Википедија

Ibadizam

Ibaditski pokret ili ibadizam (arap. الاباضية [al-Ibāḍiyya]), je škola islama dominantna u Omanu i Zanzibaru.[1] Pripadnici ove škole islama se nazivaju ibaditima ili ibadijama. Ibaditi se mogu pronaći i u Alžiru, Tunisu, Libiji i istočnoj Africi. Za ovaj pokret se veruje da je osnovan 20 godina nakon smrti muslimanskog proroka Muhameda, i prethodi denominaciji sunita i šiita. Istoričari i većina muslimana veruju da je ovaj pokret reformisana sekta u okviru haridžita odnosno haridžitske škole;[2] Ibaditi, međutim, negiraju sve osim prolazne sličnosti sa haridžitima i ističu da su se samo razvili iz iste grupe preteče.[2]

Iako se Ibaditi strogo pridržavaju šerijata, u javnim i privatnim stvarima opisani su kao puritanci, karakter njihovog pokreta se smatra jednim od predstavnika umerenosti i tolerancije prema drugim religijama i pogledima.[3]

Istorija uredi

Škola je dobila ime po Abdulahu ibn Ibadu iz plemena Tamim.[4] Ibn Ibad bio zaslužan za osamostaljivanje pokreta i rastanka od haridžita u vreme u koje Abd el Malika ibn Marvana, peti omejadski vladar, stupio na vlast.[5] Međutim, pravi osnivač bio je Džabir ibn Zejd iz Nizve, Oman.[6][7] U početku, teologija ovog ibaditskog pokreta razvijena je u Basri, Irak.[8] Ibaditi se protive vladavini trećeg halife u islamu, Osmana ibn Afana, ali za razliku od više ekstremnih haridžita ibaditi odbacuju ubistvo Osmana kao i haridžitsko uverenje da su svi muslimani koji imaju različita stanovišta nevernici.[9] Ibaditi se protive vladavini trećeg halife u islamu, Osmana ibn Afana, ali za razliku od više ekstremnih haridžita ibaditi odbacuju ubistvo Osmana kao i haridžitsko uverenje da su svi muslimani koji imaju različita stanovišta nevernici.[10] Ibadis bili među umerenijim grupama koje su protivile četvrtom halifi, Aliju, i želeli su vrate islam u obliku pre sukoba između Alije i Muavije I.[11][12]

Zbog njihovog protivljenja Omejadskom halifatu, ibaditi su pokušali oružani ustanak započet u regionu Hidžaza tokom 8. veka. Halif Marvan II vodio je jaku vojsku od 4.000 i proterao ibadite prvo u Meki, a zatim u Sani u Jemenu, a na kraju su ih okružili u Šibamu u zapadnom Hadramautu.[10] Problemi u srcu njihove države, u Siriji, primoralo Omejade da potpišu mirovni sporazum sa ibaditima, a pokretu (sekti) je dozvoljeno da zadrži zajednicu u Šibamu tokom naredna četiri veka dok su još plaćali porez ibadi vlastima u Omanu.[10] Nakon smrti Marvana II, Džabir ibn Zejd održavao je prijateljstvo sa omejadskim generalom Al-Hadžadžom ibn Jusufom, koji je podržao ibadite kao protivteža ekstremnim haridžitima. Ibn Zejd naredio atentat na jednog od Al-Hadžadžovih špijuna, međutim, i u reakciji na to mnogi ibaditi su bili zatvoreni ili proterani u Oman.[6]

Tokom 8. veka da ibaditi uspostavljaju imamat u unutrašnjem prostoru Omana. Pozicija je bila izborna, za razliku od sunitskih i šiitskih dinastija gde je važilo pravilo nasleđivanja.[3][13] Ovi imami vršili su političke, duhovne i vojne funkcije.[14]

