Žana Moro
Žana Moro (fr. Jeanne Moreau; Pariz 23. januar 1928 — Pariz 31. jul 2017) bivša je francuska filmska glumica.
| Žana Moro | |
|---|---|
 Žana Moro na Filmskom festivalu u San Sebastijanu 2006. | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 23. januar 1928. |
| Mesto rođenja | Pariz, Francuska |
| Datum smrti | 31. jul 2017. (89 god.) |
| Mesto smrti | Pariz, Francuska |
| Zanimanje | glumica |
| Rad | |
| Aktivni period | 1947 - 2017 |
| Veza do IMDb-a | |
Karijeru je počela 1946. godine u Komedi fransez, sa kojom je debitovala 1947. godine na festivalu u Avinjonu. Na film prelazi 1951. godine. Proslavila se u filmovima francuskog Novog talasa, posle Drugog svetskog rata. Posle uloga u filmovima francuskog režisera Luja Mala iz 1958. godine Ludost i Ljubavnici (Les Amants) skrenula je pažnju na sebe.[1]
Život i karijera
urediPorodica i poreklo
urediVlasnik restorana na Monmartru, Žanin otac Antanol, uprkos protivljenju svoje porodice, oženio se sa Britankom Ketlin Bakli, igračicom koja je iz Engleske došla u "Foli Beržer".
Žana se rodila 1928. godine. Za vreme rata i okupacije Francuske porodica se preselila u drugi kraj grada, u stan koji se nalazio iznad prometnog bordela. Majka je igrala i tako zarađivala za život. Roditelji su joj se rastali kada je imala 11 godina. Majka se vratila u Englesku sa mlađom sestrom Mišel, a Žana je ostala sa ocem u Parizu. Kasnije je isticala da je bila očeva mezimica a da je od majke nasledila ljubav prema ispijanju čaja s mlekom. U tom periodu posećivala je pariska pozorišta i maštala o karijeri plesačice.[2][3]Kada je imala 15 godina i videla predstavu Antigona poželela je da bude glumica.
Žana Moro prvi put se udala kao izuzetno mlada 1949. godine za Žana Luja Rišara, francuskog glumca, reditelja i scenaristu od koga se razvela 1955. godine. Potom se udala i za proslavljenog američkog reditelja Vilijema Fridkina 1977. godine. Taj brak je trajao dve godine.[2][1]
Njena veza s Lujom Malom okončana je posle uspeha filma Ljubavnici, no nekako u to vreme reditelj i filmski kritičar Fransoa Trifo i njegovo okruženje postaju deo svakodnevice Žane Moro.
Bila je u ljubavnoj vezi i sa modnim kreatorom Pjerom Kardenom kao i sa Marčelom Mastrojanijem.[1]
Žana Moro je umrla u svojoj kući u Parizu 31. jula 2017. godine, u svojoj 89. godini života. Predsednik Francuske Emanuel Makron izjavio je povodom smrti slavne glumice da je Moro bila "otelotvorenje francuske kinematografije" i "slobodan duh koji se uvek suprotstavljao utvrđenom redu".[4]
Posle vesti da je umrla, slavna glumica Brižit Bardo izjavila je da je Žana Moro volela život i rizike, te da je u tome bila beskompromisna. Kada je posao u pitanju, Žana se s predumišljajem prepuštala riziku koji je podrazumevao saradnju s ljudima što dele ista ili slična mišljenja. Oni drugi filmsko hazarderstvo velike glumice mogli su da gledaju samo na ekranu.[2]
Ikona Novog talasa
urediŽana je delovala melanholično, često tužno. Njen seksepil dolazio je sa suprotne strane. Grub glas, izuzetna dikcija, oštar pogled i odlučnost u nastojanju da izloži i opravda svoj stav, bile su neke od karakteristika slavne Parižanke.
