Јохан Готлиб Фихте

Јохан Готлиб Фихте (нем. Johann Gottlieb Fichte; Раменау, 19. мај 1762Берлин, 27. јануар 1814) један је од главних представника немачке класичне идеалистичке филозофије и најистакнутијих личности немачког духовног живота крајем 18. и почетком 19. века.

Јохан Готлиб Фихте
Johann Gottlieb Fichte.jpg
Јохан Готлиб Фихте
Пуно имеЈохан Готлиб Фихте
Датум рођења(1762-05-19)19. мај 1762.
Место рођењаРаменау
Саксонија
Датум смрти27. јануар 1814.(1814-01-27) (51 год.)
Место смртиБерлин
Краљевина Пруска

БиографијаУреди

Фихте је рођен у Раменауу, у породици сиромашног ткача ланеног платна. Без обзира на оскудне животне прилике, као изузетно даровит дечак, своје школовање започео је у Шулпфорти, најпознатијој средњошколској установи у 18. веку у којој су саксонски владаоци од деце својих поданика образовали нове нараштаје за сопствене чиновнике, правнике, свештенике и гимназијске наставнике.[1]

На препоруку Гетеа, Фихте је веома рано постао професор у Јени где је објаснио свој систем "трансценденталног идеализма". Међутим, након објављивања његовог есеја "Ueber den Grund unsers Glaubens an eine göttliche Weltregierung" ("На основу наше вере у владавину божанског света") он је оптужен за атеизам због чега је отпуштен са Филозофског факултета у Јени 1799. године. Након извесног времена прелази у Берлин где држи ватрене говоре под француском окупацијом чиме је показао велику личну храброст. Значајно је допринео оснивању и развоју берлинског Универзитета 1809. године где постаје професор и ректор.

У 51. години живота оболео је од тифуса од ког умире 1814. године у Берлину.[2]

ФилозофијаУреди

Фихтеова филозофија масонства представља покушај да се са становиштва филозофије класичног немачког идеализма расветли и преузме, односно искористи за властите сврхе, једна у доба просветитељства и ране романтике утицајна и раширена, иако у то време ништа мање опскурна култура тајног друштва, да се преко ње оствари идеја човека као светског грађанина и да се на тај начин изврши утицај на такозвано велико или јавно друштво и на политику.[1]

Фихте је одбацивао Кантов дуализам који је критиковао са позиције чистог субјективног идализма при чему је негирао постојање ствари, предмета и материје ван човека а истовремено на основу своје филозофије узима апсолутно "ја".[2]

Педагошки погледиУреди

Фихте говори о дужности личног примера као о нарочито значајној теми за одређивање начина васпитног деловања унутар људске заједнице. О њој говори у својим Предавањима, описујући лик научника као учитеља и васпитача људског рода. Сматрао је да учитељ давањем личног примера, непосредно делујући на људе око себе, људске врлине и идеале чини реалним и могућим.[3]

Фихтеов научник-васпитач се не обраћа индивидуи, детету, већ друштву у целини. Будући да је за њега друштво, тј. људска заједница, пре свега „међусобни однос умних бића‘’ и имајући у виду да човек поседује нагон, према коме тежи „да изван себе нађе слободна умна бића и да са њима ступи у заједницу‘’, то циљ човека у друштву постаје да и другога учини савршенијим, не би ли тако сви у друштву путем „међусобног уједињавања путем усавршавања‘’ постали међусобно јединственији.[3]

Он захтева формирање целог човека које је подразумевало формирање карактера и воље, одгајање духа самоделатности и самосталности и неговање идеје о универзалности људске личности уз истовремено служење заједници. По његовом мишљењу сталешке разлике и половично и једнострано образовање које се стиче у великом друштву представља једну од главних препрека која онемогућава остварење универзалног људског васпитања које не погађају само појединца, већ угрожавају цео људски род у његовој тежњи ка коначном циљу. Због тога, под утицајем швајцарског педагога Песталоција, он почиње да заступа становиште да је кроз реформу васпитања и образовања, могуће, не само народе, већ и цело човечанство спасити беде и превладати сталешку подељеност међу људима.

