Zvono

Zvona su najčešće metalni predmeti raznih veličina, koji pri udarcu o njih proizvode zvuk. Upotrebljavaju se u različite svrhe: kao muzički instrumenti, kao sredstvo obaveštavanja, u verske svrhe itd.

Zvona Kapele Sv. Antoine, Kantal, Francuska

Zvono je direktno udarani idiofonski udarački instrument. Većina zvona ima oblik šuplje čaše koja kada se udari vibrira u jednom snažnom udarnom tonu, a njegove stranice čine efikasan rezonator. Udar može biti izveden unutrašnjim „klapačem“ ili „uvulom“, spoljnim čekićem ili — u malim zvonima — malom labavom sferom zatvorenom u telu zvona.

Zvona se obično levaju od metala zvona (vrsta bronze) zbog svojih rezonantnih svojstava, ali se mogu napraviti i od drugih tvrdih materijala. Ovo zavisi od funkcije. Neka mala zvona kao što su ukrasna zvona ili kravlja zvona mogu biti napravljena od livenog ili presovanog metala, stakla ili keramike, ali velika zvona kao što su crkvena zvona, zvona sa satova i kula obično se izlivaju od metala za zvona.

Zvona namenjena da se čuju na širokom području mogu se kretati od jednog zvona okačenog u kupoli ili zabatu, do muzičkog ansambla kao što je engleski zvonik, karijon ili ruski zvon koji su podešeni na zajedničku skalu i ugrađen u zvonik. U mnogim javnim ili institucionalnim zgradama se nalaze zvona, najčešće kao zvona koja oglašavaju satove i četvrtine.

Zvona namenjena da se čuju na širokom području mogu se kretati od jednog zvona okačenog u kupoli ili zabatu, do muzičkog ansambla kao što je engleski zvonik, kariljon ili rusko zvono koji su podešeni na zajedničku skalu i ugrađeni u zvonik. U mnogim javnim ili institucionalnim zgradama se nalaze zvona, najčešće kao zvona koja oglašavaju satove i četvrtine.

Istorijski gledano, zvona su bila povezana sa verskim obredima i još uvek se koriste za okupljanje zajednica na verske službe. Kasnije su zvona napravljena u znak sećanja na važne događaje ili ljude i bila su povezana sa konceptima mira i slobode. Proučavanje zvona naziva se kampanologija.

Etimologija

13. v. p. n. e. zvono, dinastije Šang

Zvono je reč zajednička za niskonemačke dijalekte, srodna sa srednjonemačkim belle i holandski bel ali se ne pojavljuje među ostalim germanskim jezicima osim islandskog bjalla što je bila pozajmljenica iz staroengleskog. Popularno je , ali nije sigurno u vezi sa nekadašnjim osećajem za zvono (stengl. bellan, 'urlati, praviti jaku buku') što je izazvalo urlik.

Istorija

Kinesko bronzano zvono, 18-16 vek pre nove ere

Najraniji arheološki dokazi o zvonima datiraju iz 3. milenijuma pre nove ere i vode se do Jangšao kulture neolitske Kine. Na nekoliko arheoloških lokaliteta pronađena su zvona za klapanje od grnčarije. Zvona od grnčarije su se kasnije razvila u metalna zvona. U zapadnoj Aziji, prva zvona se pojavljuju 1000. godine pre nove ere. Najranija metalna zvona, od kojih je jedno pronađeno na lokalitetu Taosi i četiri na lokalitetu Erlitou, datovana su oko 2000. godine pre nove ere.

Pojavom drugih vrsta zvona tokom dinastije Šang (oko 1600. – c. 1050. p. n. e.), oni su prebačeni na podređene funkcije; na lokalitetima Šang i Džou, takođe se nalaze kao deo opreme za konja i kočije i kao ogrlice-zvona pasa. Do 13. veka pre nove ere, zvona teška preko 150 kg su se bacali u Kini. Posle 1000. godine nove ere, gvožđe je postalo najčešće korišćeni metal za zvona umesto bronze. Najranije datirano gvozdeno zvono proizvedeno je 1079. godine, pronađeno u provinciji Hubei.

