Građansko pravo u srednjovekovnoj Srbiji

Kada se srpski narod doselio na Balkan u VII veku, građansko pravo je svoje izvore crpelo iz starih slovenskih običaja. Donošenjem Dušanovog zakonika 1349. godine, pored propisa kojima je uređivao položaj srpske crkve i vlastele, Zakonik je sadržao i građanskopravne propise.

Građanskopravna sposobnost je zavisila od staleške pripadnosti subjekta (pravo svojine). Zemljišna svojina je bila osnova društvenog i državnog života u srednjem veku. Obligaciono pravo nije bilo razvijeno, zbog naturalnog karaktera privrede. Najzastupljeniji ugovori su: ugovor o poklonu, ugovor o kupoprodaji, razmena, zajam, zakup i ostava. Žička povelja donosi prve srpske propise u oblasti bračnog prava. Porodična zadruga je predstavljala proširenu porodicu u kojoj su zajedno živeli članovi dve ili više bioloških porodica. U srednjovekovnoj Srbiji bilo je zastupljeno testamentalno i intestatsko (zakonsko) nasleđivanje.

Položaj lica u pravnom poretku

Srednjovekovno pravo nije bilo upoznato sa definicijama pravne i poslovne sposobnosti, ali se o tim ustanovama u stvarnom životu veoma vodilo računa.

U građanskom pravu u srednjovekovnoj Srbiji pripadnici povlašćenog i nepovlašćenog staleža imali su poslovnu sposobnost. Sva punoletna lica su se smatrala poslovno sposobnima bez obzira na njihovu versku pripadnost i pol. Punoletna lica su se određivala prema zrelosti lica za bračni život. Pretpostavlja se da su otroci kao pripadnici najnižeg sloja, pored pravne, imali i poslovnu sposobnost. U srednjovekovnoj Srbiji pravnu sposobnost su uživale crkve i manastiri.

Stvarno pravo

Pravo svojine je predstavljalo najvažniju ustanovu stvarnog prava. Postojalo je na pokretnim i nepokretnim stvarima. Vladaru je pripadalo vrhovno pravo svojine nad zemljom. Prema tome, on je dodeljivao zemljišne posede vlasteli, crkvama i manastirima.

Gospodari vlastelinstva su bili oslobođeni obaveza prema državi. U ekonomskom smislu ti posedi su bili oslobođeni materijalnih davanja u korist države. U administrativnom smislu, poslove državne uprave obavljao je gospodar vlastelinstva, isključujući vladareve upravne organe. Sudski imunitet je davao pravo gospodaru vlastelinstva da sudi ljudima na tom vlastelinstvu za većinu predmeta.

Pravo svojine na zemlji koja se nasleđivala bila je baština, ona se označavala kao očinsko nasleđe. Baštinici su bili plemići, odnosno vlastela, koji su dobijali baštinu. Vladar je mogao kupiti ili zameniti samo uz saglasnost baštinika prema odredbama iz Dušanovog zakonika, tako da je bila zaštićena od samovolje vladara i mogla se oduzeti samo u slučaju izdaje vladara.

Zemljišna svojina se ispoljavala u dva osnovna oblika:

• slobodna baština (pripadala povlašćenom staležu)
• potčinjena baština (pripadala nepovlašćenom stanovništvu)

Osnovna razlika između njih bila je u vrsti tereta i ograničenja koja proističu iz prava drugih. Slobodna baština bila je opterećena vojnom službom i plaćanjem soća, dok je potčinjena baština bila opterećena dancima i rabotama u korist gospodara zemlje.

Vojničko dobro koje je vladar dodeljivao nekom vlastelinu uz obavezu vršenja vojne službe, bez prava nasleđivanja i slobodnog raspolaganja bila je pronija. Pojavila se u Vizantiji u IX veku, kada je na vlast došlo vojno plemstvo. Pronija se, prvi put u srpskim izvorima pominje oko 1300. godini, u povelji kralja Milutina Manastiru Sv. Đorđa kod Skoplja. O njenom značaju svedoči i činjenica da o proniji govore direktno i dva člana Dušanovog zakonika. Za razliku od Vizantije, u Srbiji je bilo pronijara koji su vojnu službu dugovali crkvama i manastirima, a ne vladaru.

