Википедија

Elektronsko uznemiravanje

Elektronsko uznemiravanje, elektromagnetna tortura ili psihotronička tortura je teorija zavere da zlonamerni akteri (često vladini agenti ili kriminalni krugovi) koriste elektromagnetno zračenje (kao što je mikrotalasni zvučni efekat), radar i tehnike nadzora da prenesu zvukove i misli u ljude glave, utiču na tela ljudi i uznemiravaju ljude.[1][2] Pojedinci koji tvrde da doživljavaju ovo sebe nazivaju „ ciljanim pojedincima“ (CP ili TIs na engleskom). Neki tvrde da su žrtve uhođenja bandi, a mnogi su osnovali ili se pridružili grupama za podršku i zastupanje.[3][4]

Višestruki medicinski profesionalci su procenili da su ova iskustva halucinacije, rezultat poremećaja deluzija ili psihoze.[1]

Iskustva

uredi

Iskustva ljudi koji sebe opisuju kao podvrgnute elektronskom uznemiravanju koristeći ezoteričnu tehnologiju i koji sebe nazivaju „ciljanim pojedincima“ („TI“), variraju, ali iskustva često uključuju glasove u njihovim glavama koji ih zovu po imenu, često ismevaju njih ili druge oko njih, kao i osećaj fizičkih senzacija poput pečenja.[1] Oni su takođe opisali da su bili pod fizičkim nadzorom jedne ili više osoba.[1] Mnogi od ovih ljudi svakodnevno se ponašaju i funkcionišu normalno, a među njima su i ljudi koji su inače uspešni u svojim karijerama i životima, i kojima su ova iskustva zbunjujuća, uznemirujuća, a ponekad i sramotna, ali za njih potpuno stvarna.[1]

Oni koriste vesti, vojne časopise i dokumente o nacionalnoj bezbednosti sa kojih je skinuta oznaka tajnosti da potkrepe svoje navode da su vlade razvile tehnologiju koja može da šalje glasove ljudima u glave i da ih natera da osećaju stvari.[1]

Psiholog Lorejn Šireden je koautor studije o uhođenju bandi u Journal of Forensic Psychiatry & Psychology. Prema Šeridenu, „treba razmišljati o fenomenu T.I. u smislu ljudi sa paranoidnim simptomima koji su došli do ideje uhođenja bandi kao objašnjenje za ono šta im se dešava”.[5] Stručnjaci za mentalno zdravlje kažu da T.I. mogu doživeti halucinacije, a njihova objašnjenja da su ciljani ili uznemiravani proizilaze iz zabluda ili psihoze.[1] [6][7] Profesor psihijatrije sa Jejla Ralf Hofman navodi da ljudi često pripisuju glasove u svojim glavama spoljnim izvorima kao što su uznemiravanje vlade, Bog ili mrtvi rođaci, i može biti teško ubediti ove pojedince da je njihovo verovanje u spoljašnji uticaj zabluda.[1] Drugi stručnjaci upoređuju ove priče sa izveštajima o otmicama vanzemaljaca.[2]

U novinskim nalozima su dokumentovani pojedinci koji su očigledno verovali da su žrtve elektronskog uznemiravanja, au nekim slučajevima su ubeđivali sudove da se slože. Džejms Volbert je 2008. godine otišao na sud tvrdeći da mu je njegov bivši poslovni saradnik pretio „napadima radijacije” nakon neslaganja, a kasnije je tvrdio da oseća simptome kao što su senzacije električnog udara i da čuje čudne zvukove u ušima. Sud je odlučio da izda nalog o zabrani „elektronskih sredstava“ za dalje uznemiravanje Volberta.[8]

Značajni zločini

uredi

Razni ljudi koji sebe opisuju kao žrtve elektronskog uznemiravanja počinili su zločine; među tim zločinima su masovna streljanja.

