedinica i opozicije, nakon čega je 8. oktobra na vanrednoj sednici, gruzijski parlament usvojio rezoluciju u kojoj su ovi događaji ocenjeni kao pokušaj puč.[4]

Razvili su se teški odnosi sa opozicionim snagama i naoružanim grupama. U decembru su Nacionalna garda pod komandom Tengiza Kitovanija i odredi Mhedrioni pod komandom Jabe Ioselianija organizovali vojni puč, što je rezultiralo krvavom bitkom na ulicama Tbilisija. U januaru 1992. Gamsahurdija je napustio bunker vladine zgrade u kome se skrivao i pokušao da se preseli u Azerbejdžan, ali mu je tamo odbijen politički azil, nakon čega je stigao u Jermeniju. Nove gruzijske vlasti su očele da prete Jermeniji ekonomskom blokadom ako ne isporuči Gamsahurdiju, pa svrgnuti predsednik nije mogao dugo da ostane u državi i nekoliko dana kasnije odleteo je u Čečeniju, gde ga je vlada na čelu sa Džoharom Dudajevim primila.[5]

Lideri koji su došli na vlast u Gruziji formirali su Državni savet Gruzije, na čelu sa bivšim prvim sekretarom Centralnog komiteta Komunističke partije Gruzije i ministrom spoljnih poslova SSSR-a Eduardom Ševardnadzeom. Gamsahurdijeve pristalice, ujedinjene pod nazivom zviadisti, nisu prihvatile njegovo proterivanje i okupile se da nastave borbu protiv nove gruzijske vlade.

Hronologija događaja uredi

Svrgavanje i proterivanje predsednika uredi

Gamsahurdija je 20. decembra 1991. godine zahtevao razoružanje i raspuštanje Nacionalne garde, preteći da će napasti njihovu bazu sa četiri rakete zemlja-zemlja[1]. Ujutro 22. decembra, jedinice Nacionalne garde predvođene Tengizom Kitovanijem pobunile su se u Tbilisiju protiv Gamsahurdije. Pobunjenici su zauzeli niz strateških lokacija u gradu i napali zgradu parlamenta.[6].

Dve nedelje na aveniji Rustaveli vodio se pravi rat uz upotrebu artiljerije i tenkova. Gamsahurdija i njegove pristalice napustili su 6. januara 1992. godine bunker Doma vlade, a zatim i zemlju. Pokušao je da dobije politički azil u Azerbejdžanu . U 9 sati ujutro, njegov konvoj prešao je granicu sa susednom republikom. Pet sati je telefonom razgovarao o davanju političkog azila, ali je odbijen.[7]. Nakon toga, Gamsahurdija i njegovi ljudi otišli ​​su u Jermeniju, gde je 10. januara zvanično zatražio politički azil, koji je dobio. U samoj Gruziji pristalice Gamsahurdije su se pomirile sa njegovim proterivanjem, postavši opozicijy novim vlastima. Protiv svrgnutog predsednika je 14. januara pokrenut krivični postupak zbog „podsticanja etničke mržnje, pronevere državnih sredstava u posebno velikim razmerama, zloupotrebe službenog položaja i uništavanja arhitektonskih i istorijskih spomenika“.[8] Istraga je završena u maju 1992. godine.

Gamsahurdija je prihvatio poziv šefa samoproglašene Čečenske republike Džohara Dudajeva, koji je poslao svoj avion u Jerevan za porodicu Gamsahurdija. U Groznom je Zviajad Gamsahurdija primljen s počastima 15. februara 1992. godine i smešten u vili u centru grada.