Sadržina prava svojine

Po svojoj sadržini pravo svojine obuhvata pravo državine, pravo uživanja i pravo raspolaganja.

U istorijskim i pravnim izvorima državinu primećujemo kroz termine držati ili imati. Kao primer za to je darovna povelja cara Stefana Uroša mitropolitu Krilu iz 1356. godine.

Uživanje svojine sastoji se u upotrebi i iskorišćavanju stvari prema uviđavnosti sopstvenika. Srednjovekovni pravni spomenici ne pružaju dovoljno materijala, iz kojeg bi se moglo videti, kako se određivalo uživanje svojine. Jedino je sigurno da su baštinom slobodno raspolagali vlasnici, a da je crkva na svom zemljištu imala pravo da sama gradi ili pravo da nakon dozvole mitropolita to pravo ustupi drugome.

Raspolaganje svojinom je bilo uređeno najvišim državnim aktom, Dušanovim zakonikom. Ono je bilo moguće prodajom, poklonom i zamenom. Privatna svojina je tumačena kao kolektivna i bila je ograničena pravom srodnika.

Postojalo je i darivanje, koje je bilo važno i za otuđenje i za zasnivanje svojine. Bitna odlika kod darivanja u srednjovekovnoj Srbiji jeste da privatno i javno pravo nisu jasno odvojeni. Bila su zastupljena dva glavna oblika darivanja: darivanje vladara plemstvu za vernu službu i darivanje vladara i vlastele crkvi. Najčešći i najvažniji vid darivanja bilo je ktitorsko.

Pribavljanje i prestanak svojine

Način na koji se svojina mogla pribaviti bili su originarni i derivativni. Kao originarni način pribavljanja svojine dolaze: ratni plen, nalazak, zauzimanje ili okupacija, priraštaj, održaj.

Da je ratni plen bio način pribavljanja svojine, svedoči odredba iz Dušanovog zakonika, koja predviđa prodaju plena kao zakoniti i punovažni posao. O nađenoj stvari takođe svedoči Dušanov zakonik. Što se tiče nepokretnog imanja, za njega je kao originarni način pribavljanja svojine važilo zauzimanje ili okupacija. Originarno zauzimanje zemlje vršilo se u staro vreme putem krčenja šume na nezauzetim mestima. U srednjovekovnim spomenicima nema glagola krčiti, nego su se koristili glagoli trebiti, rastrebiti, nekad rastežiti, i imenica laz za označavanje krčevine. Najviše slobodnog prostora bilo je u planinama, a prema pravu vrhovne svojine, sve nezauzete planine su pripadale vladaru. U stvarnosti njih su slobodno koristili nomadski stočari.

Na pribavljanje svojine priraštajem nailazi se u srednjovekovnim srpskim pravnim spomenicima samo povodom zemljišnih plodova da pripadaju gospodaru zemlje. Čak i u slučajevima kada je neko drugi na njegovoj zemlji sejao ili sadio, koji se prethodno o tome nije dogovorio sa vlasnikom zemlje. Održaj je način sticanja svojine na osnovu državine koja ima određena svojstva i trajanje. O pribavljanju svojine održajem nije se u spomenicima sačuvalo nikakvih odredaba, ali se pretpostalja da je postojala na osnovu podataka o ustanovi zastarelosti.

Kod derivativnog načina, radilo se o pravnim poslovima ugovorima i o nasleđivanju. Prema svedočenju srednjovekovnih srpskih pravnih spomenika svojina je prestajala, kad je imanje sticajem okolnosti postalo zapušteno, konfiskacijom, otuđenjem stvari, napuštanjem stvari, uzurpacijom i propašću stvari.

Stvarna prava na tuđoj stvari

Od stvarnih prava na tuđoj stvari u srednjovekovnim srpskim spomenicima nailazimo na: užitak, stvarne službenosti i zalogu.

Posebnu vrstu užitka je predstavljala pronija, kao specijalni oblik zemljišnog poseda vlastele pored baštine. Postojalo je i užitka sa čistom privatnopravnom prirodom, poznat je i užitak privatnih lica na crkvenim imanjima. Ktitoru manastira ili crkve je po zakonu pripadalo pravo užitka na određenoj parceli zemlje i pravo stanovanja.

