Ignasio de Lojola
Injigo Lopez de Lojola (šp. Íñigo López de Loyola), poznat i kao Sveti Ignasio iz Lojole (šp. San Ignacio de Loyola; Lojola, 24. decembra 1491[1] — Rim, 3. jul 1556) bio je katolički sveštenik i teolog, koji je osnovao družbu Isusovaca (šp. Societas Iesu: obično se skraćeno piše (S.J.) ili (S.I.)), religijskog reda Katoličke crkve koji je bio direktno potčinjen papi. On je postao njihov prvi vrhovni general u Parizu 1541. godine.[2] Članovi reda zovu se jezuiti.[3] Jezuiti su se pojavili kao važna sila tokom perioda kontrareformacije.[4]
Ignasio de Lojola | |
|---|---|
 Ignacije Lojola | |
| Datum rođenja | 23. oktobar 1491. |
| Mesto rođenja | Lojola, Kruna Kastilje |
| Datum smrti | 31. jul 1556. (64 god.) |
| Mesto smrti | Rim, Papska država |
Poznat je kao autor Duhovnih vežbi (šp. Ejercicios espirituales). Lojola je bio aktivni borac protiv protestantske reformacije i zagovornik kontrareformacije. Beatifikovan je a kasnije i kanonizovan kao svetac 12. marta, 1622.[5] Njegov praznik se slavi jednom godišnje 31. jula. On je svetac zaštitnik baskijske provincije Gipuskoa.
Detinjstvo i mladost
urediIgnasio Lopez de Lojola (koji se ponekad pogrešno naziva Ignasio Lopez de Rekalde)[6] rođen je u zamku Lojola, blizu Aspeitije, 25 kilometara jugozapadno od San Sebastijana u provinciji Gipuskoa, danas autonomna pokrajina Baskija, Španija.[7][8] Najmlađi od 13 dece, imao je samo sedam godina kad mu je umrla majka. Godine 1506. Ignasio je postao paž u službi svog rođaka Huana Velaskeza de Kueljara, rizničara Kraljevine Kastilje.
Godine 1517, Ignacije je otišao da služi vojsku. Teško ranjen u bici kod Pamplone (20. maj 1521); proveo je mesece kao invalid u zamku svoga oca i celog života je hramao na jednu nogu.
Religiozno uzdizanje
urediZa vreme oporavka Ignasio je počeo da čita brojne religijske tekstove o životu Isusa i svetaca. Imao je žarku ambiciju da vodi život pun samoodricanja i da se takmiči s herojskim delima Franje Asiškog i drugih velikih monaha asketa. Odlučio je da svoj život posveti preobraćenju nehrišćana u Svetoj zemlji.
Pošto se oporavio, Ignasio je posetio benediktinski manastir na planini Montserat (25. maja, 1522), gde je okačio svoje oružje ispred slike svete Marije Bogorodice. Zatim je proveo nekoliko meseci u pećini blizu grada Manresa u Kataloniji gde se podvrgao najrigoroznijem asketizmu.
Kasnije je govorio da je imao vizije. Devica Marija je bila objekt njegove viteške pobožnosti. Vojnička slikovitost je bila značajan deo njegovih religijskih kontemplacija.
U to vreme pripremio je nacrt svojih „Duhovnih vežbi“ (šp. Ejercicios espirituales), koje opisuju niz meditacija koje su razni ljudi sprovodili pod njegovim vođstvom. Obaveza upražnjavanja duhovnih vežbi u raznim varijantama je postala obavezna za sve jezuite. „Duhovne vežbe“ su izvršile veliki uticaj na promenu metoda učenja u Katoličkoj crkvi.
Studije u Parizu
urediIgnasio se 1528. upisao na Pariski univerzitet gde je ostao preko sedam godina, proširujući svoje književno i teološko obrazovanje i pokušavajući da zainteresuje studente za duhovne vežbe.
Do 1534. Ignasio je imao šest sledbenika – Francuza Petera Fabera, Špance Fransiska Havijera, Alfonsa Salmerona, Jakoba Lainesa i Nikolasa Bobadilju i Portugalca Simona Rodrigesa.
Osnivanje Društva isusovaca
urediIgnacije je, sa svojih šest sledbenika osnovao Društvo Isusovo 15. avgusta, 1534, u Crkvi Svete Marije, na Monmartru - „da bi otpočeli bolnički i misionarski rad u Jerusalimu, ili da krenu bez pogovora gde god ih papa uputi. Godine 1537. otputovali su u Italiju da traže papino odobrenje njihovog reda. Papa Pavle III im je dao preporuku, i dozvolio im da se proizvedu u sveštenike. Zaredio ih je u Veneciji biskup od Arbe (24. juna). Posvetili su se propovedničkom i dobrotvornom radu u Italiji, jer im je obnovljeni rat između Cara, Venecije i pape protiv Osmanskog carstva onemogućio put u Jerusalim.
Ignacije je, s Faberom i Lainesom, otišao u Rim u oktobru 1538, da traže od pape odobrenje za osnivanje novog reda. Kardinalska kongregacija je dala pozitivno mišljenje, pa je papa Pavle III odobrio red svojom bulom Regimini militantis (27. septembar 1540),[9] ali je ograničio broj članova reda na šezdeset. Ovo ograničenje je ukinuto bulom Injunctum nobis (14. mart 1543).
