Dejlov princip

Dejlov princip (ili Dejlov zakon) je pravilo koje se pripisuje engleskom neuronaučniku Henriju Haletu Dejlu. Princip u osnovi govori da neuron vrši istu hemijsku akciju na svim svojim sinaptičkim vezama sa drugim ćelijama, bez obzira na identitet ciljne ćelije. Međutim, bilo je neslaganja oko preciznih formulacija.

Ilustracija glavnih elemenata u hemijskom sinaptičkom prenosu. Elektrohemijski talas koji se naziva akcioni potencijal putuje duž aksona neurona. Kada talas stigne do sinapse, izaziva oslobađanje molekula neurotransmitera, koji se vezuju za molekule hemijskih receptora koji se nalaze u membrani drugog neurona, na suprotnoj strani sinapse.

Zbog dvosmislenosti u originalnoj izjavi, zapravo postoje dve verzije principa, jedna za koju se definitivno pokazalo da je lažna, a druga koja ostaje vredno pravilo. Termin „Dejlov princip“ je prvi upotrebio ser Džon Ekls 1954. godine, u odlomku koji glasi: „U skladu sa Dejlovim principom (1934, 1952) da se isti hemijski transmiter oslobađa iz svih sinaptičkih terminala neurona..." Neki moderni pisci su shvatili princip da neuroni oslobađaju jedan i samo jedan transmiter u svim svojim sinapsama, što je pogrešno. Drugi, uključujući i samog Eklsa u kasnijim publikacijama, shvatili su da to znači da neuroni oslobađaju isti skup transmitera u svim svojim sinapsama.

Sam Dejl nikada nije izneo svoj „princip“ u eksplicitnoj formi. Izvor na koji se Ekls pozivao je predavanje koje je Dejl objavio 1934. godine, pod nazivom Farmakologija i nervni završeci, koje opisuje neka od ranih istraživanja fiziologije neurotransmisije. U to vreme bila su poznata samo dva hemijska prenosioca, acetilholin i noradrenalin (tada se smatralo da je to adrenalin). U perifernom nervnom sistemu poznato je da holinergički i adrenergički prenos nastaju iz različitih grupa nervnih vlakana. Dejla je zanimala mogućnost da neuron koji oslobađa jednu od ovih hemikalija na periferiji takođe može osloboditi istu hemikaliju u centralnim sinapsama. Napisao je:

„ Treba napomenuti, dalje, da u slučajevima za koje su direktni dokazi već dostupni, fenomeni regeneracije izgleda da ukazuju na to da je priroda hemijske funkcije, bilo da je holinergična ili adrenergična, karakteristična za svaki pojedini neuron i da je nepromenljiva. ”

Sa samo dve hemikalije predajnika za koje se znalo da postoje u to vreme, mogućnost da neuron oslobodi više od jednog neurotransmitera u jednoj sinapsi nije pala nikome na um, pa se nije vodilo računa o postavljanju hipoteza na način koji bi ovu mogućnost uzeo u obzir.

Nastala dvosmislenost u početnim izjavama dovela je do određene zabune u literaturi oko tačnog značenja principa. Nikol i Malenka su, na primer, shvatili da neuron uvek oslobađa jedan i samo jedan neurotransmiter u svim svojim sinapsama. U ovom obliku to je svakako netačno.

Mnogi neuroni oslobađaju više od jednog neurotransmitera, u onome što se naziva "kotransmisija". Iako je bilo ranijih nagoveštaja, prvi formalni predlog ovog otkrića došao je tek 1976. godine. Većina neurona oslobađa nekoliko različitih hemijskih glasnika. U modernoj neuronauci, neuroni se često klasifikuju prema njihovom neurotransmiteru i najvažnijem kotransmiteru, na primer strijatalni GABA neuroni koriste ili opioidne peptide ili supstancu P kao primarni kotransmiter.