Žak Demi

Žak Demi (fr. Jacques Demy; Ponšanto, Atlantska Loara, 5. jun 1931 – Pariz, 27. oktobar 1990) bio je francuski režiser i scenarista. Pojavio se na sceni u začetku Francuskog Novog talasa uz savremenike kao što su Žan-Lik Godar i Fransoa Trifo. Demijevi filmovi su široko poznati i cenjeni zbog svog prepoznatljivog vizuelnog stila, koji crpi inspiraciju iz mnoštva različitih izvora - mjuzikala klasičnog Holivuda, realizma prisutnog u dokumentarcima drugih režisera Francuskog Novog talasa, bajki, džeza, japanskih mangi i opere. Njegovi filmovi sadrže međusobno preplitanje (likovi iz jednog filma često prelaze u drugi), bujne muzičke numere (obično komponovane od strane kompozitora Mišela Legrana) i motive poput tinejdžerske ljubavi, prava radnika, incesta i preplitanja stvarnosti i snova. Njegovi najpoznatiji filmovi su dva mjuzikla koja je režirao sredinom šezdesetih: Šerburški kišobrani (1964) i Gospođice iz Rošfora (1967).

Žak Demi
Datum rođenja	(1931-06-05)5. jun 1931.
Mesto rođenja	Ponšanto, Atlantska Loara, Francuska
Datum smrti	27. oktobar 1990.(1990-10-27) (59 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Uzrok smrti	sida
Počivalište	groblje u Monparnasu, Francuska
Zanimanje	režiser, scenarista
Aktivni period	1955–1988
Značajni radovi	Lola (1961) Zaliv anđela (1963) Šerburški kišobrani (1964) Gospođice iz Rošfora (1967) Magareća koža (1970)
Supruga	Anjes Varda (od 1962. do smrti)
Deca	Rozali Varda Metju Demi
Nagrade	Zlatna palma u Kanu (1964) Nagrada Luj Deluk (1963)

Život

Detinjstvo i mladost

Žak je rođen u Ponšantou, opštini u departmanu Atlantska Loara, odakle mu potiče porodica sa očeve strane. Imao je mlađeg brata Ivona i sestru Helenu. Majka mu je radila kao frizerka a otac, Rejmon Demi, je bio mehaničar u Nantu i nadao se da će Žak, kao najstariji sin, preuzeti posao u garaži. Roditelji su mu bili veliki ljubitelji filmova, opera i opereta, što se odrazilo i na Žaka, koji je često posećivao lutkarsko pozorište u Nantu. Brzo je počeo da se bavi izvođenjem: sa četiri godine smišljao je lutkarske predstave, a sa devet se igrao malim filmskim projektorom. Nešto kasnije počeo je da pravi animirane filmove tehnikom slikanja na filmskoj traci. Do svoje četrnaeste godine (koja se poklopila sa krajem Drugog svetskog rata) već je bio istinski ljubitelj filmova, čitajući recenzije iz francuskih filmskih časopisa i posećujući filmski klub u Nantu. Krajem 1944. kupuje svoju prvu kameru.

Bombardovanje Nanta od strane Saveznika 1943. i 1944. ostaviće trajni uticaj na mladog Žaka. Beg iz surove realnosti tražio je u svetovima iz svoje mašte, što će kasnije oblikovati njegov prepoznatljivi stil.

Uskoro počinje da pravi igrane filmove i dokumentarce. Tokom ovog perioda upoznaje režisera Kristijan-Žaka koji je u to vreme prolazio kroz Nant, i koji ga je ohrabrio i pogurao Demijevog oca da prihvati poziv mladog Žaka. Uz njegovu pomoć Demi 1949. odlazi u Pariz gde dve godine pohađa časove Tehničke škole fotografije i kinematografije. Na kraju školovanja režira kratki film Mrtvi Horizonti (Les Horizons morts).

Lični život

Dok je bio student, Demi nije znao nijedan strani jezik. Tokom šezdesetih, uz pomoć časova, stažiranja i vremena provedenog u SAD, naučio je engleski, a nešto kasnije i ruski. Ranih sedamdesetih, po uzoru na Legrana, dobio je dozvolu za upravljanje putničkim avionom.

