Википедија

Grupe za samopomoć za mentalno zdravlje

Grupe za samopomoć za mentalno zdravlje su dobrovoljna udruženja ljudi kojima je zajednička želja da prevaziđu duševne bolesti ili na drugi način povećaju nivo kognitivne ili emocionalne dobrobiti.[1] Mnogi psihosocijalni procesi u grupama su isti, imale su različite odnose sa stručnjacima za mentalno zdravlje. Zbog prirode ovih grupa, grupe za samopomoć mogu pomoći u podmirivanju troškova lečenja mentalnog zdravlja, a implementacija u postojeći sistem mentalnog zdravlja mogla bi pomoći u lečenju većeg broja mentalno obolele populacije.[2]

Grupni procesi uredi

Ne postoje dve grupe za samopomoć koje su u potpunosti iste, na sastav i stavove utiče ideologija i okruženje grupe.[3] U većini slučajeva, grupa postaje minijaturno društvo koje može funkcionisati kao tampon između članova i ostatka sveta.[4] Najvažniji procesi su oni koji zadovoljavaju lične i društvene potrebe.[5]

Uprkos razlikama, istraživači su identifikovali mnoge psihosocijalne procese koji se dešavaju u grupama za samopomoć vezane za njihovu efikasnost: prihvatanje, promena perspektive članova o sebi, promena perspektive o svetu, katarza, nestanak, modeliranje uzora, učenje novih strategija suočavanja, međusobna afirmacija, postavljanje životnih ciljeva, ulivanje nade, opravdanje, normalizacija, pozitivno potkrepljenje, smanjenje društvene izolacije, smanjenje stigmatizacije, samootkrivanje, deljenje i pokazivanje empatije.[3][4][5][6][7]

Pet teorijskih okvira je korišćeno u pokušajima da se objasni efikasnost grupa:[6]

  1. Socijalna podrška: zajednica ljudi koja pruža fizičku i emocionalnu dobrobit, faktor koji umanjuje razvoj psihičkih i fizičkih bolesti.
  2. Iskustveno znanje: članovi stiču specijalizovane informacije i perspektive koje su drugi članovi stekli živeći sa teškom mentalnom bolešću. Potvrđivanje njihovih pristupa problemima povećava njihovo samopouzdanje.
  3. Učenje po modelu: članovi sa iskustvom postaju verodostojni uzori.
  4. Teorija socijalne komparacije: pojedinci sa sličnim mentalnim bolestima privlače jedni druge kako bi uspostavili osećaj normalnosti za sebe. Smatra se da međusobno upoređivanje daje drugima podsticaj da se promene na bolje bilo putem upoređivanja prema gore (gledajući na nekoga kao uzor) ili prema dole (uporedivši primer koliko mentalna bolest može biti iscrpljujuća).
  5. Teorija pomagača: oni koji pomažu jedni drugima osećaju veću međuljudsku kompetenciju menjajući živote drugih na bolje. Pomagači smatraju da su dobili onoliko koliko su dali drugima. Samopoštovanje pomagača se poboljšava društvenim odobravanjem onih kojima su pomogli, stavljajući ih u povoljniji položaj da pomažu drugima.

Okvir izveden iz zajedničkih tema u empirijskim podacima opisuje oporavak kao kontekstualni nelinearni proces. Okvir je identifikovao nekoliko pregovaračkih strategija, neke osmišljene za prilagođavanje bolestima, a druge osmišljene da promene mišljenje i ponašanje. Prva kategorija uključuje strategije kao što su aktivnosti prihvatanja i uravnoteženja, što uključuje pozitivno razmišljanje, povećanje sopstvene lične kontrole i aktivizam u sistemu mentalnog zdravlja.[8]

Odnos sa stručnjacima za mentalno zdravlje uredi

Istraživanje 1978. u Sjedinjenim Američkim Državama je pokazalo da postoji relativno povoljno mišljenje o grupama za samopomoć i da postoji ugodna klima za integraciju i saradnju u sistemu pružanja mentalnog zdravlja.[9] Uloga grupa za samopomoć u ulivanju nade, olakšavanju suočavanja i poboljšanju kvaliteta života svojih članova je sada široko prihvaćena u mnogim oblastima unutar i izvan medicine.[3]

Surgeon's General Workshop 1987. je obeležio javni poziv za uspostavljanje ravnopravnih odnosa sa grupama za samopomoć. Generalni hirurg Everet Kop se predstavio na ovoj radionici zalažući se za odnose koji naglašavaju poštovanje, jednake odnose.[10]

Istraživanje psihoterapeuta u Nemačkoj je pokazalo da je 50% ispitanika prijavilo visoko ili veoma visoko prihvatanje grupa za samopomoć, a 43,2% je ocenilo kao umereno. Samo 6,8% ispitanika ga je ocenilo niskim ili vrlo niskim.[11]