Sredinom šezdesetih godina novinar nemačkog lista "Špigel" pitao ju je da li je ona zaista tužna žena, Žana je odgovorila:
"Нисам, уопште нисам тужна. Напротив, ја сам весела. А знате шта не волим? Не волим да живим извештачено као класичне филмске звезде. Мислим да треба бити стално међу људима, а ја највише волим да будем међу својим пријатељима. Само понекад желим да будем сама.”[2]
Žana Moro je prva francuska glumica koja se na filmu pojavila naga. Feministkinja od početka.[5]
Glumačka karijera
urediŽana Moro je bila obrazovana glumica, završila Konzervatorij u Parizu, a potom Francusku komediju.[6]
Karijeru je počela u pozorištu "Komedi fransez" odmah posle Drugog svetskog rata. Kao učenica 1946. debituje u predstavi Izlazak sunca, a godinu dana kasnije igra u Turgenjevljevom komadu Mesec dana na selu. Uloge će se smenjivati, ali Žana će svoj talenat potpuno otkriti početkom pedesetih u ulogama Natalije od Oranža (Hamburški princ, Fon Klajnsta) i Lukrecije (Nova Mandragora, Ž. Votjea).[2]
.jpg)
Pozorišni uspeh pratio je i njenu nadolazeću filmsku karijeru. Na filmu debituje 1948. godine u Poslednjoj ljubavi Žana Stelija, a dve godine kasnije kod Andrea Bertomjea dobija glavnu ulogu u filmu Pigal – Sen Žermen de Pre. Žana igra glavne uloge, ali i one sporedne.[2]
Do Lifta za gubilište Luja Mala, koji joj donosi svetsku slavu, ostvarila je niz značajnih uloga poput naslovne u Kraljici Margo Žana Drevijea, Intrigantkinjama Anrija Dekoena ili Dr Švajceru Andrea Agea.
Karijeru su obeležile i uloge u ostvarenjima: Čovek mog života (Gi Lefrank), Žilijeta (Mark Alegre), Gospodin Le Kej (Andre Pergaman), Vučica (Luj Zaslavski), Čudni gospodin Štir (Remon Bejli). Nije odbijala uloge koje su joj nuđene. Rekla je:
"Снимала сам све што ми се нудило. Сматрам да на почетку каријере глумица и не треба друкчије да поступа. На тај начин она се навикава на рад на филму и то јој омогућава да је запазе значајни редитељи."[2]
.jpg)
Sledi saradnja sa Orsonom Velsom. Uloga u filmu Proces (1962) je dovodi na snimanje u tadašnju Jugoslaviju. Sledi uloga u Falstafu (1965).
Između Lifta za gubilište i filma Živela Marija, uspešna saradnja s Malom obuhvata i malu ulogu u Ludom plamenu (1963). Godina 1963. godina je bila izuzetno važna u karijeri Žane Moro. Obeležila ju je saradnja s Luisem Bunjuelom, Žakom Demijem i Džonom Frankenhajmerom. Bunjuel je većao o glavnoj ulozi svog budućeg filma Dnevnik jedne sobarice. Bunjuelovo prisustvo na Festivalu u Kanu iskoristila je Žana Moro i zatražila od reditelja zajednički doručak. Bunjuel je prihvatio poziv i do kraja doručka odlučio je da ulogu poveri Žani Moro. Taj film 1964. godine Žani Moro donosi nagradu za najbolju žensku ulogu na Festivalu u Karlovim Varima.[2]
Sledi saradnja sa jednim od njenih omiljenih reditelja Žakom Demijem na filmu Zaliv anđela. Među Žaninih gotovo 150 filmskih i televizijskih uloga nezaobilazna je i ona u Ljubavnicima (1958) Luja Mala, koja joj je donela nagradu u Veneciji.[2] Kanski ekvivalent (nagradu je podelila s Melinom Merkuri) dobija 1960. za ulogu u filmu Moderato kantabile. Uspesi u Veneciji i Kanu preneli su se na Berlinski festival 1961. godine gde je njena saradnja s Mastrojanijem zapažena u filmu Noć Mikelanđela Antonionija.