Na Festivalu kratkog filma u Turu 1958. upoznaje režiserku Anjes Vardu, najuticajniju rediteljku Novog talasa. Par se venčao 1962. Zajedno su imali sina, Metjua Demija (rođenog 1972.), a Žak je usvojio Rozali Vardu, Anjesinu ćerku iz prethodne veze sa Antoanom Burseljeom. Oba deteta će se kasnije baviti filmom. Demi i Varda su zajedno posedovali kuću u Parizu i posed sa starom vodenicom na ostrvu Noarmutje u Vandeji, gde su snimljeni kadrovi filma Žako iz Nanta (Jacquot de nantes, 1991). Film je nastao na osnovu Demijevih autobiografskih zapisa, svedočenja o njegovom detinjstvu i ljubavi ka pozorištu i filmu koja ga je pratila čitav život. Pored ovog, Varda je odala počast svom suprugu nakon njegove smrti i u filmovima Gospođice pune 25 (Les demoiselles ont eu 25 ans, 1993), snimljenom povodom dvadesetpetogodišnjice filma Gospođice iz Rošfora, Svet Žaka Demija (L’univers de Jacques Demy, 1995), svojevrsnu biografiju Demija sastavljenu od intervjua i inserata iz filmova, i Plaža Anjes Varde (Les plages d’Agnes, 2008), autobiografski film u kome odaje počast suprugu.

Žak Demi je preminuo 27. oktobra 1990. sa pedeset devet godina. Zvanično je objavljeno da je uzrok smrti bio rak. Varda je tek 2008. otkrila da je pravi uzrok bila sida. Pre svoje smrti Žak nije želeo da pravi uzrok bude poznat javnosti. Sahranjen je na groblju Monparnas u Parizu. Jedan od okruga Pariza danas nosi njegovo ime.

Stil i uticaj

Spomen Žaku Demiju u Parizu.

Demi je bio jedan od romantika francuskog filma. Mada se stilski razlikovao od drugih pionira Novog talasa (Godara, Trifoa, Romera itd.), njegovi filmovi su podjednako smeli i maštoviti. Dok su drugi pripadnici Novog Talasa nastojali da krše do tada uspostavljena pravila i načela filma, time razvijajući potpuno novu filmsku estetiku, Demi je prosto uzeo već postojeću filmsku formu - holivudski mjuzikl - i adaptirao je po sopstvenom nahođenju, stvarajući nešto inovativno i sveže, stilom koji se može nazvati "poetskim neorealizmom". Njegovi filmovi su u domenu fantazije - podsećaju na bajke koje uzimaju jednoličnu stvarnost i oblikuju je u nešto čarobno, ali ispod kojih se i dalje naziru tuga i propadanje svakodnevnog života. Mada tek sada viđen kao jedan od velikih francuskih režisera (delom zahvaljujući trudu Anjes Varde), nema sumnje da Demijevi filmovi predstavljaju neke od najoriginalnijih i najmaštovitijih filmova Novog talasa i da nastavljaju da inspirišu režisere širom sveta.

Karijera

Nakon završetka vojnog roka Demi je odlučio da se posveti animaciji, sarađujući sa animatorom Polom Grimolom. Nakon nekoliko sopstvenih neuspelih projekata okreće se ka dokumentarcima i kao asistent sarađuje sa režiserom Žoržom Rukvijeom, koji i podržava nastanak Demijevog prvog komercijalnog filma, Le Sabotier du Val de Loire (1955), kratkog dokumentarnog filma o zaboravljenom seoskom zanatu pravljenja klompi. Demi je za film dobio počasnu pohvalu na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu 1956.

Tokom saradnje sa Rukvijeom, Demi dobija priliku da upozna čuvenog pisca i pesnika, Žana Koktoa, koji mu, oduševljen njegovim radom, daje prava da adaptira jednu kratku dramu, Le Bel Indifférent, Demijevo prvo iskustvo sa režiranjem fikcije. U naredne tri godine Demi će režirati još tri značajna kratka filma.