Istraživanja grupa za samopomoć su pokazala vrlo malo dokaza o antagonizmu prema stručnjacima za mentalno zdravlje.[7][12]

Preporuke uredi

Velika većina korisnika koristi profesionalne usluge kao pristup ka samopomoći ili istovremeno ili naknadnom negom nakon nje. Profesionalno upućivanje na grupe za samopomoć može biti isplativ metod za nastavak pružanja usluga mentalnog zdravlja i njih dvoje mogu koegzistirati u okviru svojih oblasti. Dok grupe od dvanaest koraka, kao što su Anonimni alkoholičari, doprinose sistemu profesionalnih usluga mentalne i/ili upotrebe supstanci, veliki broj grupa koje nemaju toliko koraka ostaju nedovoljno iskorišćene u tom sistemu.[2]

Profesionalno upućivanje na grupe za samopomoć radi mentalnog zdravlja je manje efikasno od dogovaranja za buduće članove da se sastanu sa veteranima. Preporuke uglavnom dolaze iz neformalnih izvora (npr. porodica, prijatelji). Oni koji pohađaju grupe čine samo jednu petinu do jedne trećine populacije.[3] Jedno istraživanje je pokazalo da je 54% članova o svojim grupama saznalo iz medija, 40% je saznalo za svoju grupu od prijatelja i rodbine, a relativno mali broj njih je saznao od profesionalnih preporuka.[13]

Efikasnost uredi

Grupe za samopomoć su efikasne u pomaganju ljudima da se nose sa brojnim problemima i da se oporave od njih.[6][14] Nemačke grupe su se pokazale jednako efikasnima kao i psihoanalitički orijentisana grupna terapija.[7][15] Učešće u grupama je povezano sa smanjenjem broja psihijatrijskih hospitalizacija ili su kraće ako do njih dođe. Članovi pokazuju poboljšane veštine suočavanja, veće prihvatanje svoje bolesti, bolje pridržavanje lekova, smanjeni nivo brige, veće zadovoljstvo svojim zdravljem, poboljšano svakodnevno funkcionisanje i poboljšano upravljanje bolestima. Učešće u grupama podstiče prikladnije korišćenje profesionalnih usluga, čineći vreme provedeno u nezi efikasnijim.[6] Smanjena hospitalizacija i kraće trajanje ukazuju da grupe za samopomoć rezultiraju finansijskim uštedama za zdravstveni sistem, jer je hospitalizacija jedna od najskupljih usluga mentalnog zdravlja. Smanjeno korišćenje drugih usluga može dovesti do dodatne uštede za sistem.[6]

Grupe za samopomoć povećavaju samopoštovanje, smanjuju stigmu, ubrzavaju rehabilitaciju, poboljšavaju odlučivanje, smanjuju sklonost dekompenzaciji pod stresom i poboljšavaju društveno funkcionisanje, ali ne pokazuje se uvek da umanjuju psihijatrijsku simptomatologiju.[3][4][16] Terapeutski efekti se pripisuju povećanoj društvenoj podršci, osećaju zajednice, obrazovanju i ličnom osnaživanju.[17][18][19]

Članovi grupa za samopomoć su ocenili svoju percepciju efikasnosti u proseku 4,3 na Likertovoj skali od 5 tačaka.[13]

Socijalna podrška dovodi do dodatnih koristi u upravljanju stresom, faktorom koji može pogoršati mentalne bolesti.[20]

Kritika uredi

Postoji nekoliko ograničenja grupa, među kojima su nemogućnost da vode detaljnu evidenciju, nedostatak formalnih procedura za praćenje članova, odsustvo formalnih procedura pregleda novih članova, nedostatak formalne obuke za liderstvo i nemogućnost članova da prepoznaju pridošlicu sa ozbiljnom bolešću koja zahteva hitno lečenje. Postoji nedostatak i profesionalnih ili zakonskih regulatornih ograničenja koja određuju kako takve grupe mogu delovati, postoji opasnost da članovi zanemare savete stručnjaka za mentalno zdravlje, a može doći i do anti–terapijskog suzbijanja ambivalencije i neprijateljstva.[12][21] Istraživači su elaborirali specifične kritike.[3][4]

Formulativni pristup uredi

Istraživači su se bavili pitanjem da li bi formulirani pristupi grupnoj psihoterapiji samopomoći, poput Dvanaest koraka, mogli ugušiti kreativnost ili bi njihovo pridržavanje moglo sprečiti grupu da napravi korisne ili potrebne promene.[4][22] Drugi su kritikovali strukturu grupe za samopomoć kao previše rigidnu.[12]

Visoke stope iscrpljivanja uredi

Ne postoji univerzalna privlačnost, što doprinosi da samo 17% pozvanih ljudi prisustvuju grupi za samopomoć. Od toga samo jedna trećina ostaje duže od četiri meseca.[3][4][12]