Od stvarnih službenosti, bile su poznate sledeće poljske službenosti: vodovod, sečenje drva, pojenje stoke, prelaz i pašu.

Srednjovekovni pravni spomenici o zalozi pružaju nekoliko veoma kratkih pojedinačnih pravnih podataka. Može se konstatovati da je zaloga bila u upotrebi i da su se u njenoj primeni ispoljavale neke negativne pojave, protiv kojih se zakonodavac borio.

Obligaciono pravo

U srednjovekovnoj Srbiji najzastupljeniji obligacioni ugovori su poklon, razmena, kupoprodaja, ostava i zaloga.

• Pokloni su bili najčešći obligacioni ugovor u srednjovekovnoj Srbiji. Davali su se u pismenom obliku. Predstavljali su prenošenje prava svojine poklonodavca u korist poklonoprimca i po pravilu je bio neopoziv. Učinjen poklon je perfektan i zbog toga se ne može opozvati. Izuzetak je slučaj neblagodarnosti poklonoprimca. Kasnije je propisano opozivanje poklona koji je učinjen od maloletnog ili bezumnog. Ovaj princip je prihvaćen iz vizantijskog prava. Poklone su vladari dodeljivali crkvama i manastirima i vlasteli i oni su se zapisivali u vladarskim poveljima. Privatna lica su takođe darivala crkve i manastire, i za to je korišćen grčki izraz „harisati“. Iraz „dar“ se odomaćio za vreme cara Dušana.

• Razmena je jedan od najstarijih obligacionih ugovora. To je ugovor kojim se svaki ugovarač obavezuje svom saugovoraču da preda stvar na kojoj on stiče pravo svojine. Nekoliko izvora iz XIV veka potvrđuje razmenu između zemljoposednika. U poveljama se naglašava da je razmena bila dobrovoljna i pravedna jer su upravo to uslovi za razmenu. Vladarev podanik, osoba sa kojom vladar vrši razmenu,  ne sme biti ni u kom smislu oštećen razmenom i vladar ne sme vršiti nikakav pritisak nad njim.

Kako bi vladar teritorijalno zaokružio obdareno imanje, javlja se jedan poseban oblik u kome je prilikom darivanja crkva i manastira, razmenjivao svoja imanja sa imanjima svojih podanika. Taj slučaj je više pripadao oblasti javnog prava. Sa razvojem robnonovčanih odnosa, razmena gubi na značaju.

Predmet i cena

Najbitniji elementi kupoprodajnog ugovora bili su predmet, cena i njena isplata. Razvojem robnonovčane privrede kupoprodaja je sve više dobijala na značaju. Predmet kupoprodaje su bila nepokretna i pokretna dobra. Posredstvom vizantijskih odredaba o pravu preče kupovine nastaje novo srpskoslovensko shvatanje o porodičnim i seoskim odnosima. Često se pominjala kupljenica, kao naziv za nepokretno imanje pribavljeno kupovinom.

Vladari su kupovali nepokretnosti i poklanjali ih crkvama i manastirima, ovi slučajevi su se beležili u poveljama. Vladari su garantovali slobodu trgovine, u spoljnim odnosima ona je garantovana u ugovorima, a u unutrašnjim odnosima u poveljama. Kupoprodaja se odvijala i između privatnih lica.

Kapara ja predviđena kao odustanica: ako je kupac kriv za raskid ugovora o kupoprodaji on gubi datu kaparu, u slučaju da je prodavac kriv za raskid ugovora, on plaća iznos od dve kapare. Ovo je poznato pravilo koje je vekovima važilo kao običajno pravno pravilo kod Srba i drugih južnih Slovena.

Sačuvana su samo dva kupoprodajna ugovora iz srpskog srednjeg veka: Prizrenska tapija koja je nastala sredinom XIV veka. Prema sadržaju se vidi da je pisana po vizantijskom uzoru. Iz ovog izvora se može zaključiti da su prodavci svojom baštinom garantovali i obezbeđivali kupcu uživanje kupljenog dobra.

