Dejvid Rikardo

David Rikardo (engl. David Ricardo; 19. april 177211. septembar 1823), bio je britanski ekonomista, kome je često pripisivana zasluga da je sistematizovao ekonomiku i jedan od najuticajnijih klasičnih ekonomista.[2][3] Takođe je bio uspešan poslovni čovek, finansijer i špekulant, i stekao je značajno bogatstvo.

David Rikardo
Klasična ekonomija
David Ricardo(1).jpg
Datum rođenja19. april 1772.
Mesto_rođenjaLondon
Datum smrti11. septembar 1823.(1823-09-11) (51 god.)
Mesto smrtiLondon
Nacionalnost UK
InstitucijaHarvard
OblastKlasična ekonomija
Komperativna prednost
UzorAdam Smit
Džeremi Bentam
UticajRikardov socijalista
Karl Marks
Piero Srafa
Robert Baro
DoprinosiRikardijanska ekvivalencija
teorija radne vrednosti
komperativna prednost
Zakon padajućih prinosa[1]

Lični životUredi

David Rikardo je rođen u Londonu, kao treće od sedamnaestoro dece u sefardskoj Jevrejskoj porodici, koja je emigrirala iz Holandije u Englesku malo pre njegovog rođenja.[4] Sa 14 godina, Rikardo se pridružio ocu na Londonskoj berzi.

Rikardo je odbacio ortodoksna jevrejska verovanja svoje porodice i pobegao sa kvekerkom, Prisilom En Vilkinson, kad je imao 21 godinu. Njegov otac je bio toliko nesrećan zbog ovoga, da se odrekao Davida i nikada više nije progovorio sa njim. Otprilike u isto vreme Rikardo je postao unitarijanac.

Rikardo je na berzi stekao prilično bogatstvo, što mu je omogućilo da se penzioniše iz posla 1814, kada mu je bilo 42 godine. Tada se preselio u Gatkom Park i kupio imanje u Glosterširu.

Godine 1819, Rikardo je postao član Britanskog parlamenta, kao predstavnik Portarlingtona, opštine u Irskoj. Bio je član parlamenta sve do svoje smrti. Kao član parlamenta, Rikardo se zalagao za slobodnu trgovinu i ukidanje žitnih zakona.

Umro je u Gatkomb Parku kada je imao 51 godinu.

Rikardo je bio blizak prijatelj Džejmsa Mila, koji ga je ohrabrivao u političkim ambicijama i pisanju o ekonomiji. Među ostalima, prijatelji su mu je bili Tomas Maltus, čije ideje o rastu stanovništva je prihvatio i Džeremi Bentam.

IdejeUredi

Works, 1852

Rikardo se zainteresovao za ekonomiju nakon što je pročitao Bogatstvo naroda Adama Smita 1799. Godine.

Neke od njegovih publikacija su:

  • Visoka cena zlata, dokaz o depresiranju banknota (1810), gde se zalaže za usvajanje metalne valute
  • Esej o uticaju niske cene žita na profite akcija (1815), gde je tvrdio da bi ukidanje žitnih zakona vodilo redistribuciji bogatstva ka produktivnim članovima društva (na štetu rentijera)
  • Principi političke ekonomije i oporezivanja (1817), analiza koja zaključuje da zemljišna renta raste kako se stanovništvo uvećava. Ovde je takođe predložio teoriju komparativnih prednosti, koja je pokazala da sve zemlje mogu imati koristi od slobodne trgovine, čak iako su manje efikasne u proizvodnji svih vrsta robe od svojih trgovinskih partnera.

Druge ideje koje se vezuju za Rikarda su:

  • Rikardijanska jednakost, ideja koja tvrdi da pod određenim okolnostima izbor vlade da plati za potrošnju koristeći bilo poreze, bilo deficitarnu potrošnju može biti bez uticaja na ekonomiju.
  • Gvozdeni zakon o najamninama, koji tvrdi da će realni dohodak radnika ostati blizu nivoa opstanka, uprkos bilo kojim pokušajima da se najamnine podignu.

Teorija komparativnih prednostiUredi

A. Smit je u teoriji apsolutnih prednosti dokazao da se isplati specijalizacija i izvoz robe koja se u zemlji proizvodi efikasnije nego u inostranstvu. Rikardo postavlja pitanje šta bi se dogodilo kad bi jedna zemlja imala apsolutnu prednost u proizvodnji svih proizvoda?

Pretpostavke ove teorije su:

  • razmatraju se dva proizvoda
  • razmena se obavlja između dva proizvoda
  • postoje stalni troškovi proizvodnje
  • jednoličan je sastav kapitala
  • zanemariju se transportni troškovi
  • apstrahuje se novac kao sredstvo razmene

Teorija komparativnih prednosti nastoji da objasni strukturu međunarodne razmene. Bavi se određivanjem dobara koje će neka zemlja učesnica spoljašnje trgovine izvoziti i uvoziti u određenom trenutku. Postoje dve su verzije teorije komparativnih prednosti koje dominiraju u razvoju savremene teorije.

Rikardo razloge specijalizacije i razmene vidi u različitoj produktivnosti proizvodnih faktora. Ovo je načelo formulisao 1817. godine Dejvid Rikardo na modelu dve zemalje koje proizvode dva ista proizvoda s različitim troškovima proizvodnje. Pretpostavio je za razliku od Smita da jedna od dve zemlje ima apsolutnu prednost u proizvodnji oba proizvoda. Prema tom načelu svaka zemlja uživa korist ako se specijalizuje za proizvodnju i izvoz onih dobara koje može proizvesti uz relativno niže troškove.

Rikardo je smatrao kako je trgovina među zemljama određena onim u čemu je svaka zemlja relativno bolja. Rikardo ističe da isto pravilo, koje rukovidi relevantnom vrednošću robe u jednoj zemlji, ne rukovodi relativnom vrednošću robe koja se zamenjuje između dve zemlje ili više njih u sistemu potuno slobodne trgovine. Na primer količina vina koju Portugalija mora dobiti u zamenu za englesko platno, nije određena odnosnim količinama rada uloženim u jednu ili drugu robu, kao što bi to bilo kad bi one bile proizvedene u Engleskoj ili Portugaliji. Na primeru trgovine ove dve zemlje i dva proizvoda Rikardo dokazuje da bi bilo dobro za Portugaliju da izvozi vino u zamenu za platno, čak i u slučaju da se platno može proizvoditi u Portugaliji uz manja ulaganja nego u Engleskoj.

Dejvid Rikardo napisao je „Načela političke ekonomije i oporezivanja” 1817. godine. Posvećuje se pitanju raspodele bogatstva, a ne njegovog stvaranja, smatrajući da je Smit sasvim dobro rešio problem stvaranja bogatstva. Rikardo zastupa radnu teoriju vrednosti. Roba, ako je korisna, dobija prometnu vrednost iz dva razloga: njena retkost i količina rada koja je potrebna za njenu proizvodnju.

ReferenceUredi

  1. ^ Miller, Roger LeRoy. Economics Today. Fifteenth Edition. Boston, MA: Pearson Education. p. 559
  2. ^ Sowell, Thomas (2006). On classical economics. New Haven, CT: Yale University Press.
  3. ^ David Ricardo | Policonomics
  4. ^ Heertje, Arnold (2004). „The Dutch and Portuguese-Jewish background of David Ricardo”. European Journal of the History of Economic Thought. 11 (2): 281—94. doi:10.1080/0967256042000209288. 

LiteraturaUredi

Spoljašnje vezeUredi