Википедија

El Harit ibn Džabala

El Harit ibn Džabala (arap. الحارث بن جبلة‎‎; [Flavios] Aretas ([Φλάβιος] Ἀρέθας) u grčkim izvorima i[1] Halid ibn Džabala (خالد بن جبلة) u kasnijim islamskim izvorima),[2][3] je bio karalj Gasanida, predislamskih Arapa koji su živeli na istočnim granicama Vizantijskog carstva. Bio je peti po redu gasanidski vladar koji je vladao pod tim imenom od 528. do 569. godine i odigrao je glavnu ulogu u rimsko-persijskim ratovima i delovanju Sirijske orijentalno-pravoslavne crkve. Za svoje usluge učinjene prema Vizantiji, stekao je zvanja patrikios i vir gloriosissimus.[4]

El Harit ibn Džabala
Lični podaci
Datum smrti569.
ReligijaHrišćanstvo
Porodica
RoditeljiDžabala IV
Kralj Gasanida, Rimski Patricije i Filarh Saracena
Period529-569
PrethodnikDžabala IV
NaslednikEl Mundir III

Biografija uredi

Mladost uredi

Harit je bio sin Džabale IV (Gabalas prema grčkim izvorima) i brat I brat Abu Kariba (Abokarabus), filarha Palestine Salutaris.[5][6] On je postao vladar Gasanida i filarh Arabija Petre i Palestina Sekunde najverovatnije 528. godine, nakon smrti svoga oca u bici kod Tanurisa. Ubrzo nakon 529. godine, prema rečima vizantijskog istoričara Prokopija, vizantijski car Justinijan I (vladao 527–565), ga je uzdigao, "na dostojanstvo kralja", postao je zapovednik svih arapskih saveznika carstva (federati) na istoku sa titulom (πατρίκιος καὶ φύλαρχος τῶν Σαρακηνῶν, "patricije i filarh Saracena"). Stvarna područja koja su se nalazila pod njegovom neposrednom kontrolom, međutim, su u početku bila ograničena na severoistočni deo vizantijske granice prema Arapima.[4][7][8][9] U to vreme, Vizantinci i njihovi arapski saveznici bili su angažovani u Iberijskom ratu protiv Sasanidskog carstva i njihovih arapskih vazala, Lahmida, i zato je Justinijanov potez bio taj da stvori pandan snažnom Lahmidskom vladaru, Mundiru, koji je kontrolisao arapska plemena i bio vazal Persijancima.[8][10]

Vojna karijera uredi

 
Vizantijska Dijeceza Istok. Veliki broj arapskih plemenima pod svojim filarsima se naselio kao federati u različitim provincijama sa uzdizanjem Harita do kraljevskog položaja, Gasanidi svtvaraju svoje sedište u Palestina Sekundi, u kojoj postaju jedan od najvažnijih faktora.[11]

U tom svojstvu, Harit se boro u ime Vizantinjaca u svim svojim brojnim ratovima protiv Persije.[4] Već 528. godine bio je jedan od komandanata koji su bili poslati u kaznenu ekspediciju protiv Mundira.[12][13] Godine 529. Pomogao je u gušenju masovnog Samarićanskog ustanka, zarobivši 20 000 dečaka i devojčica koje je prodao kao robove. To je verovatno bio možda i bio presudan čin tokom njegovog učešća u sukobu zbog koga ga je Justinijan uzdigao u rang filarha.[14] Moguće je i daje sa svojim ljudima učestvovao u pobedi Vizantije u bici kog Dare 530. godine, iako nema izvora koji to eksplicitno pominje.[15] Godine 531, predvodio je 5.000 jak arabpski kontingent u bici kod Kalinika. Prokopije, izvor neprijateljski nastrojeni prema gasanidskom vladaru, navodi da su Arapi, stacionirani na vizantijskoj desnoj strani, izdali Vizantinace i pobegli, što ih je koštalo bitke. Jovan Malala, međutim, čiji zapis je generalno pouzdaniji, izveštava da dok su neki Arapi zaista pobegali, da je Harit stajao čvrsto.[13][16][17] Optužba za izdaju koje stižu od Prokopija protiv Harta izgleda da dodatno dovedena u pitanje činjenicom, da je za razliku od Velizara, on kasnije u toku godine bio zadržan u komandi i bio aktivan u operacijama oko Martiropolisa.[18]

Godine 537/538 ili 539. Sukobio se sa Lahmidskim kraljem Mindirom oko prava nad zemljom koja se nalazila južno od Palmire, u blizini starog puta Strata Diocletiana.[13][19][20]Prema kasnijim izveštajima Tabarija Gasanidski vladar napao je teritoriju Mundira i na sa sobom odneo bogat plen. Persijski vladaru, Hozroe I (R. 531-579), iskoristio je ovaj spor kao izgovor za ponovno pokretanje neprijateljstava sa Vizantijcima, a obnovljen je kada je izbio rat u 540. godine.[3] U pohodu 541, Harit i njegovi ljudi, u pratnji 1200 Vizantinaca pod generalima Jovanom Glutonom i Trajanom, koje je poslao Velizar u prepad na Asiriju. Ekspedicija je bila uspešna, prodrla je duboko u neprijateljsku teritoriju i zarobila mnogo plena. U jednom trenutku, međutim, vizantijski kontingent je vraćen, ali Harit nakon toga nije uspeo ni da se sastane ili obavesti Velizara preko svojih ljudi. Prema izveštajima Prokopija, uz to, vojsku je zahvatila epidemija koja je primorala je Velizara da povuče svoje snage. U svojoj Tajnoj istoriji, međutim, Prokopije daje drugačiju verziju o Velizarovoj neaktivnosti, koja je bila potpuno nevezana za Gasanidskog vladara.[13][21][22] Godine 544/545, Harit je bio uključen u oružani sukob sa drugim arapskim filarhom, El Asvadom, poznatog na grčkom kao Asouades.[23]