Fuaed Abdo Ahmed, 20-godišnji muškarac, 13. avgusta 2013. držao je muškarca i dve žene kao taoce u filijali Tensas State Bank, na kraju ubivši dvojicu talaca i sebe. Naknadna policijska istraga zvanično je zaključila da Ahmed ima paranoidnu šizofreniju i da čuje glasove. Ahmed je optužio porodicu svoje bivše devojke da mu je u glavu ugradila neku vrstu „mikrofonskog uređaja”.[9]

Dana 16. septembra 2013, Aron Aleksis je smrtonosno upucao dvanaest ljudi i ranio još tri u Vašington Nju Jardu u koristeći sačmaricu na kojoj je napisao „moje ELF oružje“, pre nego što su ga ubili policajci koji su reagovali.[10][11][12] FBI je zaključio da je Aleksis imala „zabludna uverenja”. Ova uverenja su uključivala da je bio „kontrolisan ili pod uticajem elektromagnetnih talasa ekstremno niske frekvencije“.[13]

Majron Mej je 20. novembra 2014. pucao i ranio tri osobe u kampusu Državnog univerziteta Floride, a ubili su ga policajci koji su reagovali. Pre događaja, postajao je sve zabrinutiji da je pod nadzorom vlade i tvrdio je da je čuo glasove.[14][15][16]

Gavin Judžin Long, koji je 17. jula 2016. ubio tri policajca i ranio tri policajca u Baton Ružu, Luizijana, verovao je u brojne anti-vladine pokrete i teorije zavere, ali je pre svega bio član grupe posvećene pomaže ljudima sa „daljinskim eksperimentisanjem mozga, daljinskim neuralnim praćenjem celog ljudskog tela“.[17]

Metju Čoi, 30-godišnji Južnoafrikanac, koji je tvrdio da je pod V2K elektronskim uznemiravanjem i tvrdio da mu se „ispira mozak preko mikrotalasa“ od 2015. godine, ubio je taksistu u Hong Kongu 12. oktobra 2021. Slučaj je izazvao masovnu pažnju u gradu, a policija ga je opisala kao "izuzetno opasnog".[18] [19]

Teorija zavere

uredi

Zagovornici zavere za kontrolu uma veruju da su pronašli reference na tajno oružje u vladinim programima kao što je „Projekat Pandora“, istraživački poduhvat DARPA o biološkim i bihevioralnim efektima zračenja koji je naručen nakon incidenta na Moskovskom signalu, kada je američka ambasada u Moskvi bombardovana mikrotalasima od strane Sovjeta od 1953. Otkriveno je da je namera Sovjeta bila prisluškivanje i elektronsko ometanje, a ne kontrola uma.[1] Zagovornici zavere takođe često citiraju patent Laboratorije za istraživanje vazduhoplovnih snaga iz 2002. za korišćenje mikrotalasa za slanje izgovorenih reči u nečiju glavu. Iako nema dokaza da postoji kontrola uma pomoću mikrotalasa, glasine o kontinuiranom poverljivom istraživanju podstiču zabrinutost ljudi koji veruju da su na meti.[1]

Godine 1987, izveštaj National Academy of Sciences koji je naručio Institut za istraživanje vojske SAD naveo je psihotroniku kao jedan od „upadljivih primera“ tvrdnji o psih. ratu koji su se prvi put pojavili u anegdotskim opisima, novinama i knjigama tokom 1980-ih. Komitet je primetio da iako postoje izveštaji i priče, kao i zamišljene potencijalne upotrebe takvog oružja od strane donosilaca odluka u vojsci, „ništa što bi se približilo naučnoj literaturi ne podržava tvrdnje o psihotroničnom oružju“.[20]

Navodno je Ruska Federacija proučavala psihotronično oružje tokom 1990-ih[21][22], a vojni analitičar potpukovnik Timoti L. Tomas je 1998. rekao da u Rusiji postoji snažno uverenje da je oružje za napad na um vojnika mogućnost, iako nisu prijavljeni uređaji koji rade.[22] U Rusiji, grupa pod nazivom „Žrtve psihotroničkih eksperimenata” pokušala je da dobije odštetu od Federalne službe bezbednosti sredinom 1990-ih, zbog navodnog kršenja njihovih građanskih sloboda uključujući „zračenje” usmereno na njih, stavljanje hemikalija u vodu i korišćenje magneta radi promene uma. Ovi strahovi su možda bili inspirisani otkrićima tajnih istraživanja tehnika „psihotroničkog“ psihološkog ratovanja tokom ranih 1990-ih, pri čemu je Vladimir Lopatkin, član komiteta Državne dume 1995. godine, pretpostavio da je „nešto što je bilo tajno toliko godina savršeno plodno tlo za teorije zavere“.[23]

Ruski ministar odbrane Anatolij Serdjukov i premijer Vladimir Putin su 2012. komentarisali planove za izradu predloga za razvoj psihotroničkog oružja.[24] Naučni uredni NBC News Alan Bojl odbacio je pojmove da takvo oružje zaista postoji, rekavši da „nema ničega u komentarima Putina i Serdjukova što bi sugerisalo da su Rusi bilu blizu da poseduju psihotronično oružje“.[24]

