Drugi kongoanski rat

Drugi kongoanski rat, takođe poznat i kao Afrički svetski rat i Veliki rat Afrike, odigrao se između 1998. i 2003. u Demokratskoj Republici Kongo (bivši Zair). Završio se kada je prelazna Vlada Demokratske Republike Kongo preuzela vlast. U najvećem ratu u modernoj afričkoj istoriji direktno je učestvovalo osam afričkih zemalja kao i oko 25 naoružanih grupa. Godine 2008, Međunarodni komitet spasa je procenio da su rat i njegove posledice prouzrokovali 5,4 miliona smrtnih slučajeva, uglavnom zbog bolesti i neuhranjenosti, što je Drugi rat u Kongu učinio najsmrtonosnijim sukobom u svetu od Drugog svetskog rata. Još 2 miliona je raseljeno iz svojih domova ili je zatražilo azil u susednim zemljama. Konfliktni minerali su bili glavni izvor finansiranja za rat i za kasnije borbe.

Drugi kongoanski rat
Vreme 2. avgust 1998 — 18. jul 2003. Mesto Demokratska Republika Kongo Ishod Stvaranje prelazne vlade DR Konga
Sukobljene strane
Demokratska Republika Kongo Angola Čad Namibija Zimbabve	Narodna milicija Ugande * Narodna milicija Ruande Strane države: Ruanda Burundi Uganda
Komandanti i vođe
Loran Kabila † Žozef Kabila	Žan-Pjer Bemba Loran Nkunda
Jačina
20.000-30.000 vojnika	RCD-Goma: 40.000 MLC: 20,000 RCD-ML: 8,000 Ruanda: 8.000+ Uganda: 13.000
Žrtve i gubici
na hiljade vojnika	2.000 Uganđana (samo Kisangani) 4.000 pobunjeničkih žrtava (samo Kinšasa)
5,4 miliona+ prekomerna smrtnost (1998–2008) 350.000+ nasilne smrti (1998–2001)

Zaraćene frakcije

Koalicija Kinšasa obuhvatala je kongoansku narodnu armiju pod predsednikom Loranom Kabilom i kasnije njegovim sinom Žozefom Kabilom, različite anti Maji-Maji grupe i savez država Zimbabve, Angola, Čad, Sudan i Namibija. Oni su kontrolisali istočni i južni deo Demokratske Republike Kongo. Glavni cilj im je bio stvaranje jake države koja bi kontrolisala svoju teritoriju, granice i prirodne resurse.

Patriotski front Ruande je uključivao vlade Ruande i Burundija (u kojima su dominirali Tutsi) i militantne grupe plemena Banjamulenge (etnički Tutsiji u DR Kongo). Ove snage su bile aktivne u provincijama Severni i Južni Kivu i kontrolisale su teritorije zapadno prema Kinšasi. Njihovi ciljevi su bili odbrana nacionalnih bezbednosti Ruande i Burundija, odbrana Tutsija u DR Kongo, ograničenje uticaja Ugande i eksploatacija rudnih bogastava.

Snage Hutua su činili ruandanski Hutui odgovorni za Ruandanski genocid, burundijski pobunjenici sačinjeni od bivših vlasti, kongoanski Hutui i udružene snage lokalnih milicija Maji-Maji. Glavna Hutu grupa su Demokratske snage za oslobođenje Ruande koja je operisala po Kivu provincijama. Oni su se borili za isterivanje stranih snaga Tutsija, etničko čišćenje Banjamulengi, obaranje vlasti u Ruandi i Burundiju i sticanje kontrole nad resursima.

Ugandske snage su obuhvatale Ugandansku nacionalnu armiju i različite udaljene ugandanske pobunjeničke grupe, kao što je Pokret za oslobođenje Konga koji je kontrolisao severoistočni i severni deo centralnog Konga. Glavni ciljevi uganskih snaga su bili odbrana granica Ugande od invazije pobunjeničkih grupa iz DR Kongo, kao što su Savez demokratskih snaga i Narodne armije iskupljenja (čije je postojanje sporno). Uganda je prethodno tvrdila da vlada Žozefa Kabile odbija da preduzme akcije protiv tih pobunjenika. Ujedinjene nacije su imenovale Ugandu kao državu koja ilegalno eksploatiše prirodne resurse DR Kongo.

