Damaskovska afera
Damaskovska afera iz 1840. godine se odnosi na hapšenje nekoliko uticajnih članova jevrejskog društva u Damasku, optuženih da su ubili hrišćanskog monaha Tomasa, i njegovog slugu, da bi koristili njihovu krv za pravljenje jevrejskog jela mace. Optuženi su bili ispitivani i zatvoreni.[1] Egipćanski guverner ih je mučio i izvukao iz njih priznanje za ubistvo. Nakon incidenta, nasilje nad jevrejskim stanovništvom od strane hrišćana i muslimana se povećalo. Afera je stekla internacionalnu pažnju. U novembru 1840. godine, osmanski sultan Abdulmedžid II je izdao ferman, gde je zatvorenike oslobodio od optužbe krvne klevete.[2]
Nestanak i optužba
urediDana 5. februara 1840. godine, italijanski fratar, otac Tomas, sa ostrva Sardinije, i njegov muslimanski sluga, Ibrahim Amrah, nestali su u Damasku. Nakon nestanka, jevrejsko društvo je bilo optuženo od strane hrišćana za ubistva i za krvnu klevetu. Optužbe krvne klevete su bile česte u srednjovekovnoj Evropi.[3]
Nekoliko uticajnih Jevreja je uhapšeno i mučeno. Jevrejski berberin Negrin je rekao progoniteljima da je on, zajedno sa sedam ostalih Jevreja (sa nekoliko članova uticajne Farhi porodice), ubio fratra Tomasa one noći kada je nestao. Ovi muškarci su bili mučeni i pet od sedam ih je priznalo.[4] Iako se ne zna tačno koliko, neki zatvorenici su ubijeni dok su mučeni. Kada su pronađene kosti u jevrejskom kraju, nasilje prema Jevrejima se naglo povećalo. Više njih je uhapšeno pod optužbom da su učestvovali u ubistvu oca Tomasa.[2][5]
Prema Jevrejskoj enciklopediji (1901-06), sinagoga u Džobaru je uništena od strane rulje nakon optužbi za krvnu klevetu.[6]
Jevreji u Siriji nakon incidenta
urediKada je Sirija pala ponovo pod osmansku vlast, sultan Abdulmedžid je izdao ferman, kojim je ukinuo krvne klevete u Damasku. U fermanu piše da je krvna kleveta samo kleveta protiv Jevreja i zabranio je širom osmanskog carstva.[2] Deo fermana, između ostalog, govori:[7]
| „ | ... i zbog ljubavi koju gajimo prema svojim podanicima, ne možemo dozvoliti da jevrejska nacija, čija je nevinost za zločin protiv njih evidentna, zabrinuta i mučena zbog optužbi koje nemaju ni najmanje utemeljenje u istini... | ” |
Damaskovska afera je primer tenzija koje su postojale između jevrejske i hrišćanske populacije u Siriji. Tokom perioda tanzimatskih reformi, jevrejsko-muslimanski odnosi su bili mnogo bolji od hrišćansko-muslimanskih. Iako su postojali neki antisemitski incidenti kasnije, mnogo više konflikata se dešavalo između hrišćana i muslimana. Jevreji su mogli da računaju na dobru volju Osmanlija, i sve veću podršku Britanije, Pruske i Austrije.
Reference
uredi- ^ Parfitt, Tudor (1985), 'The Year of the Pride of Israel: Montefiore and the blood libel of 1840'. in: Lipman, Sonia and Lipman, V.D., (eds.), The Century of Moses Montefiore, Oxford: Oxford University Press, pp.131-148.
- ^ a b v Ma'oz, Moshe (2010), “Damascus Affair (1840)”. Encyclopedia of Jews in the Islamic World, Leiden: Brill.
- ^ „Anti-Judaism/Antisemitism/Anti-Zionism”. Encyclopedia of Jews in the Islamic World. Pristupljeno 2021-08-06.
- ^ „The Damascus Blood Libel”. www.jewishvirtuallibrary.org. Pristupljeno 2021-08-06.
- ^ Chapter 7. The Damascus Affair, Harvard University Press, 2010-12-31, str. 133—157, ISBN 978-0-674-05644-2, Pristupljeno 2021-08-06
- ^ „DAMASCUS AFFAIR - JewishEncyclopedia.com”. www.jewishencyclopedia.com. Pristupljeno 2021-08-06.
- ^ Levinsohn, Isaac Baer (1841), Éfés dammîm: a series of conversations at Jerusalem between a patriarch of the Greek Church and a chief rabbi of the Jews, concerning the malicious charge against the Jews of using Christian blood, London: Longman, Brown, Green, and Longmans. p.14. ISBN 1177904624.