Evropsko obrazovanje od 15. do 20. veka
Obrazovanje je proces u kome društvo prenosi akumulirano znanje, veštine i vrednosti, s generacije, na generaciju.
Srednji vek uredi
Savremeni sistemi obrazovanja u Evropi izvlače svoje poreklo iz škola srednjeg veka. S obzirom da je čitav srednji vek bio obeležen dominacijom hrišćanske crkve, ni škole nisu predstavljale izuzetak. Većina škola tokom ovog doba su zasnovane na religijskim principima sa primarnim ciljem da obuče sveštenstvo. Mnogi od najstarijih univerziteta, kao što je Univerzitet u Parizu koji je osnovan 1160. imali su hrišćansku osnovu. Pored toga, postojali su i sekularni univerziteti, kao npr. Univerzitet u Bolonji, koji je osnovan još 1088. i predstavlja jedan od najstarijih Univerziteta u Evropi. Besplatno obrazovanje za siromašne zvanično je propisano od strane crkve 1179. godine, kada je odlučeno da svaka crkva dodeli majstora da uči dečake, koji su bili isuviše siromašni da bi platili redovnu taksu. Parohija i manastiri takođe su osnivali besplatne škole sa nastavom koja je bila orijentisana na sticanje osnovnih književnih veština. Uz nekoliko izuzetaka, sveštenici su predavali na lokalnom nivou, a njihove plate su često subvencionisane od strane grada. Privatna, nezavisna škole pojavila se u srednjovekovnoj Evropi tokom ovog vremena, ali ona je, takođe, bila religiozne prirode i imala je religioznu misiju. Nastavni plan i program su se uglavnom zasnivali na trivijumu i u manjoj meri kvadriviumu (sedam Artes Liberales ili Liberal Arts ) i sprovođeni su na latinskom, koji je bio lingva franka obrazovanog dela Zapadne Evrope tokom celog srednjeg veka i renesanse.
Renesansa uredi
Suština renesanse, koja se javila u Italiji u 14. veku i proširila po severnim evropskim zemljama u 15. veku i 16. veku, bila je pobuna protiv uskog i mračnog srednjeg veka. Inspiracija rane renesanse bila su literarna dela antičke Grčke. Poput starih Grka, oni su smatrali da obrazovanje treba da razvije intelektualne, duhovne i fizičke čovekove sposobnosti koje će dovesti do obogaćivanja njegovog života.
Stvarni sadržaj humanističkog '"liberalnog obrazovanja" nije bio mnogo drugačiji od onog srednjevekovnog obrazovanja. Sedam liberalnih umetnosti, humanisti su dodali istoriju i fizičke igre i vežbe. Humanističko obrazovanje je prvenstveno bilo orijentisano na sadržaje iz grčke i rimske književnosti. Nakon skoro hiljadu godina gramatika se počela proučavati ne kao cilj sam po sebi, već zato što je od vitalnog značaja za književne sadržaje. U skladu sa svojim obnovljenim interesovanjem i poštovanjem za prirodu, humanisti su postepeno očistili astronomiju od mnogih primesa astrologije.
Školu je trebalo da pohađaju deca uzrasta od šest pa do srednjih dvadesetih godina. Učenici su izučavali istoriju, filozofiju, aritmetiku, geometriju, muziku i astronomiju, ali osnova programa je izučavanje grčke i rimske književnosti. Fizički razvoj je postignut kroz permanentne vežbe i igre.
Zajedno sa izmenjenim stavovima o ciljevima i sadržajima obrazovanja, u nekoliko inovativnih škole, došao je prvih znakova promena u stavu prema obrazovnim metodama. Umesto nečega na šta su učenici bili primorani, obrazovanje je trebalo da bude uzbudljivo, prijatno i zabavno.
Škola koja najviše oličavala ove rane renesansne ideale osnovana je u Mantovi u Italiji, 1423. godine od strane Vitorina De Feltrea. Čak i samo ime njegove škole Srećna kuća (na italijanskom Casa Giocosa, na engleskom Happy House) raskidalo je srednjovekovnom tradicijom, u kojoj je škola važila za neveselu instituciju u kojoj je dečji um neprestano ,,bičovan“ gramatikom i Svetim pismom.
