Аустралија (континент)

континент планете Земље

Координате: 26°S 141°E / 26° ЈГШ; 141° ИГД / -26; 141

Аустралија (још и Аустралија-Нова Гвинеја, Сахул, Меганезија, Велика Аустралија или Аустралинеа) је најмањи континент на Земљи. Простире се на 7 700 000 km². Обухвата Аустралију, Нову Гвинеју, Тасманију и околна острва. Нови Зеланд се не налази на истој континенталној плочи и део је ширег континенталног региона званог Аустралазија. Континент који обухвата Аустралију, Нови Зеланд и друга Пацифичка острва се назива Аустралија и Океанија.

Аустралија
LocationAustralia.png
Површина8.900.000 км²
Становништво35.000.000
Државе15 + 13 делова држава

Континент укључује континентални праг прекривен плитким морима који га деле на неколико копнених маса - Арафурско море и Торесов мореуз између копна Аустралије и Нове Гвинеје, и Басов пролаз између копна Аустралије и Тасманије. Када су нивои мора били нижи током плеистоценског леденог доба, укључујући последњи глацијални максимум око 18 000 година пре нове ере, та острва су била повезана копном. Током последњих 18.000 до 10.000 година, пораст нивоа мора преплавио је низије и раздвојио континент на данашње ниско суво до полусушног копно и два планинска острва Нова Гвинеја и Тасманија.

ТерминологијаУреди

 
Континентална Аустралија са приказаним континентални Сахулским прагом (светло плаво обојеним) који се протеже до острва Нова Гвинеја на северу, острва Тимор на северозападу и Тасманија на југу

Аустралијски континент је понекад познат под именима Сахул, Аустралинеа или Меганезија да би се разликовао од земље Аустралије, и састоји се од копнених маса које почивају на Аустралијској континенталној плочи. То укључује копнену Аустралију, Тасманију и острво Нова Гвинеја, које обухвата Папуу Нову Гвинеју и Западну Нову Гвинеју (провинција Индонезије).[1][2][3][4][5] Име „Сахул“ потиче од Сахулског прага, који је део континенталног прага аустралијског континента.

Термин Океанија, првобитне „велике поделе“ света, замењен је концептом Аустралије као континента 1950-их.[6] Данас се термин Океанија често користи за означавање региона који обухвата аустралијски континент, Зеландију и разна острва у Тихом океану која нису обухваћена моделом од седам континената.[7][8]

Археолошка терминологија за овај регион се више пута мењала. Пре 1970-их, јединствена плеистоценска копнена маса називала се Аустралазија, изведена из латинског australis, са значењем „јужни“, иако се ова реч најчешће користи за шири регион који укључује земље попут Новог Зеланда које нису на истом континенталном појасу. Почетком седамдесетих година прошлог века за плеистоценски континент уведен је термин Шира Аустралија.[9] Затим је на једној конференцији 1975. године и накнадној публикацији,[10] име Сахул проширено са своје претходне употребе само за Сахулски праг, тако да обухвата континент.[9]

Године 1984, В. Фајлвуд је предложио име Меганезија, што значи „велико острво“ или „велика острвска група“, како за плеистоценски континент, тако и за данашње копнене површине,[11] и биолози су то име широко прихватили.[12] Други су користили Меганезију са различитим значењима: путописац Пол Теру укључио је Нови Зеланд у своју дефиницију,[13] а други су користили тај термин за Аустралију, Нови Зеланд и Хаваје.[14] Један други биолог, Ричард Докинс, сковао је име Аустралинеа 2004.[15] Такође је кориштен назив Аустралија–Нова Гвинеја.[16]

Историја настанкаУреди

 
Бојом означена палеобиогеографска подручја распрострањености циногнатуса, мезосаура, глосоптера и листросаура омогућују реконструкцију положаја данас раздвојених континената у некадашњој гондвани

Континент Аустралија био је јужни део суперконтинента Гондване који се пре око 200 милијуна година услед помицања континената одвојио од праконтинента Пангее.

