Жутолики медојед (птица)
Žutoliki medojed (lat. Caligavis chrysops) je srednje-mala ptica iz porodice medojeda (Meliphagidae). Ime je dobio po svojim žutim prugama na licu. Ima jasno glasan cvrkut, i jedna je od prvih ptica koje se čuju ujutro. Rasprostranjena je širom istočne i jugositočne Australije. Smatra se da imaju raznovrsnu ishranu koja je bogata muvama, paukovima i bubama, kao i nektara, polena iz cvetova biljaka. Većina žutolikih medojeda migrira na sever između marta i maja da provedu zimu u južnom Kvinslendu i vrate se u julu i avgustu da se razmnožavaju u južnom Velsu i Viktoriji. Smatraju se štetočinama u voćarstvu jer nanose štetu usevima.[2][3]
| Žutoliki medojed | |
|---|---|
| |
| Caligavis chrysops | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Tip: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Vrsta: | C. chrysops
|
| Binomno ime | |
| Caligavis chrysops (Latham, 1801)
| |
| Podvrste | |
| |
| |
| Rasprostranjenost žutolikih medojeda | |
| Sinonimi | |
| |
Opis uredi
Pojava uredi
Žutoliki medojed je osrednje mala sivkasto-braon ptica, koja taj naziv nosi zbog žutih pruga na glavi. Brada i grlo su im bledi sa sivkasto-braon tonovima, prugasti i tamno sivi, a gornji deo tela varira od sivkasto-braon pa do maslinasto-braon. Imaju tamno maslinasto zelena krila. Kljun im je crn i blago zakrivljen nadole. Mladunci su veoma slični odraslim jednikama, sa malo manjem brazdanje na grudima. Nema vidljivih razlika između mužjaka i ženke, a takođe ne postoji velika razlika između podvrsta. Žutoliki medojed u proseku raste od 15 do 17,5 cm dužine, sa rasponom krila od 21,5 do 26 cm i težine između 12,5-20,5 grama dok u proseku imaju oko 17 grama.[4][5]
Vokalizacija uredi
Žutoliki medojed je jedna od prvih ptica koje se čuju ujutro, njegov zvižduk je veoma jasan, glasan i veoma raznovrstan. Mužjaci mogu da pevaju i do sat vremena, a pocinju dvadeset ili trideset minuta pre zore.[4] Pesma im počinje sa nizom veselih tonova i zvuči kao "čik-ap".[6] Protivno-pevanje od susednih ptica je uobičajeno. Takođe imaju i specifičan poziv za izazivanje protivnika i borbu oko teritorije. Njihov alarmni poziv je veoma glasan zvižduk. Imaju zajednički poziv u slučaju opasnosti koji glasi kr-rok, kr-rok ili put-put, put-put.[4]
Distribucija i stanište uredi
Stanište uredi
Žutoliki medojed ima tendenciju da pravi gnezda daleko od ivice šumskih ostataka, eksperimenti sa postavljanjem prirodnih i veštačkih gnezda na različitim rastojanjima na otvorenom prostoru nije pokazala nikakav porast predatora na ivici šume.
Reference uredi
- ^ BirdLife International (2018). „Caligavis chrysops”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.2. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 7. 9. 2019.
- ^ Gardner, J.L.; Trueman, J. W. H.; Ebert, D.; Joseph, L.; Magrath, R. D. (2010). „Phylogeny and evolution of the Meliphagoidea, the largest radiation of Australian songbirds”. Molecular Phylogenetics and Evolution. Elsevier. 55 (3): 1087—1102. ISSN 1055-7903. PMID 20152917. doi:10.1016/j.ympev.2010.02.
- ^ . Nyári, Árpád S; Joseph, Leo (2011). „Systematic dismantlement of Lichenostomus improves the basis for understanding relationships within the honeyeaters (Meliphagidae) and the historical development of Australo-Papuan bird communities”. Emu. Melbourne, Vic.: CSIRO. 111 (3): 202—211. doi:10.1071/MU10047.
- ^ a b v Higgins 2001, str. 724.
- ^ Higgins 2008, str. 597.
- ^ Officer 1965, str. 50.
Literatura uredi
- Beruldsen, Gordon (1980). A Field Guide to Nests and Eggs of Australian Birds. Adelaide, S.A.: Rigby. ISBN 0-7270-1202-9.
- Higgins, Peter; Peter, J.M.; Steele, W.K. (2001). „Lichenostomus chrysops Yellow-faced Honeyeater”. Handbook of Australian, New Zealand and Antarctic Birds Volume 5, Tyrant-flycatchers to Chats. Melbourne, Vic: Oxford University Press. str. 724—740. ISBN 0-19-553071-3.
- Higgins, Peter; Christidis, Les; Ford, Hugh (2008). „Family Meliphagidae (Honeyeaters)”. Ur.: Josep, del Hoyo; Andrew, Elliott; David, Christie. Handbook of the Birds of the World. Volume 13, Penduline-tits to Shrikes Proverite vrednost parametra
|url=(pomoć). Barcelona: Lynx Edicions. str. 597—598. ISBN 978-84-96553-45-3. - Munro, Ursula (2008). „Life History and Ecophysical Adaptations to Migration in Australian Birds”. Ur.: Berthold, Peter; Gwinner, Eberhard; Sonnenschein, E. Avian Migration. New York, N.Y.: Springer-Verlag. str. 141—154. ISBN 3-540-43408-9.
- Officer, Hugh R. (1965). Australian Honeyeaters. Melbourne, Vic.: The Bird Observers Club, Melbourne. ISBN 0-909711-03-8.
Spoljašnje veze uredi