Iako je uticaj renesanse na obrazovanje bio veoma značajan, ovaj pokret nije uspeo da obezbedi obrazovanje nižim klasama stanovništva, koji su i dalje, kao i u srednjem veku čamili u neznanju. Takođe, Srećne kuće, poput one Vitorinove, nisu uspele da se prošire. Fizički razvoj dece, tako važna komponenta humanističkog obrazovnog programa, nije našao mesto u budućim programima. Takođe, umesto učenja kroz igru i radost koje su proklamovali humanisti sa Feltreom na čelu, bili je mnogo represivnih mera u školama. Ipak ostala je ideja koja će kasnije oživeti u umovima nekih ljudi.
Reformacija – pokret za univerzalno obrazovanje uredi
Klero-obrazovanje koje je u velikoj meri zadržano i pored renesansnih uticaja,u severnoj Evropi je uglavnom zamenjeno oblikom osnovnog školovanja nakon reformacije. U Škotskoj, na primer,nacionalna crkva Škotske je sprovela program reformi u januaru 1561, koji je podrazumevao da svaka parohijska crkva dobije školskog nastavnika i besplatno obrazovanje za siromašne. Škotska skupština usvojila je Akt 1633 koji je predviđao uvođenje poreza, za finansiranje i sprovođenje ovog programa. Protestanti su i u Nemačkoj naglasili potrebu za univerzalnim obrazovanjem i uspostavili osnovne škole na narodnom jeziku gde su deca siromašnih mogla da uče čitanje, pisanje i religiju. Ubrzo nakon reformacije u nekoliko evropskih zemalja u periodu od 16. veka do 18. veka počele su da se javljaju ideje o univerzalnom obrazovanju za sve. Ova inovacija, koju je donela reformacija, imala je dalekosežne posledice na obrazovanje u zapadnom svetu. U Centralnoj Evropi, u 17. veku naučnik i pedagog Jan Amos Komenski proglasio je reformisani sistem univerzalnog obrazovanja koji je široko korišćen u Evropi. Rad ovog češkog pedagoga, lingviste, prirodnjaka i filozofa, umnogome je doprineo razvoju obrazovanja u Evropi, i pre svega shvatanjima o značaju obrazovanja za razvitak ljudskog uma. Komenski je izneo za svoje vreme nekoliko revolucionarnih teorija. Smatrao je, da za svako dete, bez obzira na njegovo materijalno stanje i pamet, mora biti obavezan polazak u školu. Komenski je verovao u univerzalno obrazovanje kao sredstvo svetske reforme. Reformacija i uticaji pojedinaca, poput Komenskog, ostavili su velikog traga u istoriji evropskog obrazovanja. Ove ideje, isuviše revolucionarne za svoje doba, naći će svoju praktičnu primenu u narednim vekovima.
Prosvetiteljstvo – promenjen odnos prema deci uredi
Komenski je svoje ideje širio po Poljskoj, Engleskoj, Švedskoj itd. Njegov uticaj osetio se širom Evrope. Čovek koji je živeo znatno kasnije od Komenskog, ali koji je takođe izvršio veliki uticaj na obrazovanje bio je francuski filozof Žan – Žak Ruso koji je bio jedan od korifeja prosvetiteljstva. Ruso je smatrao da je cilj obrazovanja da podstakne prirodni razvoj učenika. Zbog toga je Ruso i smatrao da od detetove 2 pa do 12 godine treba usavršavati kultivaciju tela i čula, a ne intelekt. Tek od 12, pa do 15 godine, kada njegov intelekt počne da se razvija učenik može početi sa proučavanjem nauke ili geografije. Rusoovi i stavovi ostalih prosvetiteljskih mislilaca mnogo su uticali da se promeni i odnos prema deci. Promenjen odnos prema detetu, koji su zagovarali prosvetitelji najbolje odslikava sledeća Rusoova rečenica ,, Mi smo uvek u potrazi za čovekom u detetu, ne razmišljajući šta je on pre nego što postane čovek“. Stavovi prosvetitelja umnogome su doprineli da učenik postane individua koja u svom obrazovnom ciklusu treba da sledi svoj prirodni tok i razvoj.