Zvona zapadno od Kine nisu dostigla istu veličinu sve do 2. milenijuma nove ere. Asirska zvona iz 7. veka pre nove ere bila su visoka oko 4 inča. Rimska zvona iz 1. i 2. veka nove ere bila su visoka oko 8 inča. Knjiga Izlaska u Bibliji beleži da su se mala zlatna zvona nosila kao ukrasi na rubu haljine prvosveštenika u Jerusalimu. Kod starih Grka, ručna zvona su korišćena u logorima i garnizonima i od strane patrola koje su obilazile da posete stražare. Kod Rimljana je sat kupanja najavljivan zvonom. Koristili su ih i u domu, kao ukras i amblem, a stoci i ovcama su stavljana zvona oko vrata kako bi se našla ako zalutaju. Još u 10. veku nove ere, evropska zvona nisu bila viša od 2 stope u visinu.

Muzički instrument

Zvona kao muzički instrument po boji tona podsećaju na crkvena zvona, a u simfonijskom orkestru se najčešće koriste za specijalne efekte i ređe kao samostalan instrument. Čini ga niz metalnih cevi raznih dužina koje su okačene o specijalni ram. Visina tona zavisi od dužine cevi: što je cev kraća to je ton viši i obrnuto. Ton se dobija udarom drvenog čekića sa filcnom glavom o cevi.

Galerija

• 
  Hramsko zvono i klepet. Bana-ji. Japan.
• 
  Mingun Bel je težak 55.555 vis, ili 90 tona.
• 
  Zvono slobode u Filadelfiji.
• 
  Zvono Žigmunta (Sigismunda) (iz 1520) u Krakovu, Poljska.
• 
  Svetsko zvono mira u Kentakiju.
• 
  Bronzano zvono jingiun liveno 711. godine nove ere, Sian.
• 
  Kineska zvona iz drevnih zaraćenih država, muzej provincije Hubei, Vuhan, Kina.
• 
  St. Ulrih, Memingen
• 
  Jongl Bel
• 
  Zvono u hramu Čang Čun, Vuhan, visi na svom pulau
• 
  Bronzano zvono iz druge polovine četrnaestog veka sa prikazom svetih Petra, Pavla, Jovana jevanđeliste i Tome.
• 
  Fajr Bel, Glendejl, Arizona.
• 
  Zvono kao što je prikazano u likovnoj umetnosti: Ovaj triptih prikazuje Benkeija kako nosi ogromno zvono budističkog hrama Mi-dera uz planinu Hej-zan. – Čikanobu Tojohara, v. 1890. godine.
• 
  Ovo zvono se zove Mi-dera no Bansho (三井寺の晩鐘), večernje zvono u Mi-deri, budističkom hramu u Otsuu, koji se nalazi u blizini jezera Biva u prefekturi Šiga, Japan. Ova slika prikazuje viseću drvenu gredu postavljenu da udari u spoljašnju stranu rezonantne površine.