Novu snagu u srpskoslovenskim shvatanjima o porodičnim i seoskim odnosima dobile su vizantijske odredbe o pravu preče kupovine. Ovim je nastao pravni običaj koji je živeo vekovima i koji je kasnije kodifikovan u Srpskom građanskom zakoniku iz 1844. godine.

Sačuvan je i ugovor iz prve polovine XV veka, kojim je Radoslava, žena Radonje Mirkovića, prodala manastiru Sv. Pavla kuću u gradu Trepči. Promet pokretnih dobara se obavljao na trgovima.

Ostava

Ostava je bila često praktikovan ugovor, gde su bogati pojedinci u ratnim vremenima, novac i druge dragocenosti poveravali nekome drugom na čuvanje. U srpskim izvorima ostava se naziva i poklad ili postava, ili na latinskom depositum, a u zakoniku Konstantina i Justinijana iz XVII ovaj ugovor se naziva turskom rečju „amanet”.

Srpski i bosanski vladari su svoje dragocenosti često ostavljali u Dubrovniku. U Dušanovom zakoniku se pominje slučaj nevoljne ostave (despositum de iure) gde je bila propisana odgovornost gostioničara za stvari koje bi mu predao putnik.

Zajam i zaloga

U srpskim izvorima drugi naziv za zalogu je zaklad. Razvojem robnonovčane privrede zajam i zaloga dobijaju na značaju. Ugovorom o zajmu, zajmoprimac je dobijao novac ili neku zamenjivu stvar uz obavezu da vrati istu količinu iste vrste stvari posle određenog vremena i da plati kamatu zajmodavcu. Kao sredstvo obezbeđenja, zajmoprimac je davao zalogu zajmodavcu. Zalog se prodavao na javnom mestu, ukoliko zajmoprimac ne izmiri ugovorenu obavezu u roku.

Srbi, prvenstveno srpski plemići, su uzimali zajmove od Dubrovčana i zauzvrat davali zaloge. To su mogle biti i pokretne i nepokretne stvari, kao na primer kuće, zemlja, skupocenosti, vinogradi itd.

U Dušanovom zakoniku zaloga se pominje u članu 90: „zaloge, gde se nađu, da se otkupljuju”. Ovo je jedini pomen zaloge u Dušanovom  zakoniku, ali je od velike važnosti jer svedoči nameru zakonodavca da omogući dužnicima otkup  zaloge čak i ako ona pređe u treće ruke.

.

Bračno pravo

Svetovni izvori u kojim postoje odredbe o bračnom pravu

Ustanova braka je u srednjovekovnoj Srbiji još početkom XIII veka došla pod okrilje crkve, a brak je potpao pod norme crkvenog prava, koje ne spadaju u srpsko srednjovekovno pravo. Ove činjenice ne znače da brak nije bio regulasan i određenim svetovnim normama, koje su uglavnom pomagale da se crkvena norma sprovede u život.

U Zakonopravilu su bila propisana osnovna pravila za sklapanje braka (koja važe i danas), a to su prvenstveno:

• polna zrelost za brak
• zabrana sklapanja braka u okviru srodničke grupe (srodnička egzogamija)
• sklapanje braka u okviru verske grupe (verska endogamija)
• mesto i vreme sklapanja braka (u crkvi, posle liturgije)
• zabrana sklapanja braka za vreme četiri velika posta i sredom i petkom.

Pored Zakonopravila, i Žička povelja iz 1220. godine uređivala je određene aspekte bračnog prava, konkretno bračne smetnje i razvod.

Bračna smetnja koja se izdvojila u povelji bila je o zabrani braka sa svastikom za koju je predviđena i kazna (povlašćen stalež je plaćao dva vola, a sebar jednog). Iz mnogih slučajeva srodstva po tazbini zakonodavac se zaustavio samo na jednom i to na svastici odnosno na nedozvoljenom braku sa njom. To ne znači da je on ignorisao sve ostale slučajeve, nego da je istakao onaj, koji se najčešće dešavao i protiv kojeg se zbog toga trebalo naročito boriti. Ova, danas poprilično čudna zabrana, je u to vreme imala smisla, jer je brak sa svastikom bio prihvatljiv pa čak i poželjan među ljudima, što se očigledno želelo iskoreniti.