Prvo ministarstvo prosvete u Evropi uredi
U drugoj polovini 18. veka došlo je do povećane zaintresovanosti vlada raznih zemalja za obrazovanje. 1760. godine, ruska carica Katarina II imenovala je Ivan Betskoja za svog savetnika za obrazovanje. Betskoj je predložio da se edukuju mladi Rusi oba pola u državnim školama i internatima u cilju stvaranja "nove rase ljudi". Betskoj se, slično Komenskom, zalagao za opšte obrazovanje dece, ,, ako obrazovanje zasnujemo na ovim principima, mi ćemo stvoriti ... nove građane." Neke od njegovih ideja su realizovane u Institutu Smolni koji je uspostavljen za devojke aristokratskog porekla u Sankt Petersburgu.
Betskojev rad u Rusiji je ubrzo doveo do osnivanja poljske Komisije za nacionalno obrazovanje 1773. Ova komisija delovala je kao jedna vrsta prvog državnog Ministarstva prosvete u istoriji evropskih zemalja. Iako je ova komisija delovala svega dvadesetak godina, ostavila je velikog traga u poljskoj istoriji i obrazovanju.
Školski programi, koje je utvrdila Komisija, a koji su bili zasnovani na prosvetiteljskim idejama, uticali su na celu jednu generaciju obrazovanih Poljaka. Takođe, njeni proklamovani ciljevi univerzalnog obrazovanja, doveli su do toga da se mnogi Poljaci obrazuju, pa čak i u ruralnim krajevima. Na kraju postojanje Komisije i njena tendencija ka nacionalnom obrazovanju Poljaka, sprečili su da poljski jezik i kultura nestanu pred nadirućom rusifikacijom i germanizacijom.
U međuvremenu, došlo je do povećanog akademskog interesa za obrazovanje, što je dovelo do prvih pokušaja da se stvori ono što bi se moglo smatrati akademskim principima za nastavne metode. To je dovelo do toga, da se 1770. godine, osnuje prva katedra za pedagogiju na Univerzitetu u Haleu u Nemačkoj. Prilozi za proučavanje obrazovanja u Evropi, uključivali su rad poznatih pedagoga Johana Hajnriha Pestalocija u Švajcarskoj i Džozefa Lankastera u Velikoj Britaniji.
Johan Hajnrih Pestaloci (1746—1827) je je bio predstavnik romantičarske škole. Njegove ideje smatrane su radikalnim za to doba. Pestalocijeve prosvetne metode naglašavale su grupni, a ne individualni rad i nastava je bila usmerena na grupne aktivnosti kao što su crtanje, pisanje, pevanje, fizičko obrazovanje, pravljenje maketa, kolekcija, mapa i ekskurzije. Verovao je da treba uzimati u obzir individualne razlike i svrstavati učenike u grupe po njihovim sposobnostima, a ne po uzrastu. Pestaloci je verovao da su presudne godine osnovnog školovanja i osnovao je veći broj škola, od kojih je ona u Nojšatelu privukla međunarodnu pažnju. Njegov čuveni moto ,, Učiti glavom, rukama i srcem“ i danas je ključni princip u uspešnim školama. Pestalocijeva prosvetna aktivnost, dovela je do toga da je nepismenost, koja je i dalje preovlađivala u 18. veku, u Švajcarskoj gotovo nestala do 1830.
Džozef Lankaster ( 1778-1838) je ostao najpoznatiji po nastavnoj metodi koju je izumeo a koja se popularno nazivala bel-lankasterski sistem. Ovaj sistem omogućava da mali broj nastavnog osoblja radi u odeljenjima sa velikim brojem učenika, dok su stariji učenici osposobljeni da podučavaju mlađe. Bel-lankasterski sistem široko je primenjivan u 19. veku u Indiji, Engleskoj, SAD, Kanadi, Italiji i drugim zemljama.