Prekomerna generalizacija uredi

Ove se grupe ne odnose samo na dijagnozu, već na svakoga ko traži mentalno i emocionalno zdravlje, neće pružiti neophodan osećaj zajednice da izazovu jedinstvo potrebno za oporavak u grupama za samopomoć. Referentna moć je samo jedan faktor koji doprinosi efikasnosti grupe. Studija Anonimnih shizofrenika je otkrila da je moć stručnjaka uticajnija u merenjima uočene korisnosti grupe.[23]

Panacea uredi

Postoji rizik da članovi grupe veruju da je učešće panacea i da procesi grupe mogu da reše svaki problem.[3][4]

Seksualne pretnje i oportunizam uredi

Često članstvo u grupama vode volonteri. Praćenje odnosa i standarda ponašanja se retko formalizuju unutar grupe i vrše se na samoregulišućoj osnovi. U ovim okruženjima je često omogućeno nepoželjno i neetičko započinjanje seksualnih i intimnih susreta. Predatorsko i oportunističko ponašanje u ovim okruženjima omogućava veću priliku da iskoristite informacije koje se obično čuvaju i lične su, nego u drugim društvenim okruženjima ili stručno upravljanim telima.[24] 

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Humphreys, Keith; Rappaport, Julian (jesen 1994). „Researching self-help/mutual aid groups and organizations: Many roads, on journey”. Applied and Preventive Psychology. 3 (4): 217—231. doi:10.1016/S0962-1849(05)80096-4. 
  2. ^ a b Powell, Thomas J.; Perron, Brian E. (2010), „The Contribution of Self-Help Groups to the Mental Health/Substance Use Services System”, Mental Health Self-Help (PDF), Springer New York, str. 335—353, ISBN 9781441962522, doi:10.1007/978-1-4419-6253-9_15, hdl:2027.42/78200 
  3. ^ a b v g d đ e ž Solomon, Phyllis (2004). "Peer support/peer provided services underlying processes, benefits, and critical ingredients". Psychiatric Rehabilitation Journal. 27 (4): 392–401. Solomon, Phyllis (2004). „Peer Support/Peer Provided Services Underlying Processes, Benefits, and Critical Ingredients”. Psychiatric Rehabilitation Journal. 27 (4): 392—401. PMID 15222150. S2CID 33135053. doi:10.2975/27.2004.392.401. . ISSN 1095-158X. . PMID 15222150.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  4. ^ a b v g d đ e Davidson, Larry; Chinman, Matthew; Kloos, Bret; Weingarten, Richard; Stayner, David; Kraemer, Jacob (1999). "Peer Support Among Individuals with Severe Mental Illness: A Review of the Evidence". Clinical Psychology: Science and Practice. 6 (2): 165–187. Davidson, L. (1999). „Peer support among individuals with severe mental illness: A review of the evidence”. Clinical Psychology: Science and Practice. 6 (2): 165—187. doi:10.1093/clipsy/6.2.165. . ISSN 1468-2850
  5. ^ a b Wollert, Richard W.; Levy, Leon H.; Knight, Bob G. (maj 1982). „Help-Giving in Behavioral Control and Stress Coping Self-Help Groups”. Small Group Research. 13 (2): 204—218. ISSN 1046-4964. S2CID 144086029. doi:10.1177/104649648201300206. 
  6. ^ a b v g d Solomon, Phyllis (2004). „Peer support/peer provided services underlying processes, benefits, and critical ingredients”. Psychiatric Rehabilitation Journal. 27 (4): 392—401. ISSN 1095-158X. PMID 15222150. S2CID 33135053. doi:10.2975/27.2004.392.401. 
  7. ^ a b v Levy, Leon H. (1978). "Self-help groups viewed by mental health professionals: A survey and comments". American Journal of Community Psychology. 6 (4): 305–313. Levy, Leon H. (1978). „Self-help groups viewed by mental health professionals: A survey and comments”. American Journal of Community Psychology. 6 (4): 305—313. PMID 696694. S2CID 9720172. doi:10.1007/BF00885522. . ISSN 0091-0562. PMID 696694. S2CID 9720172.
  8. ^ Ochocka, Joanna; Nelson, Geoff; Janzen, Rich (proleće 2005). „Moving Forward: Negotiating Self and External Circumstances in Recovery”. Psychiatric Rehabilitation Journal. 28 (4): 315—322. PMID 15895914. doi:10.2975/28.2005.315.322. 
  9. ^ Levy, Leon H. (1978). „Self-help groups viewed by mental health professionals: A survey and comments”. American Journal of Community Psychology. 6 (4): 305—313. ISSN 0091-0562. PMID 696694. S2CID 9720172. doi:10.1007/BF00885522. 