Након што су се, један за другим Африка и Мадагаскар (пре око 160 милијуна година), Индија (пре око 125 милијуна година) и Нови Зеланд (пре око 80 милијуна година) одвојили од Гондване, Аустралија се кретала полако према северу оставши до пре око 45 милијуна година повезана с Антарктиком. У том раздобљу су Аустралија, Нова Гвинеја и Тасманија били јединствена копнена маса, Сахул. Пре око 15 милиона година северни део Сахула сударио се с Југоисточном Азијом, те се набире горје Нове Гвинеје. Као последица тог судара настаје Торесов пролаз који је у то време још био изнад нивоа мора. Торесов пролаз поплављује море тек пре око 8.000 година, док је Басов пролаз поплављен још раније, пре око 12.000 година. Тиме је прекинута копнена веза између Нове Гвинеје, Аустралије и Тасманије.

Док је континент био повезан с Гондваном, превладавала је блага клима. Након одвајања од Антарктике, нови смерови морских струја које настају између та два континента клима постаје хладнија и суша. То се још појачало након што су се раздвојили Јужна Америка и Антарктика и настала хладна антарктичка окополарна струја.

Континент Аустралија данас лежи на аустралијској континенталној плочи која се сматра делом велике индијско-аустралске плоче. Обухвата Аустралију, јужни део острва Нове Гвинеје, северни део Новог Зеланда као и источни део Индијског океана, индијског потконтинента, и један део Тихог океана. Данас се континент помиче у смеру североистока брзином од 73 милиметра годишње.

ГеографијаУреди

 
Положај Аустралије

Континент Аустралија обухваћа главну копнену масу, Аустралију и околна острва Тасманију и Нову Гвинеју коју се понекад назива и Папуа или Ириан. Најсевернија тачка лежи тачно на екватору, на острву Кабаре, а на југ се протеже до Југоисточног рта на Тасманији на 43° јужно. С истока на запад протеже се од Бајроновог рта 153° до Кејп Инскрипшон 113° источне земљописне дужине. Површином од 8,500.000 km² велика је као Еуропа и око четири пута већа од највећег острва, Гренланда.

Физичка географијаУреди

Унутрашњост Аустралије је сува и равна. Равни средишњи део оивичен је на истоку Великим разводним горјем с највишим врхом Кошћушко (2.228 метара). Овај планински ланац протеже се до Викторије на југоистоку. У ретко насељеном средишњем делу Аустралије налази се низ великих пустиња. Равнину крајолика само понегде прекидају узвисине као што је Макдонелово горје. Упечатљиво обележје аустралске унутрашњости је брдо-острво Улуру, које Абориџини сматрају светим местом.

За разлику од остатка континента, на Новој Гвинеји су, као посљедица судара с Евроазијском континенталном плочом, настала снажно расцепана горја. Горски ланац, широк око 200 km, пружа се читавим острвом у смеру исток-запад. Ту су и највиши врхови континента, Панкак Џаја са 4.884 m и Маунт Вилхелм са 4.509 m.

Познатије реке континента су Дарлинг, Мaрi, Сноуви и Сепик на Новој Гвинеји. Унутрашњост Аустралије нема пуно резервоара слатке воде. Обележја аустралске унутрашњости су слана језера као језеро Ер, које је положајем на 15 m испод нивоа мора уједно најнижа тачка континента.

КлимаУреди

 
Климатска подручја Аустралије

Континент се налази је под утицајем три врсте клима: на подручју северно од јужног повратника влада тропска клима, јужно од повратника је подручје суптропске, а крајњи југ и Тасманија су у подручју хладне умерене климе.

Крајњи север (Нова Гвинеја), изложен је током целе године снажним тропским пљусковима. Просечна температура на обали овде је углавном око 27 °C, док у вишим брдским подручјима може ноћу бити и мраза. На највишим врховима има и ледењака.

Подручје главнине копнене масе изложено је израженим сезонским разликама климе. Главни утицај на климу тог подручја имају три чиниоца: појас тропског ниског притиска, утицај пасатних ветрова и субполарни западни ветрови. За време летњег дела године, од новембра до априла, због врућином узрокованог ниског притиска, чести су снажни пљускови. Поред тога, над Тиморским морем често долази до тропских циклона. Тренутно, подручје јужне Аустралије налази се под утицајем суптропског појаса високог притиска (антициклона) и зато углавном нема падавина.

Супротно томе, зими, у раздобљу између маја и октобра, нема падавина на северу јер се у то време на том подручју обликује подручје високог атмосферског притиска. Југ и југозапад земље налазе се у подручју западних ветрова и изложени су падавинама. Источни део континента, изложен југоисточним пасатима, такође целе године има пуно падавина.