Literatura

• Adamson, Archibald (1875). Rambles Round Kilmarnock. Kilmarnock: T. Stevenson. 
• Beach, F.C.; Rines, G.E. (1907). The Americana: A Universal Reference Library, Comprising the Arts and Sciences, Literature, History, Biography, Geography, Commerce, Etc., of the World. Scientific American. 
• Cubberly, William H. (1989). „Metals”. Ur.: Bakerjian, Ramon. Tool and manufacturing engineers handbook. Dearborn, MI: Society of Manufacturing Engineers. ISBN 978-0-87263-351-3. 
• The Encyclopedia Americana: A Library of Universal Knowledge. 3. Encyclopedia Americana Corporation. 1918. 
• Jennings, Trevor (1988). Bell Founding. Princes Risborough, England: Shire. str. 8. ISBN 0-85263-911-2. 
• Douglas, Marietta (jun 2002). „What is a Carillon?” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2016-05-04. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Downes, Michael (2009). Jonathan Harvey : Song offerings and White as jasmine. Farnham, England: Burlington, VT Ashgate. ISBN 978-0-7546-6022-4. OCLC 319321762. 
• Fletcher, N.H.; Rossing, T. (2008). The Physics of Musical Instruments. Springer New York. ISBN 978-0-387-98374-5. 
• Fuller-Maitland, John Alexander (1910). Grove's dictionary of music and musicians. Macmillan. 
•  Haweis, H. R. (1878). „Bell”. Encyclopaedia Britannica. 3 (9th izd.). str. 536. 
• Herrera, Matthew D. (2004), Sanctus Bells: Their History and Use in the Catholic Church (PDF), San Luis Obispo: Tixlini Scriptorium, Arhivirano (PDF) iz originala 2011-06-04. g., Pristupljeno 2011-09-26 
• Huang, Houming (2002). „Prehistoric Music Culture of China”. Cultural Relics of Central China (3): 18—27. ISSN 1003-1731. 
• Milham, Willis Isbister (1944). Time and Timekeepers: Including the History, Construction, Care, and Accuracy of Clocks and Watches. New York: Macmillan. OCLC 23271006. 
• The National Cyclopaedia of Useful Knowledge. III. London: Charles Knight. 1847. str. 126. 
• Needham, J. (1962). Science and Civilisation in China. Physics and physical technology. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-05802-5. Pristupljeno 2021-10-20. 
• Rama (1993). Cloches de France et d'ailleurs (na jeziku: francuski). Paris: Le Temps apprivoise. ISBN 2-283-58158-3. OCLC 414929215. 
• Roads, Curtis, ur. (1992). „The Music Machine: Selected Readings from Computer Music Journal”. Computer Music Journal. ISBN 978-0-262-68078-3. 
• Ross, Hugh Munro (1911). „Bell”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 3 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 687—691. 
• Rossing, Thomas (2000). Science of percussion instruments. Singapore River Edge, N.J: World Scientific. ISBN 978-981-02-4158-2. OCLC 45679450. 
• Rostoker, William; Bronson, Bennet; Dvorak, James (1984). „The Cast-Iron Bells of China”. Technology and Culture. The Johns Hopkins University Press. 25 (4): 750. ISSN 0040-165X. JSTOR 3104621. doi:10.2307/3104621. 
• Starmer, W. W. (1902). „Bells and Bell Tones”. Proceedings of the Musical Association. 28th Session: 25—44. JSTOR 765451. 
• Thorne, A.; Raymond, R. (1989). Man on the Rim: The Peopling of the Pacific. Angus & Robertson. ISBN 978-0-207-16246-6. 
• von Falkenhausen, L. (1994). Suspended Music: Chime-Bells in the Culture of Bronze Age China. University of California Press. ISBN 978-0-520-91107-9. 
• Fadul, Jose A. Fadul's Encyclopedia of Bells. 2015. Lulu Press. ISBN 978-131-260-110-9
• Murdoch, James. (1903). A History of Japan. London: Paul, Trech, Trubner. [re-issued by Routledge, London, 1996. ISBN 978-0-415-15416-1
• Ponsonby-Fane, Richard A. B. (1956). Kyoto: The Old Capital of Japan, 794–1869. Kyoto: The Ponsonby Memorial Society.
• Spencer, Ann "And round me rings": bell tales and folklore. Toronto: Tundra, 2003 ISBN 0-88776-597-1
• Titsingh, Isaac (1834). Annales des empereurs du Japon. Paris: Oriental Translation Fund of Great Britain and Ireland.  Siyun-sai Rin-siyo (1652). Nipon o daï itsi ran. 
• Willis, Stephen Charles. Bells through the Ages: from the Percival Price Collection = Les Cloches à travers les siècles: provenant du fonds Percival Price. Ottawa: National Library of Canada, 1986. 34 p., ill. with b&w photos. N.B.: Prepared on the occasion of an exhibition of the same title, based on the collection of bell and carillon related material and documentation, of former Dominion Carilloneur (of Canadian Parliament, Ottawa), Percival Price, held at the National Library of Canada (as then named), 12 May to 14 Sept. 1986; some copies come with the guide to the taped dubbings of the recordings played as background music to the displays, as technically prepared by Gilles Saint-Laurent and listed by Stephen Charles Willis, both of the library's Music Division; English and French texts respectively divided into upper and lower portions of each page. ISBN 0-662-54295-9

Spoljašnje veze

• Kako se izrađuje zvono? - 1. deo (Nemački Dokumentarni film na jutjubu)
• Kako se izrađuje zvono? - 2. deo (Nemački Dokumentarni film na jutjub)
• Bells na sajtu Curlie
• Tower Bells
• Snimci zvona Baskije
• Teza „Zvona u Aragonu: tradicionalno sredstvo komunikacije“ (španski)
• Animacija engleskog zvona u punom krugu
• Video snimci londonskog olimpijskog zvona koji se baca, podešava i postavlja.