Grigorije Gavra

Grigorije Gavra (grč. Γρηγόριος Γαβρᾶς) je bio sin vizantijskog guvernera Trapezunta, Teodora Gavre, koji je učestvovao u manjoj neuspešnoj pobuni protiv cara Aleksija I Komnena oko 1091. godine.

Život u Carigradu

Pošto je Grigorijev otac bio važan guverner i moćan general, car Aleksije I je želeo da ga poveže sa carskom porodicom. Shodno tome, Grigorije je bio sa svojim ocem u Carigradu tokom kasnih 1080-ih kada se verio za ćerku Aleksijevog brata, sevastokratora Isaka Komnina . Grigoriju je ostao carski dvor pošto se njegov otac vratio u Trapezunt.

Ubrzo nakon toga umrla je Grigorijeva majka, a njegov otac se ubrzo ponovo oženio, ovog puta za plemkinju izAlanije koja je slučajno bila bliska rođaka žene Isaka Komnina. Kada se to saznalo u prestonici, Grigorijeve veridbe su tiho raskinute jer su se sada smatrali bliskim rođacima i prema građanskim i crkvenim zakonima takvi brakovi su bili zabranjeni. Aleksije je, međutim, bio zabrinut zbog Teodorove reakcije, pa je zadržao Grigorija na dvoru kao taoca kako bi obezbedio Teodorovo dalje dobro ponašanje, uveravajući Teodora tvrdnjom da razmišlja da oženi Grigorija jednom od svojih ćerki.

Teodor se ubrzo vratio u prestonicu i skovao plan da otme sina i vrati se sa njim u Trapezunt. Odveo je dečaka do luke Farus pre nego što je pobegao brodom u Euksin . Car Aleksije I je ubrzo dobio vest i on je odgovorio tako što je poslao eskadrilu brodova da uhvati oca i sina. Sustigli su Teodora kod grada Egina i savetovali mu da preda sina carevim predstavnicima. Da bi ga ubedili, još jednom su ponovili carevu želju da oženi Grigorija jednom od njegovih ćerki, Marijom Komninom. Videvši da nema izbora, Teodor je poslušao i Grigorije se ubrzo našao ponovo zatvoren u Carigradu.

Pobuna protiv cara Aleksija I

Po povratku Aleksije je samo ratifikovao bračni ugovor uobičajenim pravnim formalnostima i dao Grigorija na staranje jednom od caričinih pratilaca, evnuhu Mihailu. Mihailo je ubrzo uveo rigorozan obrazovni i borilački program za dečaka. Nije voleo svog učitelja, teško je poštovao pravila i bio je iritiran što se prema njemu ne odnose sa poštovanjem koje zaslužuje kao budući član carske porodice. Ubrzo su mu misli skrenule na to kako da pobegne sa dvora i vrati se ocu.

Okupivši malu grupu zaverenika, od kojih su neki bili vojnici koji su bili bliski caru, Grigorije je izneo svoje planove za bekstvo. Jedan od njih jeste prijavio Grigorijeve planove caru Aleksiju I, ali je car odbio da mu veruje. Tako je onih nekoliko koji su bili lojalni caru Aleksiju I tada skovali zaveru da uhvate Grigorija i njegove pristalice. Kada je Grigorije insistirao da odmah želi da pobegne iz Konstantinopolja, rekli su mu da neće pristati na njegov plan ako im ne garantuje svoju zaveru zakletvom. Grigorije se složio i tako su ga odveli u crkvu gde se čuvao jedan od eksera sa raspeća Gospoda Isusa Hrista . Ovde su mu rekli da ukrade svetu relikviju i da je iznese kako bi se njome zakleo. Grigorije, budući mlad i naivan, posluša ih i ukrade svetinju.

U tom trenutku, jedan od ljudi koji je obavestio cara o zaveri otišao je po neke stražare i vratio se vičući: „Vidi, evo Gavre, a sveti ekser je u njegovoj odeći pored njegovih grudi. Grigorije je uhapšen i doveden pred cara, gde je ekser otkriven. Na saslušanju je sve priznao, a otkrio je i imena svojih kolega zaverenika. Car Aleksije I ga je proglasio krivim i poslao Georgiju Mesopotamiku, Duksu Filipopoljskom, kome je naređeno da ga drži zatvorenog u jednoj od kula u gradu. Svi Grigorijevi saučesnici bili su prognani ili zatvoreni.

Literatura

• Ana Komnina, Aleksijada, prevela ERA Sevter, Penguin Classics, 1969.
• Džordž Finlej, Istorija Vizantijskog i Grčkog carstva od 1057-1453, tom 2, Villiam Blackvood & Sons, 1854