Vek obrazovanja uredi
Devetnaesti vek slobodno možemo nazvati vekom u kome je obrazovanje doživelo svoj puni procvat. Kako je rastao jak duh nacionalizma u Evropi, sa njim je raslo i veorvanje u moć obrazovanja, koje je moglo kako da oblikuje budućnost pojedinca, tako i čitavog naroda. Države koje su se isticale svojom aktivnošću u stvaranju nacionalnih školskih sistema bile su Pruska, Francuska i Engleska.
Pruska je bila prva država u Evropi koja je uvela obavezno osnovno obrazovanje. Još u 18. veku, tačnije 1763. pruski kralj Fridrih II propisao je da je obavezno osnovno obrazovanje i polazak u školu za svu decu, starosti između 5. i 13. godina. Pruska je prednjačila po obrazovnim standardima, zbog toga što je u njoj bio ukorenjen protestantizam, koji je zagovarao opšte obrazovanje. Takođe, smatralo se da se efikasnim i obaveznim obrazovanjem deci usađuje lojalnost prema državi i kralju. Pruska država je i u narednom periodu svojom zakonodavstvom uticala na razvoj obrazovanja i škola. 1810 godine uvedeni su državni sertifikati, koji su bili neophodni kao uslov za nastavnički posao. Ova odredba deo je reformi čuvenog pruskog ministra prosvete Vilhelma fon Humbolta, i imala je značajan uticaj na podizanje standarda nastave. Pruski obrazovni sistem poslužio je kao paradigma mnogim evropskim zemljama u 19. veku. Uticaj pruskog sistema osetio se čak i u SAD.
Francuska je, za razliku od Pruske obavezno osnovno obrazovanje dobila tek u 19. veku. Žil Feri, poznati francuski advokat, koji 1881. bio francuski ministar obrazovanja, doneo je za vreme svog ministrovanja set zakona, koji su ostali poznati kao Žil- Ferijevi zakoni.
Prvo je 1881. utvrđeno besplatno obrazovanje, a onda naredne 1882. godine i obavezno laičko obrazovanje, čime je je dotadašnji dualni sistem crkvenih i državnih škola u potpunost zamenjen monolitnim sistemom državnih škola sa laičkim učiteljima. Obrazovne reforme koje je sproveo Žil Feri, imale su pored obrazovnog i jasan antiklerikalni karakter.
Engleska je obavezno osnovno obrazovanje dobila Zakonom iz 1870. koji je sastavio Vilijam Edvard Forster, i zbog toga je ovaj zakon ostao poznat kao Forsterov zakon o školstvu. Treba napomenuti da je u ovo vreme kada su velike evropske zemlje uvodile obavezno osnovno obrazovanje, to učinila i Srbija 1882. godine za vreme ministrovanja Stojana Novakovića, čime se svrstala u red modernih evropskih zemalja. 19. vek obeležio je i razvoj univerziteta. Pored onih postojećih srednjovekovnih univerziteta osnivani su novi. I na ovom polju prednjačila je Pruska. Pod vođstvom Vilhelma fon Humbolta u Berlinu je 1810. osnovan Univerzitet, koji će postati model za mnoge istraživačke univerzitete. Ovaj univerzitet postao je čuven u narednom periodu, a neki od njegovih studenata bili su Johan Gotlib Fihte, Fridrih Hegel, Artur Šopenhauer, Albert Ajnštajn, Maks Plank i mnogi drugi.
Naslov ovog poglavlja zaslužuje puno opravdanje. 19. vek protekao je u borbi i ostvarivanju prava na obrazovanje svih ljudi, bez obzira na imovinske razlike. Obrazovanje je postalo dostupno svima, od ubogih i siromašnih do bogatih dečaka iz plemićkih porodica. U 19. veku ostvarene su gotovo sve one ideje, za koje su se tokom prethodnih vekova zalagali razni reformatorski pokreti i pojedinci.
Dvadeseti vek - implementacija opšteg obrazovanja uredi
Devetnaesti vek doneo je ostvarivanje ideje o opštem obaveznom obrazovanju. Međutim zakonska regulativa važila je samo na papiru. Većina roditelja i dalje nije slala svoju decu u školu jer su smatrali da su oni potrebniji na njivi gde su se obavljali poljski radovi, nego u školi. Roditelji se nisu, dakle mnogo obazirali na obligatorne zakonske norme.
12. vek doneo je i konačnu primenu ovih zakona u praksi. U zavisnosti od zemlje do zemlje nakon završetka Prvog i Drugog svetskog rata počelo se sa obaveznim polascima dece u školu. Roditelji su konačno shvatili da je za dete veoma bitan intelektualni razvoj, a on je bez škole gotovo nemoguć. U razvijenijim sredinama već pre Prvog svetskog rata, glavna preokupacija države više nije bilo osnovno, već srednje obrazovanje. Nepismenost se smanjivala iz godine u godinu, i do danas nije u potpunosti iskorenjena, ali gotovo sve države drže nepismenost na prihvatljivih 2% do 4% nepismenosti i to je uglavnom starije stanovništvo. Naravno u dvadesetom veku, javljaju se ideje o jednakom pristupu na obrazovanje svim rasnim, verskim ili etničkim grupama.
Ni dvadeseti vek nije prošao bez značajnih ličnosti na polju obrazovne i pedagoške teorije. Najznačajniji su italijanska pedagogškinja Marija Montesori i austrijski filozof Rudolf Štajner.
Marija Montesori (1870—1952) je dala veliki doprinos u razvoju predškolskog obrazovanja. Godine 1907. otvorila je prvu školu za decu i u toku naredne četiri decenije proputovala je celu Evropu, Indiju i SAD, držala predavanja i osnivala Montesori škole. Program u svim obrazovnim ustanovama usmeren je na predškolsko obrazovanje, ali ima onih u kojima deca pohađaju niže razrede osnovne škole. Sistem Marije Montesori temelji se na veri u dečji stvaralački potencijal, na njihov nagon za učenjem, kao i na njihovo pravo da budu tretirani kao individue. Danas na stotine škola koje je ona osnovala rade na tlu SAD i Kanade.
Rudolf Štajner (1861—1925) austrijski filozof i socijalni reformator izumeo je tzv. sistem Valdorf obrazovanja. Ovaj sistem zauzima totalno drugačije stanovište od klasične pedagogije čije se metode primenjuju u državnim vrtićima i školama. Glavni cilj ove pedagoške metode je težnja za usklađivanjem detetovog duhovnog razvoja kroz mnogo veću slobodu u obrazovanju. Detetu se pristupa kao pojedincu, čije se razum, emocije i želje nastoje ostvariti i ono se razviti kao celovito biće.
U valdorfoskoj školi nema klasičnog numeričkog ocenjivanja, već se deca ocenjuju pismeno na kraju svake školske godine. U ovoj školi nema ni ponavljanja razreda, a jedan učitelj prati decu svih osam godina školovanja, koje je ukupno podeljeno u 12. razreda. U valdorfskim školama pažnja se posvećuje i enterijeru, koji je opuštajući i motiviše decu na učenje. Danas u svetu postoji oko 1000 Valdorf škola.
Dvadeseti vek doneo je bitne novine u obrazovnim sistemima država. Obrazovanje je definitivno postalo državna briga, a sva deca su bez obzira na rasu, pol, narodnost, socijalni status, imala pravo na školovanje. Dvadeseti vek pravazišao je i problem obaveznog osnovnog školovanja, pa se u ovom periodu veći fokus poklanja srednjem obrazovanju. I uopšte obrazovanje dvadesetog veka je rezultat svega onoga, što je skupljano, kao ideja i praksa do tada. Možemo reći da su za razvoj savremenog obrazovanja svi podjednako zaslužni, i humanisti i protestanti, i prosvetitelji i romantičari, i filozofi, pedagozi i socijalni reformatori, i vladari i ministri. Svi oni dali su svoj doprinos obrazovanju, jedni kroz ideju, borbu i ličnu inicijativu za razvoj obrazovanja, drugi kroz zakonsku regulativu i implementaciju zakonskih normi i propisa.
Literatura i izvori podataka uredi
Spoljašnje veze uredi
- http://en.wikipedia.org/wiki/
- history-world.org/history of education.htm