Википедија

Elektromiografija

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Elektromioneurografija.

Elektromiografija (EMG), miografija (MG) je invazivna elektrofiziološka dijagnostička metoda snimanja električnih potencijala mišića kratkim uvođenjem u ispitivani mišić tanke igle - elektrode.[1] U zavisnosti od simptoma i vrste bolesti, elektromiografijom se ispituje veći ili manji broj mišića u opuštenom (relaksiranom) stanju i nakon grčenja (kontrakcije). Elektromiografija je kontraindikovana kod težih poremećaja zgrušavanja krvi, jer u retkim slučajevima zbog uboda igle može nastati manji krvni podliv (hematom). Merenje sprovodljivosti i brzina sprovođenja živaca (ENG) najčešće se izvodi zajedno sa (EMG) i ako se to čini zajedno.[2]

Elektromiografija
Klasifikacija i spoljašnji resursi
MKB-9-CM93.08
MeSHD004576

Istorija uredi

Početak istraživanja na temu električne aktivnosti mišića započeo je 1868. godine Erb, koji je izazvao električne reakcije potpuno denervisanog mišića.[3] Ovi rezultati u tom momentu nisu bili značajni za kliničku praksu.

Adrian i Bronk 1929. godine uveli su u primenu koncentričnu iglenu elektrodu, koja je omogućila tehniku istraživanja funkcije pojedinih motornih jedinica i njihovog broja pri voljnim kontrakcijama mišića.

Godine 1938. Denny-Brown i Pennybacker objavili su studiju Fibrillation and fasciculation in voluntary muscle (Brain, Oxford, 1938) u kojoj su prikazali spontanu aktivnosti delimično ili potpuno denervisanog mišića.

Buchthal i Clemmesen (1941) započeli su sa primenom nove tehnike za ispitivanje neurogene muskularne atrofije i lezije perifernih nerava, i time započeli novo poglavlje u primeni elektrofiziološkim metodama - kliničke elektromiografije.

Godine 1947. Kugelberg je uveo novu metodu kojom se mogu raspoznati morfološke razlike u akcionim potencijalima motornih jedinica kod mišićnih poremećaja. Od tog vremena, elektromiografija postaje metoda za razlikovanje neurogene od miogene bolesti.

Godine 1956. Simpson je uveo novu metodu merenja motorne brzine provođenja perifernih nerava kod neuropatije, koju je potom 1958. godine Gilliat Sears primenio na senzorne nerve.

Zvaničnim početkom kliničke elektromiografije smatra se rad Buchthal-a i Clemmensen-a. Međutim, na dalji sve intenzivni razvoj ove discipline nastao je pred kraj 20. i početkom 21. veka zahvaljujući napredovanju računarske tehnike i metoda obrade podataka.

Princip rada i značaj uredi

 
Petokanalni elektromiograf
 
Najčešće se koristi koaksijalna iglasta elektroda koja omogućuje ispitivanje motorne jedinice. Elektroda je povezana sa elektromografaom, aparatom koji je, u stvari, diferencijalno pojačalo opremljeno katodnom cevi (osciloskopom) za vizuelni prikaz otkrivenih i pojačanih električnih potencijala, i zvučnu manifestaciju istih preko zvučnika tog istog aparata.[4]

Elektromiografija (EMG) u kliničkom smislu je registracija električne aktivnosti u mišiću. U medicini se primenjuju različite metode kako bi se dobila informacija o kontinuitetu, odnosno nepostojanju kontinuiteta u tzv. motornoj (pokretačkoj) jedinici, koju čine ćelija u prednjem rogu kičmene moždine, motornog aksona ili neurita, motorne pločice i mišićnih vlakana koje inerviše taj akson.[2]

Elektromiografija nam omogućava da objasnimo slabost mišića koja je nastala zbog poremećaja u radu živca ili mišića i prikazuje;[5]

  • Stepen oštećenja motorike živca.
  • Tok reinervacije, i uspešnost lečenja.
  • Mesto (lokalizacija )oštećenja živca.
  • Visina (segment), na kojoj je oštećenje nastalo.
  • Da li se oštećenje pogoršava ili poboljšava u toku daljeg razvoja osnovne bolesti.