Majk Bek, bivši špijun NSA, veruje da je njegova Parkinsonova bolest izazvana elektronskim uznemiravanjem.[25] NSA je godine 2014. dala Bekovom advokatu Marku Zaidu izjavu u kojoj se navodi da je agencija primila „obaveštajne informacije iz 2012. koje povezuju neprijateljsku zemlju u koju je gospodin Bek putovao kasnih 1990-ih sa oružjem sa mikrotalasnim sistemom velike snage“, ali je dodala da „Agencija za nacionalnu bezbednost nema dokaza da je takvo oružje, ako je postojalo i ako je bilo povezano sa neprijateljskom zemljom krajem 1990-ih, jeste ili nije upotrebljeno protiv gospodina Beka“.[26][27] Generalni savetnik NSA Glen Gerstel rekao je za Vašington post da „agencija nije pronašla nijedan dokaz da su Bek ili njegov saradnik napadnuti".[25]

Postoje široke mreže podrške na mreži i brojne veb stranice koje održavaju ljudi koji se plaše kontrole uma. Psihijatar iz Palm Springsa Alan Drejker identifikovao je dokaze o deluzionim poremećajima na mnogim od ovih sajtova,[6] a psiholozi se slažu da takvi sajtovi negativno pojačavaju mentalne probleme, dok neki kažu da bi deljenje i prihvatanje zajedničke zablude moglo da funkcioniše kao oblik grupe kognitivna terapija.[2]

Prema psihologu Šeridan, količina onlajn sadržaja o elektronskom uznemiravanju koji sugeriše da je to činjenica bez ikakve debate o toj temi, stvara štetnu, ideološku platformu za takvo ponašanje.[5]

Kao deo britanske studije Voana Bela iz 2006. godine, nezavisni psihijatri su utvrdili da su „znaci psihoze snažno prisutni“ na osnovu procene uzorka onlajn naloga za kontrolu uma čiji su posteri „vrlo verovatno bili šizofreni“.[28] Psiholozi su identifikovali mnoge primere ljudi koji izveštavaju o „iskustvima kontrole uma“ na veb stranicama koje su sami objavili a za koje je „velika verovatnoća da će biti pod uticajem zabludnih uverenja“. Uobičajene teme uključuju „loše momke“ koji koriste „psihotroniku“ i „mikrotalase“, često pominjanje projekta CIA-e MKULTRA i često citiranje naučnog rada pod naslovom „Reakcija ljudskog slušnog sistema na modulisanu elektromagnetnu energiju“.[29]

Neki ljudi koji sebe opisuju kao podvrgnute elektronskom uznemiravanju organizovali su se i vodili kampanju da zaustave upotrebu navodnih psihotroničkih i drugih oružja za kontrolu uma.[1] Ove kampanje su dobile određenu podršku javnih ličnosti, uključujući bivšeg američkog kongresmena Denisa Kuciniča, koji je uključio odredbu o zabrani „psihotroničkog oružja“ u zakonu iz 2001. koji je kasnije odbačen,[1] i bivšeg predstavnika države Misuri Džima Gesta.[2]

