Žardinjera
Žardinjera (franc. jardinière = ženski rod od imenice vrtlar) je veća dekorativna posuda za biljke u vrtu, parku ili van zelenih prostora (ulica, trg) gde služe da se unese deo prirode u visoko artificijelni prostor. Postoje i manje posude za enterijere za cvetne aranžmane koje nose isti naziv.
Dizajn uredi
Žardinjere su raznovrsnih oblika i veličina. Obično su od keramike, ali i od drugih materijala (drveta, metala, kamena, ozidane ciglom...). Savremene žardinjere često su od betona, veštačkog kamena ili plastičnih masa. Visoko dekorativne žardinjere mogu da budu vrtni akcent, posebno ako su uz to zapreminom prilagođene velikim biljkama. Bitna osobina koju žardinjera mora da ispuni je dobra drenaža, koja se postiže otvorima na dnu ili moćnim slojem šljunka ili tucanika (kod većih). Zapremina žardinjere treba da odgovara korenu biljke, i bolje je da su veće od dimenzija koje koren dostože kada je biljka potpuno razvijena. Veća zapremina znači i izbalansiraniji vodno-vazdušni režim supstrata i mogućnost ređeg zalivanja[1].
Prednosti gajenja biljaka u žardinjerama uredi
Gajenje biljaka u žardinjerama može da proširi asortiman u vrtu na biljke koje u zemljištu vrta ne bi mogle da uspevaju. Na primer acidofite, u vrtovima sa alkalnim zemljištem ili obrnuto, kao i na vrste koje nisu prolagođene niskim temperaturama pa se tokom zime unose u zaštićeni prostor[2].
Žardinjere nemaju samo značaj sa aspekta očuvanja i unapređenja životne sredine na mestima gde nema zemljišta već u velikoj meri doprinose lepšem izgledu prostora. Pored toga one imaju i svoju praktičnu funkciju. U vizuelnom smislu obezbeđuju razdvajanje saobraćajnih traka, a da pri tome ne ugrožavaju preglednost vozila i semafora. Uz to žardinjere imaju ulogu zaštite odrećenih površina u gradu - trgova, skverova, posebnih gradskih zona, trotoara itd. U Beogradu ima oko 2500 žardinjera od kojih je 490 visećih. Biljni materijal se u žardinjerama u toku jedne godine menja tri puta: uproleće, leti i ujesen[3].
Istorijat uredi
Praksa da se manje žbunaste vrste gaje u posudama - žardinjerama razvijena je za vreme Ramzesa III i bez sumnje su je kasnije preuzeli rimski zavojevači, i modu preneli u Rim. Još kasnije korišćenje ukrasnih posuda raširilo se tokom renesanse po Evropi i zadržalo do danac.
U Starom Rimu ljubav prema zelenilu gajili su i najsiromašniji slojevi što se ogleda u minijaturnim vrtovima građanskih kuća i insula. Bilo je velikih posuda za biljke, ukrasnih urni. Ovo je očigledno bila praksa u Pompejima gde su minijaturni vrtovi 2,25m х 0,45m (u stvari žardinjere za prozor) bili vizuelno povećavani slikanim zidom ili ogradom.
Vrtna umetnost italijanske renesanse, pored ostalog, odlikovala se uvek pravilnom osnovom kao što je još dva veka ranije predlagao Pjetro Kreščenci. Zeleni masivi su bili oživljeni skulpturama, a balustrade i stepeništa oivičeni biljkama u žardinjerama. Sličan status žardinjere su imale i tokom baroka. Njihov značaj je pojačan popularnošću agruma koji nisu mogli da prezime na otvorenom, pa su gajeni u žardinjerama koje su preko leta bile iznošene u eksterijer, a zimi u posebno izgrađene staklenike – oranžerije. Iz perioda baroka je i versajska žardinjera - sanduk koja se i danas često koristi pri rekonstrukciji klasičnih parkova.
Pejzažni (engleski) vrtovi, suprotstavljajući se formalnim stilovima koji im prethode, odbacuju žardinjere kao veštačke elemente u prirodnom predelu kome teže, da bi tokom XX veka žardinjera ponovo dobila na značaju posebno van zelenih prostora.
Dalekoistočni vrtovi koji teže prirodnom stilu vrlo retko koriste posude za biljke, sa izuzetkom bonsai kultura. Arapski vrtovi, naprotiv, čak i najjednostavniji imaju najmanje jednu lepo oblikovanu fontanu, celo dvorište je obično popločano, a drveće, žbunje i/ili cveće je u velikim posudama - žardinjerama[4].
Žardinjere u enterijeru uredi
U XIX veku žardinjere su često bile deo enterijera viktorijanske Engleske i drugih evropskih zemalja. Najčešće su imale metalni, ređe drveni, stalak sa tri noge i posudu koja se odvajala. Cveće u ovim žardinjerama bilo je obično veštačko da bi početkom XX veka tokom secesije (Art Nouveau) bilo zamenjeno prirodnim. U isto vreme javlja se još jedan oblik žardinjere koji zauzima centralno mesto na svečano postavljenom stolu. Ona je izduženog oblika i služi za aranžmane od prirodnog cveća. Često se sastoji od srebrnog ili posrebrenog stalka u koji se ulaže posuda najčešće od stakla.
Reference uredi
- ^ Brookes, J. (1990): The Garden Book, the comlete guide to creating your ideal garden. Dorling Kindersley. London
- ^ Brickel, C. (2006): Velika ilustrovana enciklopedija bašta, Mladinska knjiga, Beograd. ISBN 978-86-84213-28-2
- ^ „Sajt JKP Zelenilo Beograd”. Arhivirano iz originala 21. 02. 2015. g. Pristupljeno 21. 02. 2015.
- ^ Grbić, M. (2015): Istorija vrtne umetnosti. Univerzitet u Beogradu. Beograd. ISBN 978-86-7299-227-4