U zdravom i opuštenom (relaksiranom) mišiću vlada električni mir, odnosno nema nikakvih bioelektričnih potencijala. Objektivni dokaz postojanja oštećenja živca (denervacije) je pojave posebnih električnih potencijala u relaksiranom mišiću. Njihova pojava može se očekivati već peti dan nakon oštećenja živca, a najčešće se registruje u drugoj do trećoj nedelji.[2]

Promene u elektromiografskoj krivulji pri voljnom stezanju (kontrakciji) mišića različite su pri oštećenju perifernog živca mišića i direktno je proporcionalne sa stepenom oštećenja. Elektromiografija (EMG) merimo i brzinu sprovođenja električnih impulsa u pogođenim segmentima koji se degeneracijom menjaju, ali je ona prvih dana nakon oštećenja živca obično normalna. Ako je oštećenje živca samo delimično, kao što je to najčešće nakon oštećenja živca zbog diskus hernije, brzina sprovođenja je normalna.

Elektromiografija (EMG) je samo pomoćna dijagnostička metoda, ali su njenom primenom dobijaju vrlo važni podaci. Elektromiografija je izuzetno korisna u onim situacijama kada dijagnostičar nije sigurni u prirodu bolesti, naročito ako ako se radi o tumoru unutar omotača kičmene moždine ili o pritisku na koren živca zbog diskus heranije. Elektromiografija (EMG) se mora više puta ponoviti da bismo dobili odgovor o toku bolesti, a naročito da bismo videli kakve su prognoze za ozdravljenje. Elektromiografijom (EMG) u stvari mi otkrivamo dotadašnji uspeh ili neuspeh primenjene terapije, ponekad i mnogo pre nego što to pokažu ostali, simptomi i znaci.

Jednokanalni elektromiograf uredi

Jednokanalni elektromiograf je uređaj za registrovanje biopotencijala mišića, njihovih akcionih napona koji se dobijaju kao rezultat kontrakcija mišića. Jednokanalni elektromiograf je najjednostavniji.

Osnovni delovi: uredi

  • Stepen za izbor elektroda
  • Predpojačavač
  • Pojačavač napona
  • Izlazni stepen
  • Pisač

Iza stepena za izbor elektroda se postavlja pojačavački sistem koji i po snazi i po amplitudi napona pojačava slab akcioni napon mišića do nivoa dovoljnog za pogon pisača ili osciloskopa.

Pojačavački sistem se sastoji od predpojačavača ( diferencijalni ), pojačavača amplitude napona i izlazni stepen ( pojačavač snage). Diferencijalni pojačavač je najznačajniji jer određuje bitne k-ke: faktor šuma, osetljivost na smetnje, faktor potiskivanja zajedničkog signala. Povezivanje elektroda sa pojačavačem se ostvaruje koaksijalnim kablovima zbog smanjenja parazitnih elektromagnetnih polja i osobina elastičnosti.

Ulazni instrumetacioni pojačavač mora da ima što veću ulaznu otpornost ( 250 MΩ ), da bi se povećao faktor potiskivanja signala srednje vrednosti, što višu gornju graničnu frekvenciju i što nižu donju.

Bitan parametar pojačavača je vreme smirivanja izlaznog signala, zavisi od vremenske konstante RC i treba da je što kraće. Obavezna je automatska regulacija osetljivosti i širina opsega f da bi sprečili da aktivne komponente rade u zasićenju.

Analizatorska elektroda je igličasto koaksijalnog tipa. Predpojačavač je diferencijalni sa FET tranzistorima. Koaksijalnim kablom se prenosi signal i to unutrašnjim provodnikom, a spoljašnjim se štiti od smetnji. Izlazni stepen katodnog osciloskopa je krajnji pojačavač i služi za dobijanje potrebnog nivoa izlaznog napona kojim se pomera elektronski mlaz po vertikali. Za grubo regulisanje nivoa izlaznog napona se koristi preklopnik oslabljivač sa više regulacionih područja. Za dobijanje nivoa signala za pomeranje elektronskog mlaza po horizontali koristi se izlazni stepen koji je iza generatora vremenske baze – obezbeđuje ravnomerno kretanje mlaza.