Kabilin marš do Kinšase

Glavni članak: Prvi kongoanski rat

Prvi kongoanski rat izbija krajem 1996. usled ustanka pokreta AFDL protiv diktatora Mobutua. Pobuna je izbila na istoku Zaira. Vođa pobunjenika, Loran Kabila, bio je dugogodišnji protivnik Mobutuovog režima. Njegove snage su se uglavnom sastojale od Tutsija.

Uz aktivnu podršku Ruande, Ugande i Angole, pobunjeničke snage Lorana Kabile napreduju niz reku Kongo ka zapadu. Do maja 1997. pobunjenici stižu do predgrađa Kinšase, a Mobutu beži iz zemlje u Maroko, gde ubrzo umire. Kabila preuzima kontrolu nad Kinšasom i proglašava se za predsednika. Ime zemlje je promenio u Demokratska Republika Kongo.

Loran Kabila na vlasti

Kongo je bila država u ogromnim dugovima i bez političke stabilnosti. Kabilini vojnici iz Ruande se nisu vraćali kući, već je Kongoancima izgledalo kao da su pod stranom okupacijom. Kabila je otpustio svog šefa štaba, poreklom Ruanđanina, jula 1998, i zamenio ga Kongoancem. Dve nedelje kasnije, zahvalio se stranim trupama (Uganđanima i Ruandancima) na pomoći i naredio njihovo povlačenje. Ovaj gest je uznemirio narod Banjamulenge na istoku Konga. Oni su se pobunili 2. avgusta 1998. u gradu Goma. Ruanda i Uganda su im odmah ponudile pomoć. Zajedno su zagospodarili značajnim delom istočnog Konga. Kabila je na svoju stranu privukao Hutue, pošto je većina neprijateljske vojske bila iz plemena Tutsi. Do kraja avgusta pobunjenici su ugrozili Kinšasu. Pad ovoga grada i Kabilinog režima je postao izvestan. Međutim, tada su Kabilu vojno podržale Namibija, Zimbabve i Angola, i u manjoj meri Sudan i Čad. Linije razdvajanja su se stabilizovale januara 1999. kada je sklopljeno primirje između Ruande, Ugande, Angole, Namibije i Zimbabvea. Vanafričke zemlje su se držale neutralno prema ovom sukobu.

Ponovljeni dogovori o prekidu sukoba i demilitarizaciji postignuti tokom 1999. nisu poštovani. Ujedinjene nacije su februara 2000. u Kongo uputile mirovnu misiju MONUK (MONUC) od 5537 vojnika, uglavnom iz zemalja Južne Azije. Ipak, sporadične borbe su se nastavile. Snage Ugande i Ruande su se u maju i junu sukobile u gradu Kisangani.

Atentat na Kabilu i okončanje rata

Telohranitelj je u atentatu 16. januara 2001. ranio Lorana Kabilu, koji je podlegao ranama dva dana kasnije. Parlament Konga je jednoglasno za novog predsednika izabrao Kabilinog sina Žozefa Kabilu. U februaru, Kabila je uz posredstvo UN dogovorio povlačenje snaga Ruande i Ugande. Vlada Kongoa je stabilizovala ekonomiju pomoću stranih donacija. Banjamulenge su se pobunile protiv vojnih snaga Ruande, što je oslabilo protivnike zvaničnog režima. Ruanda i DR Kongo su potpisali mirovni sporazum 30. jula 2002. Njime je predviđeno povlačenje snaga Ruande iz Kongoa (20.000 vojnika) i razoružavanje Hutu milicije u istočnom Kongu. DR Kongo i Uganda su potpisali mirovni ugovor 6. septembra. Zimbabveanski vojnici su se povukli do oktobra iste godine. Kongoanske političke frakcije su 17. decembra 2002. potpisale sporazum o prelaznoj vladi i održavanju demokratskih izbora. Tako je okončan Drugi kongoanski rat.