Razvodu braka je posveđen veliki broj odredaba. Načelno gledano, brak je bio neraskidiv, ali u praksi razvod je bio moguć pod određenim uslovima koji su predviđeni i u skladu sa zakonom, prema tačno određenom postupku i od nadležne vlasti. Samovoljno raskidanje braka je bilo zabranjeno. Zanimljiva činjenica koju iz Žičke povelje saznajemo, jeste ta da se različito gledalo ko je kriv za raskid (muškarac ili žena). Ukoliko bi muškarac bio kriv, takva radnja ne bi nailazila na oštru osudu, dok je ženino napuštanje muškarca shvatano kao određena vrsta 'ludila'. Pored te razlike, postojala je i razlika u kažnjavanju lica koje bi napustilo svog partnera. U slučaju da su imale svoju zasebnu imovinu, žene su kažnjavane globom, dok ukoliko ne bi imala imovinu, kažnjavana je i telesnom kaznom (po volji muža, a potom je muž 'određivao njenu dalju sudbinu' odlučivajući da li će i dalje žena živeti sa njim ili ne, što je ženu bez sopstvene imovine stavljalo u vrlo zavistan položaj). Muž je takođe kažnjavan globom, i pritom je morao ženu vratiti kući, ali i uprkos tome, njegova kazna je često bila neodređena, pa čak i blaga, što nam govori da je pojava ostavljanja žene od strane muža bila uobičajena i česta u tadašnjoj Srbiji. Valja reći da razvod verovatno nije bio moguć svim slojevima stanovništva, jer prema zabeleženim slučajevima razvodi su se ulgavnom dešavali među vlastelom i u vladarskim porodicama.

Dušanov zakonik je još jedan svetovni izvor koji je uređivao prvenstveno brak između pravoslavaca i katolika i crkveno venčanje. U njemu je propisano crkveno venčanje kao obavezan vid sklapanja braka (jer je teško hvatalo korene kod Srba). Bračni par je venčavao nadležni parohijski sveštenik koji je i garantovao kanonsku ispravnost braka (da među venčanima nije bilo bračnih smetnji), jer je poznavao ljude u parohiji.

Pored obaveznosti crkvenog venčanja, Dušanov zakonik je regulisao i pitanje braka između pravoslavnih i katolika, gde je dozvolio takav vid braka samo ukoliko je muškarac katolik, a žena pravoslavne vere, i to pod uslovom da muškarac mora preći u pravoslavlje kako bi brak bio validan (ukoliko to ne uradi, brak se automatski raskida proterivajući katolika). Brak sa ženom katolikinjom nije bio dozvoljen.

Pravni položaj žene u braku

Dušanov zakonik daje određene podatke koji govore da pravni položaj žene u srednjovekovnoj Srbiji nije bio loš. Prema zakoniku, vlastelinka je mogla osloboditi otroka, što znači da je imala pravo raspolaganja tim delom 'imovine'. U zakoniku jasno piše da je žena mogla biti pozvana na sud kao stranka u postupku, što znači da je mogla i raspolagati sopstvenom zasebnom imovinom ili porodičnim imanjem i tim povodom nastupiti na sudu. Ovde se vidi da je žena kao pravni subjekt imala i pravnu i poslovnu sposobnost, jednako kao i muškarci.

Kada bi uporedili položaj muškarca i žene u braku i porodici uopšte, njihov položaj je daleko od jednakog. Ovo je razumljivo,obzirom da znamo da je u srednjovekovnoj Srbiji pravilo bilo da je muž glava porodice, samostalan ratnik ili radnik, koji je lično izdržavao ukućane pa samim tim bio i glava porodice. On je bio taj koji je ženu dovodio u svoju kuću i bilo je normalno i sasvim logično da žena u takvoj situaciji bude u potčinjenom položaju. Po kaznama koje su sledile ženi koja bi samovoljno napustila muža možemo jasno uočiti podređeni položaj. One su pored plaćanja kazne, bile i telesno kažnjavane šibanjem (i to onoliko puta koliko je muž želeo), a kasnije su čak mogle biti i prodavane ukoliko bi to bila želja muža. Nijedna slična kazna nikada nije bila predviđena za muškarca. „Patrijarhalni hrišćanski moral srednjeg veka više je osuđivao prestupe polnog morala od strane žene nego od strane muškarca, a povezivanje polnih prestupa uopšte sa određenom vrstom ludila može se naći i u katoličkim i u pravoslavnim društvima srednjeg veka.”