Do 900. godine, ibaditski pokret se proširio na Sind, Horasan, Hadramaut, Zofar, Muskat, na planinama Nafusa, i Kešm. Do 1200. godine, sekta je bila prisutna u Al-Andalusu, Siciliji, M'zab (Alžirska Sahara), i u zapadnom delu Sahel regiona takođe.[7] Poslednji ibaditi iz Šibama proterani su od strane Sulaihidske dinastije u 12. veku. U 14. veku, istoričar Ibn Haldun se pozvao na ostatke ibaditskog uticaja u Hadramautu, iako sekta u tom regionu više ne postoji danas.[15]

Odnosi sa drugim zajednicama uredi

Uprkos tome što su prethodili svim sunitskim i šiitskim školama po nekoliko decenija, ibaditi i njihova verovanja ostaju uglavnom misterija za autsajdera - nemuslimane, pa čak i druge muslimane.[2] Ibaditi su tvrdili, sa obrazloženjem, da dok čitaju radove i sunita i šiita, čak i učeni ljudi te dve sekte nikada ne čitaju ibaditske radove i često ponavljaju mitove i lažne informacije prilikom obraćanja na temu ibadizma bez istinskog istraživanja.[16] Izolovana priroda Omana potpomogla je ibaditskoj denominaciji, tajanstven po prirodi, savršeno je okruženje za razvoj u izolaciji od islamske matice.[4] ibaditi su bili odsečeni čak i od haridžitske sekte zbog Ibn Ibadove kritike njihovih praktikovanja i odbijanja njihovih ekstremnijih uverenja.[4] Širenje ibadizma u Omanu u suštini predstavlja trijumf teologije nad plemenskim feudalizmom i sukobima.[8]

Zbog seljenja ibaditskog pokreta iz Hidžaza u Irak i onda dalje, ibaditski istoričar Al-Salimi je jednom napisao da je ibadizam ptica čije je jaje postavljeno u Medini, onda se izleglo u Basri i odleteo ka Omanu.[7]

Učenja uredi

Ibaditska država, sa pravom tvrdi da njihova škola datira još pre glavnih islamskih škola, stoga se ibadizam smatra ranim i visoko ortodoksnim tumačenjem islama.[3] Ova zajednica se generalno smatra konzervativnom.

Njihovi stavovi asimiluju se sa haridžitskim, u tome da je stav pravog vernika prema drugima izražen u tri verske obaveze:

  • walāya: prijateljstvo i zajedništvo sa praktikovanjem pravih verovanja.
  • barā'a: distanciranje (ali ne neprijateljstvo) od nevernika, grešnika i oni predodređenih za pakao.
  • wuqūf: rezervisanost prema onima čiji status nije definisan.

Doktrinarne razlike sa drugim pokretima uredi

Ibaditi imaju nekoliko doktrinarnih razlika sa drugim islamskim pokretima, glavne među njima su:

  • Bog se neće pokazati muslimanima Sudnjeg dana, verovanje koje dele sa šiitima. Suniti veruju da će muslimani videti Boga Sudnjeg Dana.[17]
  • Ko god uđe pakao će tamo ostati zauvek. Ovo je u suprotnosti sa sunitskim uverenjem da će muslimani koji ulaze pakao živeti tamo neko određeno vreme da pročiste svoje grehe, nakon čega će ući u raj.
  • Kuran je stvoren od Boga u određenom trenutku; dok se suniti drže toga da je Kuran reč Božija, kako je prikazano po stradanju Ahmead ibn Hanbal tokom mihne.
  • Nepotrebno je imati jednog lidera za ceo muslimanski svet, a ako ni jedan lider nije sposoban za taj posao onda muslimanske zajednice mogu same da vladaju.[10][12] Ovo se razlikuje i od sunitskog verovanja u halifat i šiitskog verovanja u imamat.[11][18][19]
  • Nije neophodno za vladara muslimana da vodi poreklo iz plemena Kurejš, pleme muslimanskog proroka Muhameda.[11][12] Ovo se razlikuje i od šiita, kao i kod većine sunita.[20]