Gerilski pokret uredi

Centar zviadističkih aktivnosti u to vreme bila je Megrelija. Oni su 28. marta 1992. godine pokrenuli ofanzivu i u roku od nekoliko dana zauzeli gradove Zugdidi, Senaki, Hobi, Abaša i Poti . Ujutro 3. aprila, vladine trupe, prešavši reku Čeniskali, preselile su se u zapadnu Gruziju i do večeri zauzele bez krvoprolića sve gradove pod kontrolom zviadista.[9] Više od stotinu pristalica Gamsahurdije je 24. juna u 3 sata ujutro zauzelo zgradu televizijskog centra u Tbilisiju, a u 6 sati ujutro u etar je izašao jedan od pristalica svrgnutog predsednika, Valter Shurgai koji je pozvao ljude da se okupe u blizini TV centra i zahtevaju povratak Zvijada Gamsahurdije.[10]

Nekoliko sati kasnije, trupe su opkolile televizijski centar i krenule u juriš, hapseći pobunjenike. Odred Zviadista okružio je 6. jula internat u mestu Calenžiha, gde je bilo 80 boraca, nakon čega su krenuli u juriš na zgradu, ali su poraženi.[11] Tri dana kasnije, zviadisti su napali automobil i kidnapovali zamenika premijera i predsednika Komisije za ljudska prava i međuetničke odnose Aleksandra Kavsadzea koji je bio u njemu.[12] U Zugdidiju, 11. avgusta na sastanku predstavnika Državnog saveta sa Zviadistima, bivši šef Gamsahurdijinih telohranitelja Gocha Bakhia zarobio je još 12 gruzijskih državnika, među kojima su bili ministar unutrašnjih poslova Roman Gventsadze i pomoćnik Ševardnadzeove nacionalne bezbednosti David Salaridze.[13] Pod izgovorom puštanja potpredsednika vlade Kavsadzea, zaštite komunikacija, uključujući železnicu i druge važne objekte, jedinice Nacionalne garde ušle su na teritoriju Abhazije, gde su se ubrzo odvijale vojne operacije .

Poraz zviadista uredi

 
Zviadisti tokom rata u Tbilisiju

Dok su gruzijske trupe ratovale u Abhaziji, zviadisti predvođeni Vahtangom (Loti) Kobalijom aktivirali su se u zapadnoj Gruziji . Dana 3. juna 1993. godine, vojna jedinica pod komandom saradnika Kobalije - Badzagve ušla je u grad Gali na teritoriji Abhazije uspostavljajući kontrolu nad čitavom teritorijom regiona. Na televiziji Zugdidi 14. juna, član bivšeg parlamenta „zviadista“ Jaba Maglakelidze pročitao je apel Zvijada Gamsahurdije naciji, koji je rekao da će gradovi Suhumi, Očamčira i Gali biti predati Abhazima u bliskoj budućnosti i da gruzijske trupe moraju shvatiti nelegalnost vlade, pridružiti se formacijama Kobalije i boriti se zajedno za obnovu legitimne vlasti u Abhazije.[14]

U julu, odredi zviadiste pod komandom Lesoto Kobalija ušali su u Zugdidi. Kobalijin oružani odred zauzeo je 28. jula Senaki bez borbe, ali je 31. jula, nakon pregovora sa vlastima, Kobalija napustio Senaki. Dana 28. avgusta Zviadisti su zauzeli brojna naselja u Megreliji.[15] U noći 14. na 15. septembar njihovi odredi pod komandom Lotija Kobalije blokirali su železničku liniju Batumi-Tbilisi.[16] Gamsahurdija se vratio 24. septembra u zapadnu Gruziju i predvodio je takozvanu „Vladu u egzilu“ u Zugdidiju, sa ciljem da vrati legitimnu vlast u zemlji. Uveče 4. oktobra, vladine snage su povratile kontrolu nad Honijem.[17] Zviad Gamsahurdija je 10. oktobra održao miting na kome je uveravao svoje pristalice da će „pravna moć biti obnovljena“.[18] Zauzvrat, tužilaštvo Gruzije izdalo je naloge za hapšenje Gamsahurdije, Kobalija i njihovih pristalica[18].

