Википедија

Zvonko Bušić

Zvonko Bušić (Gorica, FNR Jugoslavija, 23. januar 1946 — Zagreb, Hrvatska, 1. septembar 2013[1]) bio je hrvatski ustaški terorista,[2][3][4] koji je izveo otmicu putničkog aviona američke TVA kompanije (let 355) i podmetnuo bombu kod Grand Central Steišn u Njujorku 1976. godine. Zbog ovog terorističkog akta je bio osuđen na doživotni zatvor u Sjedinjenim Američkim Državama.[5][4] Međutim, pušten je na slobodu 2008.

Zvonko Bušić
Datum rođenja(1946-01-23)23. januar 1946.
Mesto rođenjaGorica, FNRJ
Datum smrti1. septembar 2013.(2013-09-01) (67 god.)
Mesto smrtiZagreb, Hrvatska

Biografija uredi

Mladost uredi

Zvonko Bušić je rođen 1946. godine u zapadnohercegovačkom selu Gorica u FNR Jugoslaviji. Gimnaziju je završio u Imotskom i u dvadesetoj godini otišao u Beč.[6] U Beču je 1969. godine upoznao američku studentkinju, Džulijen Šulc (Julienne Eden Schultz), koja je tamo studirala jezik. Džulijen se ubrzo uključila u aktivnosti hrvatske ustaške emigracije u Beču. U saradnji sa Zvonkom, Džulijen i jedna njena prijateljica su otputovale u Zagreb 1972. godine gde su delile antijugoslovenske letke na Trgu republike. Jugoslovenske vlasti su ih obe uhapsile i zatvorile. Kasnije se Džulijen vratila u Beč, pa se sa Zvonkom preselila u SAD gde je Zvonko postao član Hrvatskog narodnog odpora, hrvatske ustaške terorističke organizacije, a kasnije vođa iste organizacije za SAD i Kanadu.[7][8]

Otmica aviona i podmetanje bombe uredi

Grupa hrvatskih terorista u kojoj su bili Zvonko i njegova žena, Džulijen, Petar Matanić, Frane Pešut i Slobodan Vlašić su oteli putnički avion (Boing 727, let 355) američke TVA (Trans World Airlines) 10. septembra 1976. na liniji Njujork - Čikago. Vođa ove terorističke grupe, Zvonko Bušić, je uručio zatvoreno pismo kapetanu Carey-y, u kome ga je informisao da je avion otet, da teroristi imaju pet želatinskih bombi, da je montirana bomba preko puta Komodor hotela na 42. ulici u Njujorku - zajedno sa instrukcijama koje američke vlasti treba da slede. Teroristi su zahtevali da avion leti prema Londonu u Engleskoj. Njihovi ultimativni zahtevi američkim vlastima, kako su bili dati u pismu, su bili:

  • dva propagandna pamfleta moraju biti objavljena u celini sledećeg dana u jutarnjem izdanju Njujork Tajms, u sva tri izdanja Los Anđeles Tajms, Čikago Tribjun, Internašnl Herald Tribjun, i Vašington Post.
  • najmanje jedna trećina svakog od propagandnih pamfleta se mora pojaviti na prvim stranama pomenutih listova. Ostatak pamfleta - u prvoj sekciji svakog lista.
  • putem dogovorene lozinke, teroristi treba da budu informisani najkasnije sledećeg dana da su njihovi zahtevi bili ispunjeni. Ukoliko zahtevi ne bi bili ispunjeni, podmetnuta bomba bi eksplodirala na vrlo prometnom mestu gde se već nalazila. Ako bi pamfleti bili objavljeni, bomba bi bila deaktivirana.
  • sudbina ljudi u otetom avionu je vezana za bilo koji pokušaj da se izbegnu njihovi zahtevi kako su bili dati u pismu.[9]

Prvobitni zahtev terorista, koji nije bio prihvaćen, je bio da se hiljade primeraka „Deklaracije hrvatskih oslobodilačkih snaga“ bace iz vazduha na Njujork, Čikago, Montreal, Pariz, London i neko popularno festivalsko mesto u Hrvatskoj. Autor ove deklaracije je bio ustaški ideolog Bruno Bušić.[8]

Avion je sleteo u Montreal da bi uzeo gorivo i poleteo prema Parizu u Francuskoj, jer su Englezi bili zabranili sletanje otetog aviona u Londonu. Sledeće uzimanje goriva je bilo u Njufaundlendu, gde su teroristi pristali da oslobode trideset putnika. Zvonko Bušić je podsetio kapetana (Carey-a) da bi avion mogao biti raznesen ukoliko njihovi zahtevi ne bi bili zadovoljeni i ako putnici koji su oslobođeni u Njufaundlendu ne budu podelili pamflete kako im je naloženo, tj. sudbina preostalih putnika leži na savesti oslobođenih.

