Ekonomija fašizma

Ekonomija fašizma, je kao ekonomski sistem, socijalizam sa određenim kapitalističkim dodacima. Reč potiče od fasces, što predstavlja rimski simbol moći i kolektivizma: povezan svežanj šipki sa isturenom sekirom. U svoje vreme (1920 i 1930), fašizam je bio viđen kao pozitivan medij između:

• brzog razvitka i brze propasti, čemu je sklon liberalni kapitalizam, sa svojim predodređenim klasnim sukobima, potrošnom konkurencijom i profitom koji je nastao zbog egoizma i
• revolucionarnog marksizma, koji je nasilno progonio buržoaziju zbog socijalne podele.

Fašizam je zamenio specijalnost nacionalizma i rasizma „krvi i tla“ - za internacionalizam i klasičnog liberalizma i marksizma.

Socijalistički elementi u fašizmu

Tamo gde je socijalizam tražio totalitarnu kontrolu državnih socijalnih procesa kroz direktnu državnu kontrolu, fašizam je tu kontrolu tražio indirektno, kroz vlat nad načelno privatnim vlasnicima. Tamo gde je socijalzam direktno nacionalizovao imovinu, fašizam je to radio prećutno, tražeći od vlasnika da koriste svoju imovinu u „nacionalnom interesu“. Tako je tu teoriju shvatala autokrativna vlast. I pored svega toga, određene industrijske grane je direktno vodila država.

U sektorima gde je socijalizam ukinuo sve tržišne odnose, fašizam ih je sve ostavio, ali je sam planirao sve ekonomske aktivnosti. Fašizam je za razliku od socijalizma, koji je ukinuo cene i novac, postavljao cene i plate na političkom nivou. Radeći sve ovo, fašizam je promenio prirodu tržišta. Ministri, a ne potrošači su određivali šta će se proizvoditi i u kojim uslovima.

Fašizam i intervencionizam

Fašizam treba razlikovati od ekonomskog intervencionizma ili mešane ekonomije. Intervencionizam želi da navodi procese na tržištu, ne da ih ukine, što je uradio fašizam. Minimalna plata i antimonopolski zakon, iako su regulisali slobodno tržište, su kap u moru u odnosu na višegodišnje planove Ministarstva ekonomije.

Pod fašizmom, država, kroz zvanične kartele kontroliše sve elemente proizvodnje, trgovine, finansija i poljoprivrede. Planeri određuju linije proizvoda, nivoe proizvodnje, cene, plate, uslove rada i veličine firmi. Licenciranje je bilo podrazumevano; nijedna ekonomska aktivnost se nije mogla sprovesti bez dozvole vlade. Nivoi potrošnje su bili određivani od strane vlade, i svi dodatni prihodi su bili karakterisani kao „pozajmice“ ili „takse“. Stalno opterećivanje proizvođača je stvorilo prednosti stranim kompanijama koje su želele da izvoze. Ali pošto je državna politika bila da je u bilo svega što je potrebno, protekcionizam je bio neophodan. Uvoz je bio zabranjen ili strogo kontrolisan, ostavljajući strana tržišta samo za izvor sirovina koji nije bio dostupan u državi. Tako fašizam nije bio kompatibilan sa Radničkom divizijom, i samim tim osnovama liberalizma.

Korporativni elementi u fašizmu

Simbol Fašističko-nacionalne partije Italije

Fašizam je u sebi imao korporativizam, koji je u političkom predstavljanju bio baziran na trgovini i industriji, pre nego na geografiji. Ovim je fašizam pokazao svoje korene u sindikalizmu, obliku socijalizma koji je nastao na istoku. Država je kartelizovala firme u istoj industrijskoj grani, i sa predstavnicima radnika i menadžmenta, koji su masovno učestvovali na regionalnim i nacionalnim odborima - koji su na kraju uvek bili pod punim autoritetom diktatorovog ekonomskog plana. Korporatizam je postojao da bi se sprečili radnički štrajkovi i zatvaranje radnih mesta. Cena te nametnute „harmonije“ je gubljenje mogućnosti cenkanja i slobodnog kretanja.

Komunizam kao glavna opasnost

Da bi smanjili društveno nezadovoljstvo i održali visok nivo zaposlenosti, fašistička vlast je organizovala masovne javne radove, koji su finansirani visokim taksama, pozajmicama i štampanjem novca. Dosta ovih projekata je bilo lokalnog karaktera - putevi, stadioni, zgrade - najveći projekti su bili vojne prirode, stvaranjem velike vojske i masovnim naoružavanjem.

Neprijateljstvo fašističkih lidera prema komunizmu je bilo pogrešno shvaćeno kao poštovanje i uvažavanje kapitalizma. U stvari, fašistički anitkomunizam je bio motivisan mišljenjem da je u kolektivističkom miljeu dvadesetih godina u Evropi, komunizam bio najveći rival u sticanju ljudske vernosti. Kao i u komunizmu, i u fašizmu, svaki građanin je smatran kao radnik i žitelj totalitarne, partijski kontrolisane države. Zbog toga, država je imala apsolutnu vlast da koristi silu, ili pretnju istom, da bi ugušila makar i mirnu opoziciju.