Istaknuti dugometražni filmovi

Lola (1961)

U svojim poznim dvadesetim godinama, Demi režira svoj dugometražni prvenac - Lolu (Lola, 1961), kojom odaje počast svom heroju, režiseru Maksu Ofilsu i koji prati istoimenu plesačicu u kabareu. Prvobitno nazvan Karta za Johanezburg, film je zamišljen kao ekstravagantni pandan američkim mjuziklima, sa mnoštvom plesnih i muzičkih numera. Međutim, s obzirom da je budžet bio znatno manji od očekivanog, film je snimljen u crno-beloj tehnici, sa skromnom postavom glumaca i tek po kojom muzičkom numerom. Uprkos preprekama, Demi stvara izuzetno osećajan i vizuelno upečatljiv film, u kom se prepliću motivi sudbine i izgubljene ljubavi. Film je doneo slavu Anuk Eme, koja tumači glavnu žensku ulogu, i takođe predstavlja početak Demijeve dugogodišnje saradnje sa kompozitorom Mišelom Legranom.

Zaliv anđela (1963)

S obzirom na manjak budžeta, Demi ni iz drugog pokušaja nije uspeo da ostvari svoju zamisao o veličanstvenom mjuziklu. Umesto toga, njegov drugi film - Zaliv anđela (La Baie des anges, 1963) je skromnija priča o želji i propadanju, smeštena u sunčani francuski grad - Nicu. Poput Lole, film je snimljen u crno-beloj tehnici i ima atmosferu koja gotovo da podseća na san, ali ovog puta mračnijeg tona. Glavnu žensku ulogu u filmu igra Žana Moro, koja je u to vreme stekla popularnost filmom Žil i Džim (Jules et Jim, 1962). Moro je više puta izjavila da joj je Demi bio jedan od omiljenih režisera.

Prodavnica kišobrana iz filma Šerburški kišobrani.

Šerburški kišobrani (1964)

Rešen da konačno ostvari svoju ideju, Demi se ovog puta okreće francuskoj produncentkinji Mag Bodar. Tako nastaje film po kom je Demi možda i najpoznatiji - originalni mjuzikl Šerburški kišobrani (Les Parapluies de Cherbourg, 1964), sa Katrin Denev i Ninom Kastelnuovom u glavnim ulogama i muzikom koju je pisao Legran. Čudnovata ideja da se sav dijalog odvija u formi pevanja postavlja ton za ovu ljubavnu priču i tragediju svakonevnice. U filmu je takođe prisutan Demijev upečatljivi vizuelni stil. Svaki kadar je snimljen u jarkoj, zasićenoj boji, sa svakim detaljem - kravatama, tapetama, čak i blajhanom kosom Ketrin Denev - pažljivo odabranim radi maksimalnog efekta. Film je povezan sa Lolom (1960) likom Rolana Kasara koji se pojavljuje u oba filma, motiv prisutan u više Demijevih filmova.

Film je ubrzo zadobio simpatije publike, ali i kritike. Nominovan je za četiri Oskara, i osvojio dve od najprestižnijih francuskih filmskih nagrada - nagradu Luj Deluk u januaru 1964, a zatim i Zlatnu palmu u Kanu. Uspeh filma je doneo međunarodnu slavu Ketrin Denev, Mišelu Legranu i Mag Bodar. Poznati američki pisac Kurt Vonegut izjavio da je očaran filmom. Film se i dan danas smatra jednom od najlepših (i najtužnijih) ljubavnih priča, i poslužio je Dejmijenu Šazelu kao inspiracija za film La La Lend.

Gospođice iz Rošfora (1967)

Nakon prethodnog uspeha, Demi odlučuje da napravi još ambiciozniji, ekstravagantniji mjuzikl. Za pomoć pri finansiranju obraća se američkom studiju. Kao plod ove saradnje nastaju Gospođice iz Rošfora (Les Demoiselles de Rochefort, 1967), film prepun jarkih boja, veselih muzičkih i plesnih numera i energije. Da bi film bilo moguće reklamirati i za američko tržište studio je zahtevao da se među francuskim glumcima nađu i dva poznata američka glumca-plesača. Tako su se postavi pridružile dve legende američkog mjuzikla - Džin Keli i Džordž Čakiris, poznat po ulozi u Priči sa zapadne strane (West side story, 1961). Što se francuske postave tiče, glavne ženske uloge igraju Ketrin Denev i njena rođena sestra Fransoaz Dorleak (koja je nakon snimanja filma tragično poginula u saobraćajnoj nesreći), sa majkom, koju tumači Danijel Darije. Mada je film znatno veseliji i optimističniji od Demijevih ranijih filmova, ipak zadržava njegov prepoznatljiv melanholični ton.