Средишњи део континента је већином целе године сув. Око 80 % површине Аустралије има семиаридну и аридну климу с мање од 250 mm падавина годишње.

Јужна Аустралија је најгушће насељено подручје изложено јужној озонској рупи.

РеференцеУреди

  1. ^ „Is Australia a Country or a Continent? – Country Digest”. Country Digest (на језику: енглески). 7. 9. 2016. Приступљено 20. 6. 2018. 
  2. ^ „What Did Australia Look Like When the First People Arrived?”. 
  3. ^ Carmack, R.M. (2013). Anthropology and Global History: From Tribes to the Modern World-System. AltaMira Press. стр. 33. ISBN 978-0-7591-2390-8. Приступљено 6. 8. 2020. 
  4. ^ Cochrane, Ethan E.; Hunt, Terry L. (8. 8. 2018). The Oxford Handbook of Prehistoric Oceania. Oxford University Press. ISBN 9780199925070 — преко Google Books. 
  5. ^ O'Connor, S.; Veth, P.M.; Spriggs, M. (2007). The Archaeology of the Aru Islands, Eastern Indonesia. Terra Australis. ANU e Press. стр. 10. ISBN 978-1-921313-04-2. Приступљено 6. 8. 2020 — преко Google Books. 
  6. ^ Lewis & Wigen, The Myth of Continents (1997), стр. 32: "...the 1950s... was also the period when... Oceania as a "great division" was replaced by Australia as a continent along with a series of isolated and continentally attached islands. [Footnote 78: When Southeast Asia was conceptualized as a world region during World War II..., Indonesia and the Philippines were perforce added to Asia, which reduced the extent of Oceania, leading to a reconceptualization of Australia as a continent in its own right. This maneuver is apparent in postwar atlases]"
  7. ^ Hillstrom, Kevin; Hillstrom, Laurie Collier (2003). Australia, Oceania, and Antarctica: A Continental Overview of Environmental Issues. 3. ABC-CLIO. стр. 25. ISBN 9781576076941. »...defined here as the continent nation of Australia, New Zealand, and twenty-two other island countries and territories sprinkled over more than 40 million square kilometres of the South Pacific.« 
  8. ^ Lyons, Paul (2006). American Pacificism: Oceania in the U.S. Imagination . стр. 30. 
  9. ^ а б Ballard, Chris (1993). „Stimulating minds to fantasy? A critical etymology for Sahul”. Sahul in review: Pleistocene archaeology in Australia, New Guinea and island Melanesia. Canberra: Australian National University. стр. 19—20. ISBN 0-7315-1540-4. 
  10. ^ Allen, J.; J. Golson; R. Jones (eds) (1977). Sunda and Sahul: Prehistorical studies in Southeast Asia, Melanesia and Australia. London: Academic Press. ISBN 978-0-12-051250-8. 
  11. ^ Filewood, W. (1984). „The Torres connection: Zoogeography of New Guinea”. Vertebrate zoogeography in Australasia. Carlisle, W.A.: Hesperian Press. стр. 1124—1125. ISBN 0-85905-036-X. 
  12. ^ e.g. Flannery, Timothy Fridtjof (1994). The future eaters: An ecological history of the Australasian lands and people. Chatswood, NSW: Reed. стр. 42, 67. ISBN 978-0-7301-0422-3. 
  13. ^ Theroux, Paul (1992). The happy isles of Oceania: Paddling the Pacific. London: Penguin. ISBN 978-0-14-015976-9. 
  14. ^ Wareham, Evelyn (септембар 2002). „From Explorers to Evangelists: Archivists, Recordkeeping, and Remembering in the Pacific Islands”. Archival Science. 2 (3–4): 187—207. S2CID 150250671. doi:10.1007/BF02435621. 
  15. ^ Dawkins, Richard (2004). The ancestor's tale: A pilgrimage to the dawn of evolution. Boston: Houghton Mifflin. стр. 224. ISBN 978-0-618-00583-3. 
  16. ^ e.g. O'Connell, James F.; Allen, Jim (2007). „Pre-LGM Sahul (Pleistocene Australia-New Guinea) and the Archaeology of Early Modern Humans” (PDF). Ур.: Mellars, P.; Boyle, K.; Bar-Yosef, O.; Stringer, C. Rethinking the Human Revolution. Cambridge: McDonald Institute for Archaeological Research. стр. 395—410. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди