Dimitrije Parezan
Dimitrije Parezan (Brzan ? — Deligrad 1813) je bio jedan od vođa u prvom srpskom ustanku. Poginuo je u bici na Mozgovu 1813. godine.
Dimitrije Parezan | |
|---|---|
| Datum rođenja | 1780 |
| Mesto rođenja | Brzan, Osmansko carstvo, danas Srbija |
| Datum smrti | 6. avgust 1813. (32/33 god.) |
| Mesto smrti | Deligrad, Osmansko carstvo, danas Srbija |
Biografija uredi
Milan Đ. Milićević o Dimitriju Parezanu kaže:
Dimitrije Parezan rodio se u selu Brzanu u nahiji kragujevačkoj, a starina mu je u selu Komadinama u Starom Vlahu...
Dimitrije se među prvima priključio Karađorđu u borbi protiv Turaka.
Bitka kod Batočine uredi
Dimitrije Parezan se proslavio u bici kod Batočine 1804. godine kada je Batočina i njena okolina oslobođena od Turaka. Zauzevši Kragujevac 4. aprila (23. marta po starom kalendaru) Karađorđe je stigao oko podneva 4. aprila (23. marta) pred Batočinu i opkolio je. Turska posada je bila sastavljena od Arbanasa u službi dahija.[1][2] Vožd je izdao naredbe. Dimitrije je sa svojim Lepeničanima bio sa druge strane Rogota, prema Brzanu. Tu je napravio busiju da čeka Turke, bez obzira da li beže iz Batočine, ili trče ovom mestu iz Jagodine.[2] Srbi su napadali sve do mraka, ali Arbanasi nisu popuštali.[2] Karađorđe je nakon što je opkolio Batočinu, otišao u Levač da diže ustanak i u taj deo Srbije.[1] Kučuk Alija je doznao da je Karađorđe otišao, pa pošalje Tosun agu sa petsto turskih konjanika da se noću probiju do Batočine.[2]
Zauzevši položaje, 7. aprila (26. marta) počeo je nov napad ustanika.[2] Turci i Arbanasi su odlučili da se povuku prema Jagodini gde je trebalo da se sastanu sa Kučuk Alijom i da dalje nastave prema Beogradu.[2] Međutim na putu prema Jagodini, u šumi Rogot čekali su ih ustanici na čelu sa Đukom Filipovićem i Dimitrijem Parezanom, pa su Turci odlučili da izlaz traže prema Kijevu kroz Kijevski potok.[3]
Karađorđe sačeka da se udalje od Batočine, pa krene za njima i sutigne ih na Kijevačkom potoku između Kijeva i Dobrovodice. U okršaju padne oko četristo Turaka. U bici su poginuli i Musein Ganić i Jusuf-aga Klimentić, dok se Tosun aga spasio i pobegao u Jagodinu. Uz to ustanici zadobiju bogat plen, između ostalog 275 pušaka i devet barjaka.[1][4]
Vojvodine rane uredi
U proleće 1809. Vožd je poslao poruku Parezanu da pokupi ljude i da krene na Stari Vlah. Karađorđe je poveo vojsku koju su sastavljale smederevska, kragujevačka, gročanska i delom rudnička, požeška i užička nahija.[5] Dimitriju je bio posebno drag ovaj poziv, jer je znao da su njegovi rodom iz Komadine i bilo u je drago da je došlo vreme da se Komadine u Starom Vlahu oslobode i da on komanduje Srbima pri oslobađanju kraja odakle potiče njegova porodica.
Ipak kada je došao blizu Ivanjice, sledilo je naređenje da se uputi ka Novom Pazaru. Došli su u manastir Studenicu. Ovde su se lepo pomolili odmorili, a onda krenuli do reke Ibra. Nalazili su na manje otpore turskih jedinica. Veliki odred Turaka čekao je jedinicu Dimitrija Parezana ispred samog Novog Pazara. Započela je borba. Udar Turaka je bio strahovit. Nešto od umora, a i manje brojniji, Srbi su zastali. Ipak Dimitrije je naredio juriš i lepeničani su krenuli. Nastala je teška seča. I Dimitrije nije mogao da izbegne udarac sabljom. Turci su razbijeni, ali Dimitrije je bio dobro posečen.[6]
Bitka na Mozgovu i smrt uredi
Dimitije Parezan je vodio svoje Lepeničane i pred kraj Prvog srpskog ustanka u pokušaju da spreče Turke da pređu na sever. Bitka se odigrala 6/19. avgusta 1813. godine. U njoj je poginuo vojvoda Parezan, a njegova glava je odneta u Carigrad. Delovi tela tela su razbacani tako da ne mogu biti sahranjeni.[7]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v Jeremija D. Mitrović, Batočina i okolina u prošlosti, Kragujevac 1976. str. 28.
- ^ a b v g d đ Žika Marković, Zapis o Brzanu, Brzan 2000. str. 69.
- ^ Žika Marković, Zapis o Brzanu, Brzan 2000. str. 70.
- ^ M. Vukićević, Karađorđe II, Beograd 1912. str. 66.
- ^ Žika Živulović, Najveće bitke povodom srpskog ustanka, str. 238-239.
- ^ Žika Marković, Zapis o Brzanu, Brzan 2000. str. 81-82.
- ^ Žika Marković, Zapis o Brzanu, Brzan 2000. str. 111-112.