Crtačica modela (1969)

Žak uskoro dobija poziv da režira film u SAD, tako da se on i Varda privremeno sele u Los Anđeles. Njegov prvi film na engleskom jeziku, Crtačica modela (Model Shop, 1969), predstavlja nastavak Lole, sa Anuk Eme ponovo u istoimenoj ulozi i rođen je iz tadašnje Demijeve fascinacije Los Anđelesom i predstavljanjem grada iz evropske perspektive. Demi ovoga puta nije imao punu kontrolu nad stvaranjem filma. Na primer, za glavnu mušku ulogu želeo je Harisona Forda (koji je u to vreme još bio nepoznat filmskoj sceni), ali je studio odlučio da njegovu ulogu dodeli Gariju Lokvudu, navodno smatrajući da Ford nema budućnost u filmskoj industriji. Mada je film kritički solidno ocenjen, nije dostigao uspeh Demijevih ranijih filmova i tonski se ne uklapa u ostatak njegove filmografije.

Magareća koža (1970)

Film Magareća koža (Peau d'Âne, 1970) predstavlja šareni, bajkoviti mjuzikl, inspirisan istoimenom bajkom Šarla Peroa. Uprkos problemima sa budžetom i ograničenjima sa scenografijom koja su se usled toga javila, Demi se uspešno vraća svom prepoznatljivom stilu, ponovo sarađujući sa Denev, Legrandom i Bodar. Mada naizgled veseo i pun boja film priča mračniju priču o princezi koja pokušava da izbegne udaju za sopstvenog oca. Motivu bajki Demi se vraća u filmovima Čarobni frulaš (Le Joueur de flûte, 1972), svom najmračnijem filmu, i Ženski Oskar (Lady Oscar, 1979), adaptacijom čuvene mange Versajska ruža, popularne među japanskim tinejdžerkama tog doba.

Soba u gradu (1982)

Film Soba u gradu (Une Chambre en Ville, 1982) sa Dominik Sandom, Danijel Darije i Ričardom Berijem u glavnim ulogama smatra se najboljim filmom Demijeve pozne karijere i jednim od njegovih najodvažnijih i najeksperimentalnijih. Priča je moderna adaptacija Šekspirovog komada Romeo i Julija, a radnja se odvija u Nantu u vreme nasilnih štrajkova radnika. Mada je trebalo da Denev i Legran takođe učestvuju u stvaranju filma, oboje su se povukli. Poput Šerburških kišobrana, kompletan dijalog je u formi pesme.

Nagrade

• 1963: Nagrada Luj Deluk za Šerburške kišobrane
• 1964: Zlatna palma u Kanu za Šerburške kišobrane

Filmografija

Kratki filmovi

• 1952 : Mrtvi horizonti (Les Horizons morts)
• 1955 : Le Sabotier du Val de Loire
• 1957 : Le Bel Indifférent
• 1958 : Muzej Grevan (Musée Grévin)
• 1958 : Majka i dete (La Mère et l'Enfant)
• 1959 : Ar (Ars)
• 1961 : Požuda (La Luxure), segment filma Sedam smrtnih grehova (Les Sept Péchés capitaux)

Dugometražni filmovi

• 1961 : Lola (Lola)
• 1963 : Zaliv anđela (La Baie des Anges)
• 1964 : Šerburški kišobrani (Les Parapluies de Cherbourg)
• 1967 : Gospođice iz Rošfora (Les Demoiselles de Rochefort)
• 1968 : Crtačica modela (Model Shop)
• 1970 : Magareća koža (Peau d'âne)
• 1972 : Čarobni frulaš (Le Joueur de flûte )
• 1973 : Najvažniji događaj od čovekovog hoda po Mesecu (L'Événement le plus important depuis que l'homme a marché sur la Lune)
• 1978 : Ženski Oskar (Lady Oscar)
• 1980 : Rađanje dana (La Naissance du jour) (televizijski film)
• 1982 : Soba u gradu (Une chambre en ville)
• 1985 : Parking (Parking)
• 1988 : Sto koji se okreće (La Table tournante)
• 1988 : Tri mesta za 26 (Trois places pour le 26)

Zanimljivosti

• Gugl je 5. juna 2019. odao počast Žaku Demiju specijalnim logotipom u čast njegovog 88. rođendana.