Žana Morao je u narednom periodu igrala naslovnu ulogu u Žan-Luj Rišarovom filmu Mata Hari, agent H21 (1964). Sledi saradnja sa Trifoom. Godine 1962. glumi u filmu Žil i Džim koji je doživeo uspeh. Zatim su tu 400 udaraca (1959) i Nevesta je bila u crnini (1968).[2]
Sem snimanja u Evropi i u Francuskoj, Žana Moro je karijeru gradila i van Starog kontinenta. Godine 1976. saradnja s Džozefom Louzijem i Alenom Delonom na Gospodinu Klajnu, zatim uloga Didi u Poslednjem tajkunu, završnom filmu karijere Elije Kazana, koji predstavlja ekranizaciju Ficdžeraldovog romana. I pored uspešnih američkih produkcija (Voz, Pobednici, Žuti rols-rojs), Žana Moro je često isticala prednosti rada u Evropi, pre svega u Francuskoj, govoreći da joj rad s prijateljima daje mogućnost da prepravlja scene i da vodi duge razgovore s rediteljem dok svaku stvar ne postave na svoje mesto.[2]
Sledila je uloga u filmu Preostalo vreme (2005) Fransoa Ozona. Igrala je i u svojim 80-im godinama, a među poslednjim njenim filmovima bio je Le talent de mes amis Aleksa Luca iz 2015. godine.[3]
Bila je poznata po dubokom glasu i izvoženju "Le Tourbillon de la Vie" u filmu Žil i Džim.[3]
Za časopis "Tajm" šezdesetih godina Žana Moro je dala intervju gde je dala tumačenje profesije, iz ličnog ugla:
„Како ми је мрско када чујем да људи говоре о глуми као о професији. Глума уопште није професија; то је начин живота, један начин који употпуњује онај други. Глумцу је потребан осећај стапања, несвесна сродност с улогом, ништа више од тога. Нема ни говора о трагању за личношћу из стварног живота. Апсурдно је и помислити да се за само неколико недеља може ући у једну личност. Уопште не студирам своје улоге пре него што камере почну да снимају. И онда, одједном, све почиње.”[2]
Nagrade i priznanja
urediOsim brojnih glumačkih nagrada, Žana Moro je dobila i gotovo sva evropska počasna priznanja za karijeru.
Dobitnica je nagrade za najbolju glumicu u Kanu za ulogu u filmu Moderato kantabile 1960. godine. Dobila je nagradu Bafta za najbolju stranu glumicu za ulogu u filmu Živela Maria! Luja Mala 1967. godine.[3]
Dobila je počasnog Oskara za životno delo i nagradu Cezar 1993. godine za film Starica koja je hodala morem Lorena Ajnemana.[2][1][4]
Poznatiji filmovi
uredi- Ljubavnici (Les Amants)- Luj Mal (Louis Malle 1958 )
- Moderato kantabile (Moderato cantabile) - Piter Bruk (Peter Brook 1960)
- Noć (La Nuit) - Mikelanđelo Antonioni (Michelangelo Antonioni 1961)
- Žil i Džim (Jules et Jim) - Fransoa Trifo (François Truffaut 1962)
- Proces (Le Procès) - Orson Vels (Orson Welles 1962)
- Dnevnik jedne sobarice (Le Journal d'une femme de chambre) - Luis Bunjuel (Luis Buñuel 1964)
- Nevesta je bila u crnini (-(La mariée était en noir)-) - Fransoa Trifo (François Truffaut 1969} - 1967)
- Malo pozotište Žana Renoara (-(Le Petit Théâtre de Jean Renoir)-) - Žan Renoar (Jean Renoir 1969)
Režija
urediŽana Moro na filmu se, osim kao glumica, oprobala i kao reditelj i scenarista. Okušala se kao reditelj snimivši dva filma:
Reference
uredi- ^ a b v g d „Žana Moro, zavodnica i buntovnica u životu i na filmskom platnu”. Blic. Pristupljeno 14. 1. 2021.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l „Sećanje na...Žana Moro”. Kinoteka. Pristupljeno 14. 1. 2021.
- ^ a b v g „Preminula Žana Moro”. Seecult. Pristupljeno 14. 1. 2021.
- ^ a b „Preminula francuska glumica Žana Moro”. Dnevnik. Pristupljeno 14. 1. 2021.
- ^ „Ciklus: glumice”. Institutfrancais. Pristupljeno 14. 1. 2021.
- ^ „Žana Moro”. PULSE. Pristupljeno 14. 1. 2021.
Spoljašnje veze
uredi
- [1] Retrospektiva filmova Žane Moro - 60 godina umetničkog rada
- Talenat, ugled i diskretna privlačnost („Politika”, 31. jul 2017)