Достизање универзалног образовања сматрао поузданим знаком људске зрелости. Штавише, он је зрелост људске личности изједначио с појмом универзалног васпитања. Према Фихтеовој теорији васпитања под зрелошћу се подразумева достизање најширег обима људске слободе и хуманитета људске личности. Насупрот томе, он је у уско специјализованом, једностраном, професионалном образовању модерног човека препознао један од узрока човекове незрелости. Ту незрелост Фихте је видео као последицу дисхармоничног развитка модерног индивидуума који, како он каже, с једне стране пати од "презрелости, а с друге стране од незрелости." Тој дисхармоничној личности модерног доба, Фихте је, попут Шилера и Гетеа, покушао да супротстави своју естетизирану слику индивидуе у којој је "мужевна снага ублажена љубазношћу". Да би, у свом формирању достигао највиши степен зрелости, човек, по Фихтеу, треба кроз процес васпитања да савлада све оно што је у његовој личности насилно и што "треба да нестане кад развој личности буде довршен и кад се њен духовни облик заокружи у себи".

Фихтеова теорија универзалног васпитања, не подразумева само ослобађање појединца од оног партикуларног, већ и отклањање из његовог одгоја свега оног што би таквог човека могло због карактера његовог универзалног васпитања довести и истргнути из заједнице и изручити га, како он каже, "хладном космопилитизму". У Фихтеовој концепцији васпитања појмови космополитизма, као једна врста епохалног светско-грађанског штимунга, и патриотизма, као љубав према домовини, налазе се у блиској вези и нису супротстављени.

Заступао је став да је народност најважнији део човековог бића и настојао је да васпита ваљаног члана народа а тиме и ваљаног човека. Вероватно је морално пропадање немачког народа (по Фихтеу) утицало да се определи за чисто народно васпитање које би обновило дух немачког народа и препородило немачког човека.[1]

Фихте је сматрао да се о васпитању деце, мушке и женске, треба бринути држава, чија би улога била оснивање "народних школа" које би се издржавале радов васпитаника. У тим школама васпитавали би се савршени грађани који би то били тек кад усвоје религијско учење.[2]

ДелаУреди

  • „Основа целокупног учења у настави“
  • „Увод у учење о науци“
  • „Систем учења о моралу“
  • „Састав скромне науке“
  • „Афоризми о васпитавању“
  • „Говор немачком народу“
  • „Покушај критике свег откривења“
  • „Основа природног права према принципима теорије науке“
  • „Систем теорије морала према принципима теорије науке“
  • „Одређење човека“
  • „Затворена трговачка држава“

Изабрана дела на немачком језикуУреди

Настава наукеУреди

  • Ueber den Begriff der Wissenschaftslehre oder der sogenannten Philosophie (1794)
  • Grundlage der gesamten Wissenschaftslehre (1794/1795)
  • Wissenschaftslehre nova methodo (1796–1799: "Halle Nachschrift," 1796/1797 and "Krause Nachschrift," 1798/1799)
  • Versuch einer neuen Darstellung der Wissenschaftslehre (1797/1798)
  • Darstellung der Wissenschaftslehre (1801)
  • Die Wissenschaftslehre (1804, 1812, 1813)
  • Die Wissenschaftslehre, in ihrem allgemeinen Umrisse dargestellt (1810)

Остала дела на немачкомУреди

  • Versuch einer Critik aller Offenbarung (1792)
  • Beitrag zur Berichtigung der Urteile des Publikums über die französische Revolution (1793)
  • Einige Vorlesungen über die Bestimmung des Gelehrten (1794)
  • Grundlage des Naturrechts (1796)
  • Das System der Sittenlehre nach den Principien der Wissenschaftslehre (1798)
  • "Ueber den Grund unsers Glaubens an eine göttliche Weltregierung" (1798)
  • "Appellation an das Publikum über die durch Churf. Sächs. Confiscationsrescript ihm beigemessenen atheistischen Aeußerungen. Eine Schrift, die man zu lesen bittet, ehe man sie confsicirt" (1799)
  • Der geschlossene Handelsstaat. Ein philosophischer Entwurf als Anhang zur Rechtslehre und Probe einer künftig zu liefernden Politik (1800)
  • Die Bestimmung des Menschen (1800)
  • Friedrich Nicolais Leben und sonderbare Meinungen[4] (1801)
  • Philosophie der Maurerei. Briefe an Konstant (1802/03)
  • Die Grundzüge des gegenwärtigen Zeitalters (1806)
  • Die Anweisung zum seligen Leben oder auch die Religionslehre (1806)
  • Reden an die deutsche Nation (1807/1808)
  • Das System der Rechtslehre (1812)