Borbe na području Samtredije bile su žestoke. Zviadisti su koncentrisali ljudstvo i opremu u blizini reke Čhenistskali.[18] U zoru 17. oktobra napali su Samtrediju i nekoliko sati kasnije je zauzeli[19], a 19. okupirali Lančhuti praktično bez borbe.[18] Nadovezujući se na uspeh, pristalice Gamsahurdije sutradan su pokrenule masovnu ofanzivu na drugi po veličini grad u Gruziji - Kutaisi, čiji je pad otvorio put ka Tbilisiju. Gruzijska vojska, koja je u to vreme pretrpela poraz u Abhaziji, bila je demoralisana. Iskorištivši podršku ruskih mirovnjaka da će ofanziva iz Abhazije biti zaustavljena, Ševardnadzeova vlada prebacila je preostale lojalne jedinice na zviadiste.[20] U isto vreme, formacije Lesoto Kobalia pokrenule su neprijateljstava u pravcu Chaltubo i Kopitnari, ali su zaustavljeni od strane vladinih snaga, kao i u blizini grada Vani.[18] Odbranu Kutaisija lično je vodio ministar odbrane Giorgi Karkarašvili.[21].

Prema gruzijskom Ministarstvu unutrašnjih poslova, vladine snage uspele su da odbiju prvi napad i zaustave neprijateljsko napredovanje 12 km od glavnog grada.[21] Obuzdavajući navalu pristalica svrgnutog predsednika, vladine trupe su prešle u ofanzivu i ubrzo vratile kontrolu nad Honijem i Lančhutijem.[22] Ozurgeti se vratio pod njihovu kontrolu, koju su zviadisti zauzeli praktično bez otpora. Vladine trupe krenule su 25. oktobra u pravcu Senakija i do sledećeg dana su ga zauzele, a do kraja 28. oktobra Hobi je konačno prešao pod njihovu kontrolu.[23] Nakon pada Hobija, Gamsahurdija je smenio Kobaliju i imenovao Badrija Zarandiju za ministra odbrane, ali to nije promenilo tok rata. Šestog novembra, poslednje uporište zviadista, Zugdidi, palo je praktično bez borbe.[24] Ostaci pristalica Gamsahurdije rasuli su se po šumama regije Calenžiha, a sam svrgnuti predsednik je nestao. Do decembra, Gamsakhurdiji je postajalo sve teže da se sakrije od vladinih trupa koje su ga tražile. Preminuo je pod nejasnim okolnostima 31. decembra u selu Dzveli Hibula u planinskom regionu Samegrelo. Prema rečima vlasnika kuće, izvršio je samoubistvo pucajući sebi u glavu pištoljem. Međutim, prisustvo rupe od metka u potiljku iznedrilo je verziju da je on ubijen.[25][26][27] Za ubistvo je optužen Eduard Ševardnadze, predsednik Gruzije.[26] U intervju 2009. godine, bivši premijer Gruzije Tengiz Sigua podsetio je na još jednu verziju smrti - trovanjem: „Da su ga druge pristalice branile do kraja, možda bi se mogla izbeći smrt. A Gamsahurdija je lutao poput vuka šumom. Postoji verzija trovanja, bar sam čuo da je pre smrti odbijao hranu. Pio je samo čaj, misleći na strašne bolove u stomaku”[28].

Smrću Zviada Gamsahurdije označen je kraj građanskog rata u Gruziji, neki odredi su dokrajčeni tokom preostale zime i ranog proleća 1994. godine.[29]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b Vorm S. (1991). „Gamsahurdia — čužoй sredi svoih?” (Kommersantъ-Vlastь izd.). 
  2. ^ Vorm S. (1991). „Gruziя: gvardiя vыšla iz lesa” (Kommersantъ-Vlastь izd.). 
  3. ^ Vorm S. (1991). „Gamsahurdia puskaetsя "v zaboй"” (Kommersantъ-Vlastь izd.). 
  4. ^ Vorm S. (1991). „Kommunistы — vperёd!” (Kommersantъ-Vlastь izd.). 
  5. ^ Andreй Kuznecov (05. 03. 2007). „Bespokoйnый pokoйnik”. "Lenta.Ru". 
  6. ^ „Republic of Georgia Under Siege Revolt: Battle rages at government headquarters in the capital. Rebels demand democratic reforms, Tass reports” (Los Angeles Times izd.). 1991. 
  7. ^ „Zviad Gamsakhurdia.”. Register-Guard. 7. 1. 1992. 
  8. ^ „Personalii: Gamsahurdiя Zviad Konstantinovič”. Internet-SMI "Kavkazskiй uzel". 
  9. ^ VLADIMIR Ъ-MIROŠNIČENKO (06. 04. 1992). „Gamsahurdia: denь roždeniя — grustnый prazdnik”. Žurnal «Kommersantъ». 
  10. ^ „A Day's Work in Georgia: Shevardnadze Dodges a Coup and Ends a War”. The New York Times. 25. 6. 1992. 
  11. ^ IVAN Ъ-DROZDOV, VLADIMIR Ъ-MIROŠNIČENKO (13. 07. 1992). „Škola žizni Džabы Ioseliani”. Žurnal «Kommersantъ». 
  12. ^ „Spiski lic, presleduemыh po političeskim motivam”. Memorial. Arhivirano iz originala 31. 1. 2011. g. Pristupljeno 31. 7. 2010. 
  13. ^ VLADIMIR Ъ-MIROŠNIČENKO, OLEG Ъ-MEDVEDEV (17. 08. 1992). „Tbilisi protiv Suhumi”. Žurnal «Kommersantъ». 
  14. ^ „IGPI.RU :: Političeskiй monitoring :: Vыpuski političeskogo monitoringa :: Gruziя”. IGPI. iюnь 1993. Arhivirano iz originala 16. 08. 2018. g. Pristupljeno 16. 4. 2021.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  15. ^ Džindžihašvili M., Ulьяnič S. (1993). „Zviad Gamsahurdia napomnil o sebe” (Kommersantъ izd.). 
  16. ^ „KOBALIЯ Vahtang (Loti)”. BD "Labirint". 
  17. ^ MIHAIL Ъ-DŽINDŽIHAŠVILI (06. 10. 1993). „Storonniki Gamsahurdia soglasovыvali svoi deйstviя s abhazskim rukovodstvom”. Gazeta «Kommersantъ». 
  18. ^ a b v g d Razorenova M. „Gruziя v oktяbre 1993 goda”. Meždunarodnый Institut Gumanitarno-Političeskih Issledovaniй. 
  19. ^ DMITRIЙ Ъ-KAMЫŠEV (19. 10. 1993). „Storonniki Gamsahurdia prodolžaюt prodviženie k Tbilisi”. Gazeta «Kommersantъ». 
  20. ^ „Gruziя pokidaet SNG bez sožaleniя i radosti”. Vestnik Kavkaza. 2009-08-18. 
  21. ^ a b Kamыšev D. (1993). „Storonniki gruzinskogo эks-prezidenta šturmuюt Kutaisi” (Kommersantъ izd.). 
  22. ^ MIHAIL Ъ-DŽINDŽIHAŠVILI, DMITRIЙ Ъ-KAMЫŠEV (22. 10. 1993). „Pravitelьstvennыe voйska perešli v kontrnastuplenie”. Gazeta «Kommersantъ». 
  23. ^ „Georgians Say Rebels Have Left Two Towns”. The New York Times. 24. 10. 1993. 
  24. ^ Ian Jeffries, A Guide to the Economies in Transition, Routledge, 1996, str. 270
  25. ^ „Bitva za torgovыe ploщadi i istoričeskie ruinы: Obzor rostovskih SMI”. REGNUM. 19. 3. 2007. Pristupljeno 12. 2. 2013. 
  26. ^ a b „Kogo pugaet prah Gamsahurdiя, ili Ševardnadze arestuюt?” (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 26. 8. 2011. g. 
  27. ^ „M. Saakašvili nazыvaet «spravedlivыm» pogrebenie Z. Gamsahurdiя v Gruzii”. 
  28. ^ Vignanskiй M. (2009-10-23). „Kak umiral Gamsahurdia”. Vremя Novosteй. 
  29. ^ Židkov S. „Brosok maloй imperii”. Pristupljeno 16. 4. 2021. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грађански_рат_у_Грузији&oldid=27723637”