Posledice rata

Uprkos formalnom završetku rata u julu 2003, potpisivanju sporazuma između zaraćenih strana i stvaranju vlade nacionalnog jedinstva, oko hiljadu ljudi je umiralo svakodnevno 2004. od neuhranjenosti i bolesti. Stručnjaci za ljudska prava Ujedinjenih nacija izvestili su u julu 2007. o seksualnim iživljavanjima nad kongoanskim ženama koja prevazilaze silovanja (seksualno ropstvo, incest i kanibalizam).

Naknadni sporazumi su obavezali političke činioce da rade na ujedinjavanju zemlje, razoružanju i održavanju demokratskih izbora. Ali, u stvarnosti, regionalne frakcije odbijaju da se povinuju centralnoj vlasti i ponegde imaju paralelnu vlast. Korupcija je dodatni izvor nestabilnosti. Prvi izbori su održani 30. jula 2006, po usvajanju novog ustava.

Literatura

• Prunier, Gérard (2009). Africa's World War: Congo, The Rwandan Genocide, and the Making of a Continental Catastrophe. Oxford University Press. str. 290. ISBN 978-0199754205. 
• Prunier, Gérard (2009). Africa's World War: Congo, The Rwandan Genocide, and the Making of a Continental Catastrophe. Oxford University Press. str. 306. ISBN 978-0199754205. 
• Baregu, Mwesiga. "The Clones of 'Mr. Kurtz': Violence, War and Plunder in the DRC." African Journal of Political Science. African Association of Political Science. (2002), Vol 7 No. 2. p. 11–38. 1027-0353.
• Berkeley, Bill. (2001) The Graves Are Not Yet Full: Race, Tribe, and Power in the Heart of Africa. Basic Books. ISBN 0-465-00642-6. A narrative approach illustrating how political figures manipulate large groups into violence. Not focused on the current Congo conflict, but useful in understanding "ethnic conflict" generally in Africa.
• Clark, John F. (2002) The African Stakes in the Congo War. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 1-4039-6723-7. Uses a political science approach to understanding motivations and power struggles, but is not an account of specific incidents and individuals.
• Edgerton, Robert G. (2002) The Troubled Heart of Africa: A History of the Congo. St. Martin's Press. ISBN 0-312-30486-2. There is a modicum of information on the troubles since 1996 in the latter sections.
• Gondola, Ch. Didier. (2002) The History of Congo, Greenwood Press, ISBN 0-313-31696-1. Covers events up to January 2002.
• Miller, Eric. The Inability of Peacekeeping to Address the Security Dilemma. (2010) ISBN 978-3-8383-4027-2 . Covers the First and Second Congo Wars and its continued aftermath.
• Gerard Prunier, From Genocide to Continental War: The "Congolese" Conflict and the Crisis of Contemporary Africa, C. Hurst & Co, (2009) ISBN 978-1-85065-523-7. Covers both the First and Second Congo Wars.
• Renton, David; Seddon, David; Zeilig, Leo (2007). The Congo: Plunder & Resistance. New York: Zed Books. ISBN 978-1-84277-485-4. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Stearns, Jason (2011). Dancing in the Glory of Monsters: The Collapse of the Congo and the Great War of Africa. New York: PublicAffairs. ISBN 978-1-58648-929-8. 
• Turner, Thomas (2007). The Congo Wars: Conflict, Myth, and Reality. New York: Zed Books. ISBN 978-1-84277-689-6. 

Spoljašnje veze

• BBC Q&A on DR Congo conflict – BBC: Updated timeline of Congo history, with emphasis on the war
• Global IDP Database: Overview of warring parties
• Globalsecurity.org site on Congo Civil War