ПрепискаУреди

  • Jacobi an Fichte, German Text (1799/1816), with Introduction and Critical Apparatus by Marco Ivaldo and Ariberto Acerbi (Introduction, German Text, Italian Translation, 3 Appendices with Jacobi's and Fichte's complementary Texts, Philological Notes, Commentary, Bibliography, Index): Istituto Italiano per gli Studi Filosofici Press, Naples 2011. ISBN 978-88-905957-5-2..

Сабрана дела на немачкомУреди

Ново стандардно издање Фихтеових дела на немачком, које замењује сва претходна издања, је „Gesamtausgabe“ („Сабрана дела“ или „Комплетно издање“, обично скраћено као „ГА“), које је припремила Баварска академија наука:Gesamtausgabe der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, 42 volumes, edited by de, Hans Gliwitzky, Erich Fuchs and Peter Schneider, Stuttgart-Bad Cannstatt: Frommann-Holzboog, 1962–2012.

Организовано је у четири дела:

  • Део I: Објављени радови
  • Део II: Необјављени списи
  • Део III: Преписка
  • Део IV: Транскрипти предавања

Фихтеова дела се наводе и цитирају из ГА, праћена комбинацијом римских и арапских бројева, који означавају серију и том, односно бројеве страница. Још једно издање је Johann Gottlieb Fichtes sämmtliche Werke (abbrev. SW), ed. I. H. Fichte. Berlin: de Gruyter, 1971.

Изабрана дела на енглеском језикуУреди

  • Concerning the Conception of the Science of Knowledge Generally (Ueber den Begriff der Wissenschaftslehre oder der sogenannten Philosophie, 1794), translated by Adolph Ernst Kroeger. In The Science of Knowledge, pp. 331–336. Philadelphia: J.B. Lippincott & Co., 1868. Rpt., London: Trübner & Co., 1889.
  • Attempt at a Critique of All Revelation. Trans. Garrett Green. New York: Cambridge University Press, 1978. (Translation of Versuch einer Critik aller Offenbarung, 1st ed. 1792, 2nd ed. 1793.)
  • Early Philosophical Writings. Trans. and ed. Daniel Breazeale. Ithaca: Cornell University Press, 1988. (Contains Selections from Fichte's Writings and Correspondence from the Jena period, 1794–1799).
  • Foundations of the Entire Science of Knowledge. Translation of: Grundlage der gesammten Wissenschaftslehre (1794/95, 2nd ed. 1802), Fichte's first major exposition of the Wissenschaftlehre. In: Heath, Peter; Lachs, John, ур. (1982). The Science of Knowledge. With the First and Second Introductions (reissued; first published by Meredith Corporation 1970). Texts in German Philosophy. Превод: Heath, Peter; Lachs, John. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-27050-2. 
  • Foundations of Natural Right. Trans. Michael Baur. Ed. Frederick Neuhouser. Cambridge: Cambridge University Press, 2000. (Translation of Grundlage des Naturrechts, 1796/97.)
  • Foundations of Transcendental Philosophy (Wissenschaftslehre) Nova Methodo [FTP]. Trans. and ed. Daniel Breazeale. Ithaca, NY: Cornell University Press, 1992. (Translation of Wissenschaftslehre nova methodo, 1796–1799.)