Pogledi na islamsku istoriju i halifat uredi

Ibaditi se slažu sa sunitima u vezi sa Ebu Bekrom i Omerom kao pravednih halifa.[12][20] Smatraju prvu polovinu vladavine Osmana ibn Afana kao pravednu i drugu polovinu kao korumpiranu i pod uticajem nepotizma i jeresi.[20] Oni odobravaju prvu polovinu Alijevog halifata, i (kao šiiti) osporavaju Aišinu pobunu i MMuavijin revolt. Međutim, smatraju prihvatanje Alijeve arbitraže u bici kod Sifina kao nepodobnim za vođstvo, i osuđuju ga za ubijanje haridžita iz Nahra u Naharvanu. Moderni ibaditski teolozi brane rano haridžitsko protivljenje Osmanu, Aliji i Muaviji.[21] Marokanski istraživač Ibn Batuta posmatrao je ibaditsku petkovnu molitvu u Omanu – i rekao je da su se molili na isti način kao tokom Zuhur molitve (podnevna molitva) - i primetio da su pozivali Božju milost za Ebu Bekra i Omera, ali ne i za Osmana i Aliju.[3]

Po njihovom uverenju sledeći legitimni halif bio Abdulah Bin Vahb Al-Rasibi, vođa haridžita koji su se okrenuli protiv Alije za njegovo prihvatanje arbitraže sa Muavijom.[21] Svi halifi od Muavije pa nadalje se smatraju tiranima osim Omera ibn Abd el Aziza, za koga ne misle tako. Brojni ibaditski lideri priznati su kao istinski imami, uključujući Abdullaha ibn Jahja el Kindija iz Južne Arabije i imami iz dinastije Rustamid iz severne Afrike. Tradicionalno, konzervativni omanski ibadizam odbacuje monarhiju i nasledno pravilo,[22] i izabrani su ibaditski lideri.[13] Uprkos gorkim verskim sporovima svuda, ibaditi su realisti i veruju da razlog i politička celishodnosti moraju očeličiti idealnu islamsku državu.[3]

Pogledi na Hadise uredi

Ibaditi za autentične hadise prihvatitili su daleko manji broj nego suniti, a neke od njih prihvaćene od strane ibadita odbacuju suniti. Ibaditska sudska praksa, naravno, zasniva se samo na hadisima koje su oni prihvatili. Nekoliko od osnivača ibadizma su poznati po svojim istraživanjima hadisa, a Džabir ibn Zejd je prihvaćen kao pouzdan narator od strane sunitskih naučnika, kao i od strane ibaditskih. Posle smrti Ibn Ibada, Ibn Zejd je preuzeo da vodi pokret i povukli su se u Oman, gde njegov hadis zajedno sa onima ranih ibadita formiraju korpus njihovog tumačenja islamskog zakona.[12]

Pogledi na sudsku praksu uredi

Fikh ili sudska praksa ibadita je relativno jednostavna. Apsolutna vlast se daje Kuranu i hadisu; inovacije prihvaćeni na osnovu kijasa ili analognog zaključivanja, su odbačene kao novotarije (Bid‘a) od strane ibadita. Po ovome se razlikuju od većine sunita,[23] ali se slažu sa većinom šiita,[24] kao i zahiriti i rane hanbalitske škole sufizma.[25][26][27]

Demografija uredi

 
Zemlje većinski ibaditske su prikazane crnom bojom.

Muslimani ibaditi čine većinu (oko 75%) stanovništva u Omanu. Kao rezultat toga, Oman je jedina zemlja u muslimanskom svetu sa ibaditski-većinskom populacijom.[28] Rano srednjovekovna dinastija Rustamid u Alžiru biola je ibaditska,[29] i izbeglice iz prestonice Tiaret osnovali su ibaditsku zajednicu u Severnoj Africi koja postoji i danas u M'zabu.[30] Mozabiti, Berberska etnička grupa u M'zabu, su ibaditi.[31][32][33] Ibadite možemo naći i u istočnoj Africi (naročito Zanzibar), na Nafusa planinama Libije, i Djerba Ostrvima u Tunisu.