Od 546. godine na, dok su dve velike imperije bili na miru u Mesopotamiji nakon primirja na 545. godine, sukob između njihovih arapskih saveznika se nastavio. U iznenadnom upadu, Mundira zarobio je jednog od sinova Harita i zatim ga je žrtvovo. Međutim, ubrzo nakon toga, Lahmidi su pretrpeli težak poraz u bici između dve arapske vojske.[24][25] Sukob se nastavio tako što je Mundir izvršavao ponovni napad na Siriju. U jednom od tih napada, u junu 554, Harit ga je sreo u odlučujućoj bici kod Javm Halima ("Dana Halima"), slavljenoj u predislamskom arapskoj poeziji, u blizini Halkide, u kojoj su Lahmidi poraženi. Mundir je pao na bojnom polju, ali Harit je izgubio starijeg sina Džabalu.[26]

U novembru 563, Harit je posetio cara Justinijana u Carigradu, kako bi razmotri pitanje njegovog naslednika i napade protiv svojih domena od strane Lahmidskog vladara Amra, koji je na kraju kupio od Justinijan.[27][28][29]On je svakako ostavio upečatljiv utisak u carskom gradu, ne najmanji od svog psihičkog prisustva:Jovan Efeski beleži godinu dana kasnije, car Justinijan II koji je u jednom trenutku zapao u stanje ludila, bio je upalšen i pokušao da se sakrije kada mu je rečeno "Areta dolazi po tebe".[30]

Smrt uredi

Kada je El Hatrit umro 569. godine tokom navodnog zemljotresa,[31] nasledio ga je njegov sin El Mundir (Alamoundaros u vizantijskim izvorima). Iskoristivši to, novi lahmidski vladar Kabus pokrenuo je napad, ali je odlučno poražen.[27][32]

Religijska politika uredi

Za razliku od svojih vizantijskih vladara, Harit je bio čvrst monofizit i odbacio Četvrti vaseljenski sabor. Tokom svoje vladavine, El Harit je podržavao anti-Halkedonske tendencije u regionu Sirije, i predsedavao je crkvenim savetima i angažovao se po pitanju teologije, aktivno doprinevši oživljavanju monofizitske crkve tokom 6. veka.[4][33] Tako je 542. Godine, posle dve decenije progona tokom koji je bilo obezglavljeno i rukovodstvo Monofizita, on je apelovao na imenovanje novih Monofizitskih episkopa u Siriji kod carice Teodore, čiji vlastite sklonosti prema Monofizitstvu su mu bile dobro poznate. Teodora tada uticala da Jakov Baradej kao i Teodor kasnije postane episkop. Jakov će se pokazati kao veoma sposoban predvodnik, konvertovanjem pagana i značajnim širenjem i jačanje organizaciju Monofizitske crkve.[4][27][34]

Reference uredi

Citati uredi

  1. ^ Shahîd 1995, str. 260, 294–297
  2. ^ Shahîd 1995, str. 216–217
  3. ^ a b Greatrex & Lieu 2002, str. 102–103
  4. ^ a b v g d Kazhdan 1991, str. 163
  5. ^ Martindale, Jones & Morris (1992). str. 111
  6. ^ Shahîd 1995, str. 55
  7. ^ Martindale, Jones & Morris (1992). str. 111–112.
  8. ^ a b Greatrex & Lieu 2002, str. 88
  9. ^ Shahîd 1995, str. 84–85, 95–109
  10. ^ Shahîd (1995). str. 63.
  11. ^ Shahîd 1995, str. 357
  12. ^ Shahîd (1995). str. 70–75.
  13. ^ a b v g Martindale, Jones & Morris (1992). str. 112.
  14. ^ Shahîd 1995, str. 82–89
  15. ^ Shahîd 1995, str. 132–133
  16. ^ Greatrex & Lieu 2002, str. 92–93
  17. ^ Shahîd 1995, str. 55–142
  18. ^ Shahîd 1995, str. 142
  19. ^ Greatrex & Lieu 2002, str. 102
  20. ^ Shahîd 1995, str. 55–210
  21. ^ Greatrex & Lieu 2002, str. 108–109
  22. ^ Shahîd 1995, str. 55–223, 226–230.
  23. ^ Martindale, Jones & Morris (1992). str. 112, 137.
  24. ^ Martindale, Jones & Morris (1992). str. 112–113; Greatrex & Lieu (2002). str. 123
  25. ^ Shahîd 1995, str. 55–239
  26. ^ Martindale, Jones & Morris (1992). str. 111, 113; Greatrex & Lieu (2002). str. 129–130.
  27. ^ a b v Martindale, Jones & Morris (1992). str. 113.
  28. ^ Greatrex & Lieu 2002, str. 135
  29. ^ Shahîd 1995, str. 55–288
  30. ^ Shahîd 1995, str. 288
  31. ^ Shahîd 1995, str. 337
  32. ^ Greatrex & Lieu 2002, str. 136
  33. ^ Shahîd 1995, str. 225–226
  34. ^ Greatrex & Lieu 2002, str. 112

Izvori uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ел_Харит_ибн_Џабала&oldid=27674189”