  10. ^ Borkman, Thomasina (april 1990). „Self-help groups at the turning point: Emerging egalitarian alliances with the formal health care system?”. American Journal of Community Psychology (na jeziku: engleski). 18 (2): 321—332. ISSN 0091-0562. PMID 2198799. S2CID 45454212. doi:10.1007/bf00931307. 
  11. ^ Friedhelm, Meyer; Matzat, Jürgen; Höflich, Anke; Scholz, Sigrid; Beutel, Manfred E. (decembar 2004). „Self-help groups for psychiatric and psychosomatic disorders in Germany—themes, frequency and support by self-help advice centres”. Journal of Public Health. 12 (6): 359—364. ISSN 0943-1853. S2CID 24298468. doi:10.1007/s10389-004-0071-0. 
  12. ^ a b v g Kurtz, Linda F.; Chambon, Adrienne (1987). „Comparison of self-help groups for mental health”. Health & Social Work. 12 (4): 275—283. ISSN 0360-7283. PMID 3679015. doi:10.1093/hsw/12.4.275. 
  13. ^ a b Knight, Bob; Wollert, Richard W.; Levy, Leon H.; Frame, Cynthia L.; Padgett, Valerie P. (februar 1980). „Self-help groups: The members' perspectives”. American Journal of Community Psychology. 8 (1): 53—65. ISSN 0091-0562. PMID 7369192. S2CID 6773853. doi:10.1007/BF00892281. 
  14. ^ Kyrouz, Elaina M.; Humphreys, Keith; Loomis, Colleen (oktobar 2002). „Chapter 4: A Review of Research on the Effectiveness of Self-help Mutual Aid Groups” (PDF). Ur.: White, Barbara J.; Madara, Edward J. American Self-Help Group Clearinghouse Self-Help Group Sourcebook (7th izd.). American Self-Help Group Clearinghouse. str. 71–86. ISBN 978-1-930683-00-6. Pristupljeno 2008-01-06. 
  15. ^ Daum, K.W.; Matzat, J.; Moeller, M.L. (1984). „Psychologisch-therapeutische Selbsthilfegruppen: Ein Forschungsbericht”. Schriftenreihe des Bundesministers für Jugend, Familie und Gesundheit. (na jeziku: nemački) (Stuttgart: Kohlhammer). 
  16. ^ Kaufman, C. L. (1996). „The lion's den: Social identities and self help groups”. The Community Psychologist. 29: 11—13. OCLC 14089992. 
  17. ^ Hatzidimitriadou, E. (2002). „Political ideology, helping mechanisms and empowerment of mental health self-help/mutual aid groups” (PDF). Journal of Community and Applied Social Psychology. 12 (4): 271—285. ISSN 1099-1298. OCLC 43956503. doi:10.1002/casp.681. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 10. 2020. g. Pristupljeno 11. 10. 2021. 
  18. ^ Kurtz, Linda (1990). „The self-help movement: review of the past decade of research”. Social Work with Groups. 13 (3): 101—115. ISSN 0160-9513. doi:10.1300/J009v13n03_11. 
  19. ^ Maton, Kenneth I. (februar 1988). „Social support, organizational characteristics, psychological wellbeing and group appraisal in three self-help populations”. American Journal of Community Psychology. 16 (1): 53—77. ISSN 0091-0562. PMID 3369383. S2CID 40655711. doi:10.1007/BF00906072. 
  20. ^ Cobb, Sidney (septembar 1976). „Social Support as a Moderator of Life Stress”. Psychosomatic Medicine. 38 (5): 300—314. ISSN 0033-3174. PMID 981490. S2CID 6537305. doi:10.1097/00006842-197609000-00003. 
  21. ^ Dean, Stanley R. (januar 1971). „The Role of Self-Conducted Group Therapy”. American Journal of Psychiatry. 127 (7): 934—937. ISSN 0002-953X. PMID 5540340. doi:10.1176/ajp.127.7.934. 
  22. ^ Sagarin, Edward (1969). „Chapter 3. Gamblers, addicts, illegitimates, and others: imitators and emulators”. Odd man in; societies of deviants in America. Chicago, Illinois: Quadrangle Books. str. 56–77. ISBN 978-0-531-06344-6. OCLC 34435. 
  23. ^ Salem, Deborah; Reischl, Thomas M.; Gallacher, Fiona; Randall, Katie Weaver (jun 2000). „Referent and Expert Power in Mutual Help”. American Journal of Community Psychology. 28 (3): 303—324. ISSN 1573-2770. PMID 10945119. S2CID 38699737. doi:10.1023/A:1005101320639. 
  24. ^ Samenow, Stanton. „The Thinking Processes of Sexual Predators”. Psychology Today. Pristupljeno 15. 12. 2017. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Групе_за_самопомоћ_за_ментално_здравље&oldid=27438471”