Fašistička ekonomija u Nemačkoj i Italiji

Ako se zvanični stvaralac fašizma može odrediti, onda je to Benito Musolini, koji je bio stari Marksistički urednik. Uhvaćen u nacionalističkoj groznici, odrekao se levičarskih shvatanja kako se bližio Prvi svetski rat i postao vođa u Italiji 1922. godine. Musolini je izdvojio fašizam iz liberalnog kapitalizma u svojoj autobiografiji iz 1928:

„ Građanin u fašističkoj zemlji više nije sebični pojedinac koji ima antisocijalno pravo da se pobuni protiv bilo kog zakona u Kolektivu. Fašizam sa svojim shvatanjem korporativnosti, stavlja ljude i njihove mogućnosti u produktivni rad, i za njih tumači dužnosti koje treba da izvrše. ” — Benito Musolini

Pre njegovog prelaska u imperijaliste, Musolini je često bio hvaljen za svoj ekonomski program od strane istaknutih Amerikanaca i Britanaca, uključujući i Vinstona Čerčila.

Na sličan način, Adolf Hitler, čija je Nacistička partija prihvatila i uvela fašizam u Nemačku, govorio je početkom 1933. godine:

„ Država treba da zadrži mogućnost nadgledanja, i svaki vlasnik imovine treba da smatra da ga je na to mesto postavila država. Njegova dužnost nije da koristi svoju imovinu protiv interesa svojih sunarodnika. Ovo je ključna stvar. Treći rajh će zadržati svoje pravo da kontroliše vlasnike imovine. ” — Adolf Hitler

Obe nacije su pokazale razrađene šeme za njihove ekonomije, sa zadatkom ostvarivanja državnih ciljeva. Musolinijeva korporativna država „razmatrala je privatnu inicijativu u proizvodnji kao najefektniji instrument za zaštitu državnih interesa“. Izraz „inicijativa“ se mnogo razlikovala od njenog shvatanja u tržišnoj ekonomiji. Radnici i menadžment su bili organizovani u dvadeset dve industrijske i trgovačke „korporacije“, gde su se u svakoj u vrhu nalazili visoki članovi Fašističke partije. Korporacije su bile ujedinjene u Nacionalni Savet Korporacija. Međutim, prave odluke su donošene od strane državnih agencija, kao što su Instituto per la Ricosstruzione Industriale, koja je imala udela u industrijskim, poljoprivrednim i firmama koje su se bavile nekretninama, i Instituto Mobiliare koja je kontrolisala nacionalni kredit.

Hitlerov režim je neutralisao male korporacije i obavezao firme da budu članovi kartela. Ekonomska komora Rajha je bila na vrhu komplikovane birokratske piramide, koja se sastojala od skoro dvesta organizacija, koja su uključivala industrijski, komercijalni i mašinski sektor, kao i nekoliko nacionalnih saveta. Radnički front, produžena ruka Nacističke partije, usmeravala je sva tržišna kretanja, uključujući i plate kao i određivanje radnika na određene poslove. Regrutovanje radnika je započeto 1938. Dve godine ranije, Hitler je predstavio četvorogodišnji plan, da se državna ekonomija prebaci na ratnu osnovu. U ovom periodu, u Evropi su Španija, Portugalija i Grčka uvele fašistički oblik ekonomije.

Izvori

• Barkai, Avraham. Nazi Economics: Ideology, Theory, and Policy. Trans. Ruth Hadass-Vashitz. Oxford: Berg Publishers Ltd., 1990.
• Basch, Ernst. The Fascist: His State and His Mind. New York: Morrow, 1937.
• Diggins, John P. Mussolini and Fascism: The View from America. Princeton: Princeton University Press, 1972.
• Flynn, John T. As We Go Marching. 1944. Reprint. New York: Free Life Editions, 1973.
• Flynn, John T. The Roosevelt Myth. New York: Devin-Adair, 1948.
• Laqueur, Walter, ed. Fascism: A Reader’s Guide. Berkeley: University of California Press, 1976.
• Mises, Ludwig von. Omnipotent Government. New Rochelle, N.Y.: Arlington House, 1944.
• Mussolini, Benito. Fascism: Doctrine and Institutions. Firenze: Vallecchi, 1935.
• Mussolini, Benito. My Autobiography. New York: Scribner’s, 1928.
• Pitigliani, Fauto. The Italian Corporative State. New York: Macmillan, 1934.
• Powell, Jim. FDR’s Folly: How Roosevelt and His New Deal Prolonged the Great Depression. New York: Crown Forum, 2003.
• Shirer, William L. The Rise and Fall of the Third Reich. New York: Simon and Schuster, 1960.
• Twight, Charlotte. America’s Emerging Fascist Economy. New Rochelle, N.Y.: Arlington House, 1975.