U izvorima se pominje i imovina koju je žena prinosila mužu prilikom udaje. Ova ostanova se zove miraz, a u to vreme je označavana grčkom rečju prikija ili slovenskom tastnina. Muževi su nad miraznim dodbrima imali pravo plodouživanja, ali ne i pravo svojine. Nakon muževljeve smrti, miraz (prikija) se vraćala ženi.

Porodično pravo

U srednjovekovnoj Srbiji postojala su dva oblika porodice: prosta porodica (inokosna) i proširena porodica (kuća, zadruga).

Porodična zadruga

Porodična zadruga (u srednjovekovnim izvorima se koristio naziv 'kuća'), postojala je kod mnogih indoevropskih naroda i uglavnom je bila karakteristična za početak društvenog razvoja. Porodična zadruga u Srbiji se mogla shvatiti kao zajednica više inokosnih porodica. Podrazumevala je zajednički život više generacija, po pravilu povezanih bliskim krvorodničkim vezama. Najčešće se širila (nastajala) tako što je u jednoj kući ostalo da živi više generacija ili tako što su braća sa porodicama nastavljala da žive u zajedničkoj kući. Zanimljiva činjenica jeste da se sličan vid zadruge održao kod nas čak i do sredine XX veka.

Zadruga je predstavljala zajednicu života onih koji su živeli zajedno. Osim zajedničkog života u istoj kući, zadrugari su delili hranu i imanje, tj. zajedno su učestvovali u poslovima po principu podele rada. Ona je bila i zajednica imanja jer je naziv 'kuća' označavao celokupno imanje, a ne samo kuću u kojoj su boravili.

Kao što je već pomenuto, zadruga je bila zasnovana na kolektivnoj svojini iz čega je proilazilo i kolektivno pravo raspolaganja zadružnom imovinom. Pored te, kolektivne, postojala je i privatna svojina. Kada pričamo o individualnoj svojini uglavnom se misli na odeću,nakit,posteljinu i druge lične (privatne) stvari zadrugara.

Iako je u zadruzi postojala 'glava porodice' (uglavnom najstariji brat ili otac) koji se smatrao starešinom ('gospodarom kuće'), i ostali zadrugari su igrali određenu ulogu i bili relevantni u zadruzi. To se vidi odatle, što je na sudu mogao zastupati zadrugu i redovni zadrugar. Još jedan zanimljiv podatak jeste da se zadruga kao pojava pojavljivala ( pored nepovlašćenog, sebarskog staleža) i kod povlašćenog staleža, ali dosta ređe jer iako su postojale jake porodične veze u okviru vlastelinskog roda, oni nisu imali potrebu da žive u jednoj kući, jer nije postojala zajednička proizvodnja.

Pored zadruge, postojala je prosta porodica koju su, kao i danas, činili roditelji sa decom. Ovaj tip porodice je bio češći kod povlašćenog staleža jer su oni imali sredstava da takvu porodicu održe u životu, ali neretko se pojavljivala i kod sebarskog staleža.

Na strukturu porodice, pored društvenih okolnosti i običaja, uticala je i državna vlast i gospodar vlastelinstva, sa ciljem što profitabilnijeg ubiranja dažbina i rabota. Te dve 'obaveze' koju je porodica morala ispuniti raspoređivane su prema ognjištu odnosno glavi sposobnoj za rad. Sasvim logično je bilo da je interes gospodara i vlasti bio da ima što više ovakvih ognjišta kako bi srazmerno tome bilo što više rabotnika i poreza. Zbog ove situacije, postojali su propisi koji su nalagali podelu proširenih porodica baš zbog što većih prihoda gospodaru. Ovde je postojao jedan problem. Gospodar nije smeo da dozvoli da porodica bude previše 'slaba' (mala), jer ne be uspela da podnese sve terete, te su postojali i propisi koji su upućivali na udruživanje prostih porodica u jednu složenu koja će lakše funkcionisati.