Značajni ibaditi uredi

Pojedinci uredi

Dinastije uredi

  • Rustamidska dinastija (776—909)
  • Nabhani dinastija (1154—1624)
  • Jaruba dinastija (1624—1742)
  • Al-Said (1742-danas)

Reference uredi

  1. ^ Raskol između sunita i šiita truje islam već 1,400 godina i postaje sve gori
  2. ^ a b v Jon Hoffman, Valerie (2012). The Essentials of Ibadi Islam. Syracuse: Syracuse University Press. str. 3. ISBN 978-0-8156-5084-3. 
  3. ^ a b v g d Hawley 1995, str. 201
  4. ^ a b v Rabi 2006, str. 5
  5. ^ Valerie Jon Hoffman, The Essentials, .
  6. ^ a b Valerie Jon Hoffman, The Essentials. str. 12.
  7. ^ a b v Hawley 1995, str. 199
  8. ^ a b Kechichian 1995, str. 24
  9. ^ McLaughlin 2007, str. 203.
  10. ^ a b v g McLaughlin 2007, str. 203
  11. ^ a b v Darke 2010, str. 27
  12. ^ a b v g d Hawley 1995, str. 200
  13. ^ a b J. R. C. Carter (1982). Tribes in Oman. London: Peninsular Publishers. str. 103. ISBN 978-0-907151-02-9. 
  14. ^ Studija države: Oman, chapter 6 Oman – Government and Politics, section: Historical Patterns of Governance. US Library of Congress, 1993. Prisztupljeno 08-04-2015
  15. ^ Daniel McLaughlin, Yemen. str. 204.
  16. ^ Valerie Jon Hoffman, The Essentials. str. 4.
  17. ^ Muhammad ibn Adam al-Kawthari (23. 8. 2005). „Seeing God in dreams, waking, and the afterlife.”. Arhivirano iz originala 18. 02. 2012. g. Pristupljeno 8. 4. 2015. 
  18. ^ Uzi Rabi, The Emergence of States. str. 22.
  19. ^ Joseph A. Kechichian, Oman and the World. str. 25.
  20. ^ a b v Valerie Jon Hoffman, The Essentials. str. 7.
  21. ^ a b Valerie Jon Hoffman, The Essentials. str. 10.
  22. ^ Al 1997, str. 186.
  23. ^ Uzi Rabi, The Emergence of States. str. 21.
  24. ^ Moaddel 2005, str. 32
  25. ^ Adang 2006, str. 15.
  26. ^ Christopher Melchert, The Formation of the Sunni Schools of Law: 9th-10th Centuries C.E. str. 185. Leiden: Brill Publishers, 1997.
  27. ^ Chiragh Ali, The Proposed Political, Legal and Social Reforms. Taken from Modernist Islam 1840-1940: A Sourcebook. str. 281. Edited by Charles Kurzman. Njujork: Oxford University Press, 2002.
  28. ^ „CIA - The World Factbook”. Central Intelligence Agency. 5. 6. 2013. Arhivirano iz originala 24. 12. 2018. g. Pristupljeno 8. 4. 2015. 
  29. ^ Rustamidska država Tahart. Pristupljeno 8. april 2015.
  30. ^ „Ghardaïa, Algeria”. Organization of World Heritage Sites. Pristupljeno 8. 4. 2015. 
  31. ^ Tumzabt - Ethnologue (17th ed., 2013)
  32. ^ Ham, Luckham & Sattin 2007, str. 153
  33. ^ Cyril Glassé, The New Encyclopedia of Islam. str. 39. Walnut Creek: AltaMira Press, 2008.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ибадизам&oldid=27672668”