U Parizu su se teroristi predali francuskoj policiji nakon što su bili obavešteni da su svi njihovi zahtevi bili ispunjeni. Francuska policija ih je nakon toga uhapsila i izručila SAD.

Tokom pokušaja da se deaktivira podmetnuta bomba, četiri sata nakon predaje terorista, poginuo je američki policajac (Brian Murray) a tri druga policajca su bila ranjena.[9][10]

Suđenje i kazna uredi

Zvonko Bušić je optužen i kažnjen zbog akta piratstva, koje je imalo za posledicu smrt policajca, kaznom doživotnog zatvora bez prava na pomilovanje.[9] Tri godine kasnije, sudija (John Bartels) je dao Bušiću pravo na pomilovanje posle 31. decembra 1979.[11]

Dana, 17. aprila 1987. Bušić je bio pobegao iz zatvora u Otisvilu (engl. Otisville), koji je bio srednje siguran federalni zatvor u (Orange County) u državi Njujork.[12]. Dva dana kasnije je Bušić bio uhvaćen i vraćen nazad u zatvor, bez ikakvog otpora policiji.[13]

Federalni sudija Bartels (engl. Bartels) je 13. juna 1989. napisao pismo u korist Bušića i poslao ga Američkoj komisiji za pomilovanja. U tom pismu sudija kaže da je za smrt policajca delimično kriva policijska nebriga ali da on ne preporučuje toj komisiji ništa tim pismom.[14] Komisija za pomilovanje je tada odbila da pomiluje Bušića.

Njegov drugi apel za pomilovanje 2006. godine je bio takođe odbijen, mada su svi drugi članovi ove terorističke grupe bili već pomilovani i niko nije bio u zatvoru više od 17 godina.[15] Posle ovog odbijenog apela, hrvatska vlada zajedno sa Hrvatskim helsinškim komitetom je počela kampanju za njegovo pomilovanje. Kako su oni tvrdili tada, Bušić je odslužio svoju kaznu i treba da bude oslobođen.[6]

Poslednje dve godine svoje kazne Bušić je izdržao u Saveznom popravnom kompleksu u (Terre Haute) u Indijani gde je prebačen iz zatvora u (Allenwood-u) u Pensilavniji.

Hrvatski narodni odpor je idealizovao Bušića i njegovu terorističku grupu. Marin Sopta, bivši vođa Odpora za Severnu Ameriku, je rekao: „Bušići su naši heroji. Oni su učinili više za Hrvatsku nego bilo ko drugi“. Sopta je redovno posećivao Bušića dok je ovaj bio u zatvoru u Pensilvaniji.[16]

Bušić je pomilovan jula 2008. i predat imigracionim američkim vlastima da bi ga oni deportovali u Republiku Hrvatsku. Tom deportacijom mu je doživotno zabranjen povratak u SAD.[17]

Reakcije povodom Bušićevog pomilovanja uredi

Njegovo pomilovanje i deportacija u Republiku Hrvatsku je izazvala veliko nezadovoljstvo kod rođaka ubijenog policajca koji je poginuo 32 godine ranije.

Policijski poručnik Terence McTigue, koji je bio oslepljen eksplozijom koja je ubila policajca Mareja (Murray), se izjasnio protiv oslobađanja Bušića i njegove grupe povodom prethodnih apela za pomilovanje. O poslednjem apelu za pomilovanje on nije bio uopšte obavešten niti pitan za mišljenje. Poručnik McTigue smatra da je ovo pomilovanje bilo politički motivisano i u korist hrvatske vlade, povodom čega je rekao: „Ovo mi sve liči na ponovno ubistvo Brian-a Murray-a i moje ponovno ranjavanje“. Demokratski senator za državu Njujork, Čak Šumer (Chuck Schumer), je protestovao povodom Bušićevog pomilovanja koje je prošlo bez traženja mišljenja žrtava. Senator je poslao svoj protest Generalnom tužiocu Majklu Mukasiju (Michael Mukasey).[18]

Bušić je bio predmet sumnje mnogih koji su ispitivali okolnosti eksplozije bombe na Gvardija (La Guardia) aerodromu koja se desila 29. decembra 1975. Svoje sumnje su izrazili poručnik McTigue i Edwin T. Dreher. Dreher je bio zamenik šefa policije u to vreme, a slučaj je bio poveren Franku Mekdarbiju (Frank McDarby), detektivu koji je ispitao Bušića u FBI kancelariji pre 33 godine. Svoje sumnje su takođe izrazili i kriminalistički pisac Kevin F. McMurray, koji je razgovarao sa Bušićem tri sata 1997. u sobi za posetioce federalnog zatvora u Lewisburg-u u Pensilvaniji i Robert Tanenbaum (Robert K. Tanenbaum), bivši istražni sudija iz okružne i istražne kancelarije na Menhetnu. Svi su oni ponovo proučili ovaj slučaj i misle da je Bušić izbegao kaznu za najveći nerazrešeni teroristički akt u SAD.[19] Iako je Bušić negirao postavljanje bombe na aerodromu Gvardija, poručnik McTigue je dva slučaja podmetanja bombe povezao sličnošću:

„Obe bombe su bile postavljene u boks javne garderobe transportne zgrade, nekoliko dana posle praznika i obe bombe su bile velike i teške“, rekao je McTigue. On je primetio da su oba mehanizma bombe koristila dinamit i 9-voltnu bateriju, koja se upotrebljavala za baterijske lampe.[19]

Njegova žena Džulijen je nakon oslobađanja otišla u Republiku Hrvatsku gde je dobila zaposlenje u kabinetu Franje Tuđmana.[20]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Ubio se Zvonko Bušić („Večernje novosti“, 1. septembar 2013)
  2. ^ Encyclopedia of world crime: criminal justice, criminology, and law enforcement, Volume 1, Jay Robert Nash (editor), CrimeBooks, 1990, str. 560
  3. ^ In the camera's eye: news coverage of terrorist events by Yonah Alexander and Robert G. Picard; Brassey's (U.S.), 1991 str. 49
  4. ^ a b Radio televizija Srbije: Ustaški terorista vraće se kući, 24.07.2008. (jezik: srpski)
  5. ^ The federal reporter, Volume 592,1979, str. 16
  6. ^ a b HHO u operaciji oslobađanja Zvonka Bušića, Nacional, Zagreb, 30. jul 2007 „HHO u operaciji oslobađanja Zvonka Bušića”. Arhivirano iz originala 01. 11. 2009. g. Pristupljeno 06. 08. 2011. 
  7. ^ Hockenos 2003, str. 23.
  8. ^ a b Hockenos 2003, str. 65.
  9. ^ a b v http://cases.justia.com/us-court-of-appeals/F2/592/13/258617/ Second Circuit Court of Appeals Decision
  10. ^ Terrorism on American soil: a concise history of plots and perpetrators from the famous to the forgotten by Joseph T. McCann, Sentient Publications, 2006 str. 123-130
  11. ^ New York Times, April 4, 1979, section 2, page 4, column 6, Wolfgang Saxon. „New York Times Article Abstract”. Pristupljeno 20. 4. 2013. 
  12. ^ Hijacker of '76 T.W.A. Flight Burrows out of Federal Prison, New York Times, April 18, 1987 „Pristupljeno 20. 4. 2013.
  13. [[#cite_ref-13|^]] Escaped Hijacker Surrenders Peacefully, New York Times, April 19, 2008 [http://www.nytimes.com/1987/04/19/nyregion/escaped-hijacker-surrenders-peacefully.html”. Pristupljeno 20. 4. 2013.  line feed character u |title= na poziciji 32 (pomoć); Spoljašnja veza u |title= (pomoć); Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  14. ^ „Arhivirana kopija” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 07. 10. 2011. g. Pristupljeno 06. 08. 2011. 
  15. ^ „Arhivirana kopija” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 07. 10. 2011. g. Pristupljeno 06. 08. 2011. 
  16. ^ Hockenos 2003, str. 71.
  17. ^ Croatian Leader of 1976 Hijacking Is Granted Parole, but Faces Deportation, New York Times, July 19, 2008 „Pristupljeno 20. 4. 2013.
  18. [[#cite_ref-18|^]] Kin of slain cop rage after Croat terrorist Zvonko Bušić is freed, sent packing, article in Daily News as of July 24, 2008. [https://web.archive.org/web/20110228234959/http://articles.nydailynews.com/2008-07-24/news/17902265_1_hijacking-bombing-brian-murray https://web.archive.org/web/20110228234959/http://articles.nydailynews.com/2008-07-24/news/17902265_1_hijacking-bombing-brian-murray]. Arhivirano iz [http://articles.nydailynews.com/2008-07-24/news/17902265_1_hijacking-bombing-brian-murray originala] 28. 02. 2011. g. Pristupljeno 20. 4. 2013.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= ([[Pomoć:CS1 greške#citation_missing_title|pomoć]])[[Kategorija:Stranice sa izvorima bez naslova]][[Kategorija:Stranice sa izvorima i URL-om bez naslova]]
  19. ^ [[#cite_ref-mctigue_19-0|a]] [[#cite_ref-mctigue_19-1|b]] Terrorist’s Release Reopens Wound of Unsolved Bombing, article in New York Times as of August 10, 2008 [http://www.nytimes.com/2008/08/10/nyregion/10laguardia.html”. Pristupljeno 20. 4. 2013.  line feed character u |title= na poziciji 32 (pomoć); Spoljašnja veza u |title= (pomoć); Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  20. ^ Radio televizija Srbije: Ustaški terorista vraća se kući, 24.07.2008. (jezik: srpski)

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Звонко_Бушић&oldid=27748660”