Akustična kontrola EMG signala služi za proveru grupe mišićnih vlakana i svaka grupa ima svoj karakteristični. zvuk. Potrebno je izlaznim stepenom pojačati signal do nivoa pobude zvučnika.

Elektroda za stimulaciju se zabode u određeno vlakno mišićne grupe. Reakcija se prati na pokazivačima EMG-a i meri pomoću oblika akcionog potencijala. AP u ovom slučaju predstavlja odziv na namerno izazvanu pobudu. Trajno zabeleženi AP se kasnije koristi za uspostavljanje dijagnoze.[6]

Primena i indikacije uredi

Tipična primena elektromiografije signala je u stvari odgovor na pitanje „šta rade mišići“ i omogućava direktan uvid u stanje mišića, odnosno:[7]

  • Omogućava merenje performansi mišića.
  • Pomaže u odlukama pre i posle hirurških zahvata.
  • Daje dokumentovan tretman i režim treniranja.
  • Pomaže pacijentima da identifikuju i treniraju svoje mišiće po principu povratne sprege.
  • Daje analize u cilju poboljšanja sportskih aktivnosti.
  • Detektuje odgovor mišića na ergonomska ispitivanja.

Bolesti perifernog nervnog sistema uredi

  • Hereditarne neuropatije
  • Polineuropatije različite etiologije.
  • Radikulopatije cervikalne (vratne) i lumbalne (slabinske) kičme).
  • Kompresivne mononeuropatije.
  • Miopatije različite etiologije.
  • Autoimune bolesti.
  • Bolesti motornog neurona

Test neuromišićne transmisije (TNT) uredi

(TNT) se primenjuje kod bolesnika sa miastenijom gravis, miasteničnim sindromom i kod slabosti proksimalnih grupa mišića. Radi se kod:

  • Pazušnog nerva (n. aksilarisa) kada se ispituje deltoidni mišić.
  • Ličnog živca kada se ispituje nosna muskulatura.

Tehnika izvođenja uredi

 
Nakon izvršenog snimanja lekar opisuje vrstu, proširenost i težinu neuromuskularnog poremećaja, ili isti isključuje, a prema potrebi predlaže mere za dalju obradu i lečenje pacijenta.[8]
  • Elektromiografisko (EMG)- snimanje obavlja lekar specijalista neurolog (neurofiziolog) uz pomoć asistenta (medicinskog tehničara). Metalni disk jedne elektrode pričvrsćuje se na određeno mesto, a vrlo tanka igla druge elektrode zabada se u mišić koji želimo da ispitamo, što omogućava registraciju električne aktivnosti između ta dva mesta). Najčešće se koristi koaksijalna iglasta elektroda koja omogućuje ispitivanje motorne jedinice. Elektroda je povezana sa elektromografaom, aparatom koji je, u stvari, diferencijalno pojačalo opremljeno katodnom cevi (osciloskopom) za vizuelni prikaz otkrivenih i pojačanih električnih potencijala, i zvučnu manifestaciju istih preko zvučnika tog istog aparata.[4]
  • Elektrode se pre upotrebe sterilišu u autoklavu na 120 °C na pritisku pare od 1,2 bara.
  • Nakon postavljanja elektroda, od pacijenta može biti zatraženo da pokreće mišiće (na primer, da savije ruku). Prisustvo, veličina i oblik talasa - akcionog potencijala - prokazana na osciloskopu daje informacije o sposobnosti mišića da reaguje nakon stimulacije mišića i živaca.[9]
  • U zavisno od bolesti i broju ispitivanih mišića i živaca, snimanje može trajati i do dva časa (u proseku 30-90 min), i nemoguće je predvideti vreme trajanja snimanja što treba imati u vidu kod težih bolesnika.
  • Ne postoji poseban oblik pripreme, izuzev što se pacijentu savetuje da ne koristi bilo koje kreme ili losione na dan testa, a jedini uslov za uspešno obavljanje snimanje je puna saradnja bolesnika.
  • Pacijent na pregled ne sme da dođe gladan i a pre pregleda obavezno uzima svoju redovnu terapiju. Jedino u slučaju miastenije u trudnoći bolesnica koja koristi terapiju Mestinonom®, istu treba da obustavi 12 časova pre pregleda.
  • Nakon izvršenog snimanja lekar opisuje vrstu, proširenost i težinu neuromuskularnog poremećaja, ili isti isključuje, a prema potrebi predlaže mere za dalju obradu i lečenje pacijenta.[8]
Komplikacije u toku (EMG) uredi

Izvori uredi

  1. ^ Nikolaev S. G., Эlektromiografiя: kliničeskiй praktikum, Ivanovo, 2013;
  2. ^ a b v M. Jankovic, Automatska dijagnostika senzorno-motornih promena: Novi elektromioneurograf (EMNG). Magistarska teza, Univerzitet u Beogradu, Elektrotehnicki fakultet, 2008.
  3. ^ Spiegel, M. B. (1978). Electromyoneurography American Family Physician. 18 (5): 119—130. PMID 717221.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  4. ^ a b Stanford V. Biosignals offer potential for direct interfaces and health monitoring. . Pervasive Computing. IEEE. 3 (1): 99—103. 2004.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  5. ^ Kasatkina L. F., Gilьvanova O. V., Эlektromiografičeskie metodы issledovaniя v diagnostike nervno-mыšečnыh zabolevaniй. Igolьčataя эlektromiografiя, M., 2010
  6. ^ Elektromedicinski uređaji-zvanična skripta koja se koristi u nastavi ETŠ Rade Končar. 
  7. ^ Kleissen, R.F.M.; Buurke, J.H.; Harlaar, J.; Zilvold, G. (1998). „Electromyography in the biomechanical analysis of human movement and its clinical application”. Gait & Posture. 8 (2): 143—158. PMID 10200405. doi:10.1016/S0966-6362(98)00025-3. 
  8. ^ a b #D. B. Popovic, M. B. Popovic, and M. Jankovic, Biomedicinska merenja i instrumentacija, 1 ed Akademska misao, 2009.
  9. ^ M. B. I. Reaz, M. S. Hussain, F. Mohd-Yasin, Techniques of EMG Signal Analysis: Detection, Processing, Classification and Applications, Biological Procedures Online, vol. 8, issue 1. str. 11–35, March 2006
  10. ^ Ferguson, S.; Dunlop, G. Grasp Recognition From Myoelectric Signals. Procedures Australasian Conference Robotics and Automation (2002). str. 78.–83.

Literatura uredi

  • Cram, JR.;Kasman, GS.; Holtz, J. Introduction to Surface Electromyography. Aspen Publishers Inc.; Gaithersburg, Maryland, 1998.
  • Nikias CL, Raghuveer MR. Bispectrum estimation: A digital signal processing framework. IEEE Proceedings on Communications and Radar. 75 (7): 869—891. 1987.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Basmajian, JV.; de Luca, CJ. Muscles Alive - The Functions Revealed by Electromyography. The Williams & Wilkins Company; Baltimore, 1985.
  • Graupe D; Cline WK (1975). „Functional Separation of EMG Signals via ARMA Identification Methods for Prosthesis Control Purposes”. IEEE Transactions on Systems, Man and Cybernetics. 5 (2): 252—259. S2CID 24675873. doi:10.1109/TSMC.1975.5408479. .
  • Wheeler KR, Jorgensen CC. Gestures as input: neuroelectric joysticks and keyboards. „Pervasive Computing”. IEEE. 2 (2): 56—61. 2003. .
  • Manabe, H.;Hiraiwa, A.; Sugimura, T. Unvoiced Speech Recognition using EMG-Mime Speech Recognition. Conference on Human Factors in Computing Systems (2003). str. 794.–795.

Spoljašnje veze uredi

  • Elektromiografija — par l'Institut Régional de Médecine Physique et de Réadaptation (jezik: francuski)



 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Електромиографија&oldid=27441157”