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k Weinberger, Sharon (14. 1. 2007). „Mind Games”. The Washington Post. Pristupljeno 12. 1. 2014. 
  2. ^ a b v g Kershaw, Sarah (12. 11. 2008). „Sharing Their Demons on the Web”. The New York Times. 
  3. ^ Brian A. Sharpless (15. 11. 2016). Unusual and Rare Psychological Disorders: A Handbook for Clinical Practice and Research. Oxford University Press. str. 40—. ISBN 978-0-19-024586-3. 
  4. ^ "Mind Games", The Washington Post, January 14, 2007
  5. ^ a b McPhate, Mike (10. 6. 2016). „United States of Paranoia: They See Gangs of Stalkers”. The New York Times. Pristupljeno 20. 7. 2016. 
  6. ^ a b Monroe, Angela (13. 11. 2012), Electronic Harassment: Voices in My Mind, KMIR News, Arhivirano iz originala 29. 08. 2015. g., Pristupljeno 2016-03-10 
  7. ^ Aldax, Mike. „Space weapons resolution 'embarrassed' city and negatively impacted mentally ill, vice mayor says”. Richmond Standard. Chevron Richmond. Arhivirano iz originala 21. 6. 2016. g. Pristupljeno 15. 3. 2016. 
  8. ^ Court to Defendant: Stop Blasting That Man's Mind! Wired magazine BY DAVID HAMBLING July 1, 2009
  9. ^ „Jim Mustian, Man who killed hostages in north Louisiana bank had mental illness, March 12”. Baton Rouge Morning Advocate. Arhivirano iz originala 13. 3. 2014. g. 
  10. ^ Greg Botelho and Joe Sterling (September 26, 2013). FBI: Navy Yard shooter 'delusional,' said 'low frequency attacks' drove him to kill. CNN Retrieved: 26 September 2013.
  11. ^ BBC News (25. 9. 2013). „Profile: Navy Yard shooter Aaron Alexis”. BBC News. Pristupljeno 25. 9. 2013. 
  12. ^ Tom Vanden Brook (18. 3. 2014). „Report: Concerns about Navy Yard shooter never reported”. Pristupljeno 19. 10. 2014. 
  13. ^ McDonald, Ian (2013-09-26). „FBI: Navy Yard Shooter 'Delusional,' said 'Low Frequency Attacks' Drove Him to Kill”. FOX40. Pristupljeno 2018-02-12. 
  14. ^ Holley, Peter; Larimer, Sarah (20. 11. 2014). „FSU gunman was in 'state of crisis' during shooting, investigators say”. The Washington Post. 
  15. ^ Southall, Ashley; Williams, Timothy (20. 11. 2014). „Gunman at Florida State Spoke of Being Watched”. The New York Times. 
  16. ^ Queally, James (21. 11. 2014). „FSU gunman mailed 10 packages before shooting, contents not dangerous”. Los Angeles Times. 
  17. ^ Berlinger, Joshua (18. 7. 2016). „Gavin Long: Who is Baton Rouge cop killer?”. CNN. Pristupljeno 18. 7. 2016. 
  18. ^ „Hong Kong police on the lookout for man who killed taxi driver on Tuesday morning”. South China Morning Post. 12. 10. 2021. Pristupljeno 13. 10. 2021. 
  19. ^ „Manhunt for cabbie killer continues as police provide more info”. The Standard. 13. 10. 2021. Pristupljeno 13. 10. 2021. 
  20. ^ Kendrick Frazier (1991). The Hundredth Monkey: And Other Paradigms of the Paranormal. Prometheus Books, Publishers. str. 153—. ISBN 978-1-61592-401-1. Pristupljeno 4. 5. 2013. 
  21. ^ Leigh Armistead autofilled (2004). Information Operations. Potomac Books, Inc. str. 197—. ISBN 978-1-59797-355-7. Pristupljeno 30. 4. 2013. 
  22. ^ a b The Mind Has No Firewall, Parameters, Spring 1998, pp. 84-92
  23. ^ Matthews, Owen (11. 7. 1995). „Report: Soviets Used Top-Secret 'Psychotronic' Weapons”. The Moscow Times. Pristupljeno 5. 3. 2014. 
  24. ^ a b Boyle, Alan (april 2012). „Reality check on Russia's 'zombie ray gun' program”. NBC News. Pristupljeno 30. 4. 2013. 
  25. ^ a b Shapira, Ian (5. 12. 2017). „Was a spy's Parkinson's disease caused by a secret microwave weapon attack?”. The Washington Post (na jeziku: engleski). Pristupljeno 7. 1. 2019. 
  26. ^ „Legal, financial fights mount as 'Havana Syndrome' goes unsolved”. 22. 12. 2021. Pristupljeno 24. 6. 2022. 
  27. ^ Broad, William J. (2018-09-01). „Microwave Weapons Are Prime Suspect in Ills of U.S. Embassy Workers”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2019-01-06. 
  28. ^ Aboujaoude, Elias. „Psychotic Websites. Does the Internet encourage psychotic thinking?”. Psychology Today. Sussex Publishers, LLC, HealthProfs.com. Pristupljeno 19. 3. 2016. 
  29. ^ Bell, Vaughan; Maiden, Carla; Muñoz-Solomando, Antonio; Reddy, Venu (2006). „'Mind control' experiences on the internet: implications for the psychiatric diagnosis of delusions.”. Psychopathology. Psychopathology, 39(2), 87-91. 39 (2): 87—91. CiteSeerX 10.1.1.99.9838  . PMID 16391510. doi:10.1159/000090598. 

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Електронско_узнемиравање&oldid=26877478”