Nasledno pravo

Odredbe o naslednom pravu u srednjovekovnoj Srbiji prvenstveno su sadržane u Zakonopravilu, Skraćenoj sintagmi i Dušanovom zakoniku, kao i samom običajnom pravu. Sama naslednost vlastelinskih baština (ali i meropaških baština) je bila stara institucija, što možemo videti po tadašnjim poveljama, kao i da sama reč baština (očevina) govori o njenoj naslednosti.

U srednjovekovnoj Srbiji su postojala dva tipa nasleđivanja: zakonsko nasleđivanje i testamentalno nasleđivanje.

Zakonsko nasleđivanje u srednjovekovnoj Srbiji

Zakonsko nasleđivanje predstavalja sticanje prava na nasledni deo na osnovu samog zakona (propisa), a ne na osnovu lične želje ostavioca (odnosno volje izražene u testamentu). Zakonsko nasleđivanje je prvenstveno pominjano u Dušanovom zakoniku gde je propisano da vlastelina nasleđuju deca . Dugo je bilo spekulacija oko toga da li se pod decom podrazumevaju samo sinovi (što je bilo donekle i logično), ali sam zakonik podrazumeva i sinove i ćerke kao prve zakonite naslednike. Ukoliko ostavilac nije imao dece, ili su ona umrla pre ostavioca, baština se smatrala pustom sve dok se ne nađe drugi zakoniti naslednik. Unučad su bila ta koja bi prva preuzela nasledni deo ukoliko dece ostavioca ne bi bilo, a ukoliko nema unučadi, nasledni deo se nasleđuje u pobočnim linija do osmog stepena srodstva, a u slučaju da ostavilac nije imao srodnike do osmog stepena srodstva, takva zaostavština bi se nazivala 'odumrtna' i pripala bi vladaru.

Davanje nasleđa pobočnim srodnicima je zapravo bila novina u srednjovekovnoj Srbiji, uvedena verovatno tek u Dušanovom zakoniku (ili malo ranije), dok postoje izvori da ukoliko ostavilac nema prirodnih naslednika (dece i unučadi), celokupan nasledni deo bi nasledio vladar. U 48. članu Dušanovog zakonika stoji još jedna zanimljiva odredba, a ona glasi da se po smrti vlastelina 'konj dobri o oružje da se daje caru, a svita velika biserna i zlati pojas da ima sin mu i da mu car ne uzme'. Ova odredba je imala smisla, jer je predaja ratnog konja i oružja vladaru simbolizovala uspomenu na vreme kada je predak vladara kome su stvari date lično dao plemstvo pretku umrlog vlastelina.

Zakonsko nasleđivanje sebarske baštine

Sebri, iako nepovlašćen stalež, imali su svoju baštinu i mogli su je nasleđivati, o čemu svedoči i Svetostefanska povelja (1313-1318). Iz ove Povelje se jasno može utvrditi da se meropaška baština nasleljivala po prvoj muškoj liniji. Ovo je imalo smisla, jer je bitan uslov bio postojanje rabotnika, odnosno radnika na tom imanju koje se nasleđuje, koji će obavljati poslove i ispunjavati obaveze koje su teretile tu meropašku baštinu koju je držao.

Ovde se stvara pitanje šta će se desiti sa baštinom ukoliko iza preminulog meropha ne bi ostalo muško dete? Zahvaljujući poveljama saznajemo da bi takva baština bila predavana gospodaru vlastelinstva koji bi potom dodeljivao to imanje drugom merophu koji je bio u stanju da obavi dažbine i rabote koje su se od njega i zahtevale. Ali Svetostefanska hrisovulja propisuje još jednu odredbu, a ona glasi: „Sirota (udovica) koja ima mala sina da si drži vse selo (celo imanje) dogde jej sin podraste; ako li ne ima sina, da si drži selište (mesto sa kućom) i vrt i najbolju glavnu nivu si”. Ova odredba bi značila da je žena pokojnog meropha držala celo imanje do punoletstva sina, a ukoliko ga nije imala, pripalo bi joj selište, vrt, i najbolja njiva.