  • The System of Ethics according to the Principles of the Wissenschaftslehre (translation of Das System der Sittenlehre nach den Principien der Wissenschaftslehre, 1798). Ed. and trans. Daniel Breazeale and Günter Zöller. Cambridge University Press, 2005.
  • Introductions to the Wissenschaftslehre and Other Writings. Trans. and ed. Daniel Breazeale. Indianapolis, and Cambridge: Hackett, 1994. (Contains mostly writings from the late Jena period, 1797–1799.)
  • The Vocation of Man, 1848. Trans. Peter Preuss. Indianapolis. (Translation of Die Bestimmung des Menschen, 1800.)
  • The Vocation of the Scholar, 1847. (Translation of Einige Vorlesungen über die Bestimmung des Gelehrten, 1794.)
  • The Closed Commercial State: J G Fichte (with an interpretive essay by the translator, and with a German-English glossary). SUNY series in Contemporary Continental Philosophy. Превод: Adler, Anthony Curtis. Albany, New York: State University of New York Press. 2013. ISBN 978-1-4384-4021-7. 
  • A Crystal Clear Report to the General Public Concerning the Actual Essence of the Newest Philosophy: An Attempt to Force the Reader to Understand. Trans. John Botterman and William Rash. In: Philosophy of German Idealism, pp. 39–115. (Translation of Sonnenklarer Bericht an das grössere Publikum über das Wesen der neuesten Philosophie, 1801.)
  • The Science of Knowing: J.G. Fichte's 1804 Lectures on the Wissenschaftslehre (with an introduction by the translator and a German-English glossary). SUNY series in Contemporary Continental Philosophy. Превод: Wright, Walter E. Albany, New York: State University of New York Press. 2005. ISBN 978-0-7914-6449-6. 
  • Outline of the Doctrine of Knowledge, 1810 (Translation of Die Wissenschaftslehre, in ihrem allgemeinen Umrisse dargestellt published in From The Popular Works of Johann Gottlieb Fichte, Trubner and Co., 1889; trans. William Smith.)
  • On the Nature of the Scholar, 1845 (Translation of Ueber das Wesen des Gelehrten, 1806.)
  • Characteristics of the Present Age (Die Grundzüge des gegenwärtigen Zeitalters, 1806). In: The Popular Works of Johann Gottlieb Fichte, 2 vols., trans. and ed. William Smith. London: Chapman, 1848/49. Reprint, London: Thoemmes Press, 1999.
  • Addresses to the German Nation (Reden an die deutsche Nation, 1808), ed. and trans. Gregory Moore. Cambridge University Press, 2008.
  • The Philosophical Rupture Between Fichte and Schelling: Selected Texts and Correspondence (1800–1802). Trans. and eds. Michael G. Vater and David W. Wood. Albany, NY: State University of New York Press, 2012. Includes the following texts by Johann Gottlieb Fichte: Correspondence with F.W.J. Schelling (1800–1802); "Announcement" (1800); extract from "New Version of the Wissenschaftslehre" (1800); "Commentaries on Schelling's System of Transcendental Idealism and Presentation of My System of Philosophy" (1800–1801).