Pobočni srodnici nisu bili naslednici meropaških baština, jer su po pravilu već imali svoju baštinu iz koje su crpeli sredstva, ili su živeli u porodičnoj zadruzi gde se pitanje nasleđivanja baštine nije ni postavljalo. Moguće je da su postojali slučajevi gde su pobočni srodnici želeli da se nasele na imanje pokojnika, ili čak ukoliko bi imali malo svoje zemlje pomoću koje su se teško izdržavali, moguće da su mogli dobiti tu baštinu, ali zbog manjka izvornih podataka o toj temi, ne možemo znati da li su interesi pobočnih srodnika uzimani u obzir.

Pored meropaha, Svetostefanska povelja se bavi i nasleđivanjem sveštenika i majstora.

Sveptenici su mogli imati svoju vlastitu baštinu nasleđenu od roditelja, ili predaka i zvali su se popovi baštinici, a ukoliko ne bi imali svoju baštinu, dobijali bi od gospodara vlastelinstva na korišćene određeni posed na kome bi vršili službu, odnosno zemljišne parcele neophodne za izdržavanje svoje porodice pod nazivom tri njive zakonite. (Ukoliko bi bi uzeo više parcela od „tri njive zakonite”, kako bi mogao prehraniti porodicu, on bi za tu dodatnu zemlju imao obaveze kao i svaki drugi zavisni zemljoradnik).

Pravo da naslede imovinu preminulog popa gubili su oni sinovi koji se nisu pripremili za poziv sveštenika, odnosno samo sinovi koji „knjigu izuče”, odnosno odluče se da nastave očevim putem imali su pravo i da naslede njegovu imovinu.

Majstori su takođe mogli biti ostavioci svoje baštine, ali su i oni imali posebna ograničenja u ovoj sveri prava. Ograničenje je glasilo da ukoliko bi majstor imao više sinova, samo bi jedan mogao naslediti „otčino mesto”, što bi značilo da samo jedan sin može naslediti celokupno očevo imanje (zanatsku radnju, kuću i eventualnu zemlju ostavioca), dok bi ostali sinovi postajali rabotnici i bili potpuno isljučeni iz nasledstva. U poveljama nije objašnjeno kako se određivalo koji sin majstora će ga naslediti, ali se predpostavljalo da je to bio onaj koji je najviše pomagao u očevom poslu i najbolje poznavao zanat.

Testamentalno nasleđivanje

Testamentalno nasleđivanje je sticanje prava na nasledni deo na osnovu ostaviočeve volje koja je izražena u testamentu. Iako ne postoje sačuvani testamenti ovog tipa iz srednjovekovne Srbije, pretpostavlja se da su postojali. U srpskim pravnim tekstovima nije se koristila reč testament, već reči zaveštanije i zavet ( kao i grčka reč dijataks).

Odredbe o testamentu su uglavnom preuzimane iz vizantijskog prava, a što se tiče srednjovekovnih srpskih pravnih tekstova, pominje se u Zakonopravilu. Osnovni postulati u Zakonopravilu glasili su:

• Nije se pravila razlika između muške i ženske dece
• Zaveštalac je mogao svoje zakonske naslednike isključiti iz nasleđa u određenim slučajevima ( na primer ukoliko bi se nužni naslednik teško ogrešio o ostavioca)
• Sloboda volje zaveštaoca bila je ograničena takozvanim nužnim naslednim delom - koji je značio da zakonita deca moraju dobiti najmanje jednu trećinu naslednog dela ostavioca, a ako ih ima četvoro ili više, najmanje jednu polovinu nasledstva.

Vidi još

• Srpsko srednjovekovno pravo
• Istorija Srbije u srednjem veku
• Dušanov zakonik

Literatura

• Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija (Treće izd.). Beograd: Univerzitet u Beogradu-Pravni fakultet
• Teodor Taranovski, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi
• Mošin, Ćirković, Sindik, Zbornik srednjovekovnih ćirilskih povelja
• Dušanov zakonik, pr. Đ. Bubalo
• Nina Kršljanin, "Kralj kao zaštitnik crkve: pravna analiza žičkih povelja Stefana Prvovenčanog"
• "Zakonodavstvo Stefana Dušana",Aleksandar Solovjev-Porodična zadruga

Spoljašnje veze

• Emilija Stankovic. „The Serbian Civil Code - the fourth codification in Europe”.