Онлајн радови на енглеском језикуУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Лолић, Маринко. Филозоф у масонској ложи. Београд: Институт за филозофију и друштвену теорију. 
  2. ^ а б в Петровић, Јелена (2005). Васпитање кроз историјске епохе. Врање: Учитељски факултет Врање. ISBN 978-86-82695-17-2. 
  3. ^ а б Димић, Зоран (2017). Политике образовања:од паидеје до билдунга. Карпос. ISBN 978-86-6435-054-9. 
  4. ^ English translation: Friedrich Nicolai's Life and Strange Opinions.

ЛитератураУреди

  • Ценић, Стојан, Петровић, Јелена (2005). Васпитање кроз историјске епохе. Врање: Учитељски факултет Врање. ISBN 978-86-82695-17-2. 
  • Димић, Зоран (2017). Политике образовања:од паидеје до билдунга. Карпос. ISBN 978-86-6435-054-9. 
  • Шулц, Валтер (2014). Јохан Готлиб Фихте-ум и слобода. Београд: Досије студио. ISBN 978-86-6047-126-2. 
  • Daniel Breazeale. "Fichte's Aenesidemus Review and the Transformation of German Idealism" The Review of Metaphysics, 34 (1980–81): 545–68.
  • Daniel Breazeale and Tom Rockmore (eds.). Fichte: Historical Contexts/Contemporary Controversies. Atlantic Highlands: Humanities Press, 1994.
  • Daniel Breazeale and Tom Rockmore (eds.), Fichte, German Idealism, and Early Romanticism, Rodopi, 2010.
  • Daniel Breazeale. Thinking Through the Wissenschaftslehre: Themes from Fichte's Early Philosophy. Oxford: Oxford University Press, 2013.
  • Ezequiel L. Posesorski. Between Reinhold and Fichte: August Ludwig Hülsen's Contribution to the Emergence of German Idealism. Karlsruhe: Karlsruher Institut Für Technologie, 2012.
  • Sally Sedgwick. The Reception of Kant's Critical Philosophy: Fichte, Schelling, and Hegel. Cambridge: Cambridge University Press, 2007.
  • Violetta L. Waibel, Daniel Breazeale, Tom Rockmore (eds.), Fichte and the Phenomenological Tradition, Berlin: Walter de Gruyter, 2010.
  • Günter Zöller. Fichte's Transcendental Philosophy: The Original Duplicity of Intelligence and Will. Cambridge: Cambridge University Press, 1998.
  • Karl Ameriks, Dieter Sturma (eds.), The Modern Subject: Conceptions of the Self in Classical German Philosophy, Albany: State University of New York Press, 1995.
  • Arash Abizadeh. "Was Fichte an Ethnic Nationalist?", History of Political Thought 26.2 (2005): 334–359.
  • Gunnar Beck. Fichte and Kant on Freedom, Rights and Law, Lexington Books (Rowman and Littlefield), 2008.
  • Franks, Paul. All or Nothing: Systematicity, Transcendental Arguments, and Skepticism in German Idealism, Cambridge: Harvard University Press, 2005.
  • Andrea Gentile, Bewusstsein, Anschauung und das Unendliche bei Fichte, Schelling und Hegel. Über den unbedingten Grundsatz der Erkenntnis, Verlag Karl Alber, Freiburg, München 2018. ISBN 978-3-495-48911-6.
  • T. P. Hohler. Imagination and Reflection: Intersubjectivity. Fichte's 'Grundlage' of 1794. The Hague: Nijhoff, 1982.
  • Wayne Martin. Idealism and Objectivity: Understanding Fichte's Jena Project. Stanford: Stanford University Press, 1997.
  • Fichte, 1) Johann Gottlieb. In: Meyers Konversations-Lexikon. 4th edition. Volume 6, Verlag des Bibliographischen Instituts, Leipzig/Vienna 1885–1892, p. 234.
  • Harald Muenster. Fichte trifft Darwin, Luhmann und Derrida. 'Die Bestimmung des Menschen' in differenztheoretischer Rekonstruktion und im Kontext der 'Wissenschaftslehre nova methodo' [Fichte Meets Darwin, Luhmann and Derrida. "The Vocation of Man" As Reconstructed by Theories of Difference and in the Context of the "Wissenschaftslehre nova methodo"]. Amsterdam/New York: Rodopi, 2011 (Fichte-Studien-Supplementa, volume 28).
  • Isaac Nakhimovsky, The Closed Commercial State: Perpetual Peace and Commercial Society from Rousseau to Fichte, Princeton, New Jersey: Princeton University Press, 2011.
  • Frederick Neuhouser. Fichte's Theory of Subjectivity. Cambridge: Cambridge University Press, 1990.
  • Tom Rockmore. Fichte, Marx, and the German Philosophical Tradition. Carbondale: Southern Illinois University Press, 1980.
  • Rainer Schäfer. Johann Gottlieb Fichtes Grundlage der gesamten Wissenschaftslehre von 1794. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 2006.
  • Ulrich Schwabe. Individuelles und Transindividuelles Ich. Die Selbstindividuation reiner Subjektivität und Fichtes "Wissenschaftslehre nova methodo". Paderborn 2007.
  • Peter Suber. "A Case Study in Ad Hominem Arguments: Fichte's Science of Knowledge," Philosophy and Rhetoric, 23, 1 (1990): 12–42.
  • Xavier Tilliette, Fichte. La science de la liberté, pref. by de, Vrin, Paris, 2003.
  • Robert R. Williams. Recognition: Fichte and Hegel on the Other. Albany: State University of New York Press, 1992.
  • David W. Wood. 'Mathesis of the Mind': A Study of Fichte's Wissenschaftslehre and Geometry. Amsterdam/New York: Rodopi, 2012 (Fichte-Studien-Supplementa, volume 29).
  • Tommaso Valentini, I fondamenti della libertà in J.G. Fichte. Studi sul primato del pratico, Presentazione di Armando Rigobello, Editori Riuniti University Press, Roma 2012.

Спољашње везеУреди