Ignacije je poslao svoje saradnike kao misionare širom Evrope da stvore škole, koledže i bogoslovije. Huan de Vega, ambasador Karla V u Rimu, sreo se sa Ignacijem tamo. Poštujući Ignacija i jezuite, kad je Vega imenovan za potkralja Sicilije, on je poveo jezuite sa sobom. Otvoren je isusovski koledž u Mesini, koji se pokazao uspešnim, i njegova pravila i metodi su kasnije kopirani u druge koledže.[10]
Jezuitski poglavar
urediIgnasio je izabran za prvog vrhovnog poglavara svog religijskog reda, a jezuiti su ga najčešće zvali „Otac poglavar“. On je slao svoje sledbenike širom Evrope da osnivaju škole i semeništa. Za vrlo kratko vreme jezuiti su postali ključni faktor kako u religijskom tako i u svetovnom obrazovanju.
"Duhovne vežbe“ Ignasija Lojole su konačno štampane 1548. godine, a on je zbog toga bio kratko po istragom Rimske inkvizicije, ali je oslobođen optužbi.
Ignasio je napisao jezuitski Ustav, usvojen 1554, kojim je stvorio monašku organizaciju i naglasio apsolutno samoodricanje i poslušnost papi i nadređenima (perinde ac cadaver, "[disciplinovan] kao leš“, kako se sam Ignasio izrazio). Njegovo osnovno načelo je postalo jezuitski moto: Ad Maiorem Dei Gloriam ("U veliku slavu Božju"). Jezuitima se često pripisuje i maksima „Cilj opravdava sredstvo“, ali ona nije argumentovano dokazana.
Jezuiti su bili najvažniji činilac uspeha protivreformacije. Bili su pripadnici tzv. „borbene crkve“ (Ecclesia militans).
Od 1553. do 1555. godine Ignasio je diktirao svoju životnu priču svom sekretaru, ocu Gonsalvesu da Kamara. Ova autobiografija je od ključne važnosti za razumevanje njegovih „Duhovnih vežbi“. Čuvana je u arhivama oko 150 godina dok je Bolandisti (udruženje jezuitskih studenata) nisu objavili u Acta Sanctorum, „Životima svetaca“. Kritičko izdanje postoji u Vol. I (1943) Fontes Narrativi u seriji Monumenta Historica Societatatis Iesu.
Umro je u Rimu.
Jedan kvart u Bilbau i stanica metroa u tom gradu, San Ignazio, dobila je ime po njemu.
Beatifikacija i kanonizacija
urediBeatifikovao ga je Papa Pavle V 27. jula 1609, a kanonizovao ga Papa Grgur XV 22. maja 1622. godine.[11][12]
Bibliografija
uredi- The Spiritual Exercises of St Ignatius, TAN Books. Loyola, St Ignatius of (2010). The Spiritual Exercises of St. Ignatius: Or Manresa. Tan Books. ISBN 978-0-89555-153-5.
- Ignatius of Loyola, Spiritual Exercises, London, limovia.net. . 2012. ISBN 978-1-78336-012-3. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć) - Loyola, (St.) Ignatius (1964). The Spiritual Exercises of St. Ignatius. Anthony Mottola. Garden City: Doubleday. ISBN 978-0-385-02436-5.
- Loyola, (St.) Ignatius (1900). Joseph O'Conner, ur. The Autobiography of St. Ignatius. New York: Benziger Brothers. OCLC 1360267. For information on the O'Conner and other translations, see notes in A Pilgrim's Journey: The Autobiography of Ignatius of Loyola Page 11-12.
- Loyola, (St.) Ignatius (1992). Olin, John, ur. The Autobiography of St. Ignatius Loyola, with Related Documents. New York: Fordham University Press. ISBN 978-0-8232-1480-8.
Reference
uredi- ^ García Villoslada 1986 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFGarcía_Villoslada1986 (help)
- ^ Idígoras Tellechea 1994, str. 45
- ^ Loyola 1970.
- ^ Nugent 1974, str. 189.
- ^ „Summer Fiestas” (PDF). euskadi.net. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 09. 2008. g. Pristupljeno 24. 07. 2008.
- ^
John Hungerford Pollen (1913). „St._Ignatius_Loyola”. Ur.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.
- ^ „Nombres: Eneko”. Euskaltzaindia (The Royal Academy of the Basque Language). Arhivirano iz originala 10. 11. 2013. g. Pristupljeno 23. 04. 2009.
- ^ Verd, Gabriel María (1976). „El "Íñigo" de San Ignacio de Loyola”. Archivum Historicum Societatis Iesu (na jeziku: Spanish). Roma: Institutum Historicum Societatis Iesu. 45: 95—128. ISSN 0037-8887.
- ^ „Saint Ignatius of Loyola | Biography & Facts”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 08. 2017.
- ^ J.H. Pollen (1913). „History of the Jesuits Before the 1773 Suppression”. Ur.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.
- ^ de Pablo, José (28. 02. 2017). „Canonization of St Ignatius of Loyola and St Francis Xavier.”. Jesuit Conference of European Provincials (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 03. 2018.
- ^ „Welcome to the Archdiocese of Baltimore”. Archdiocese of Baltimore. Arhivirano iz originala 10. 08. 2016. g. Pristupljeno 28. 12. 2018.
Literatura
uredi- Nugent, Donald (1974). Ecumenism in the Age of the Reformation: The Colloquy of Poissy. Harvard University Press. str. 189. ISBN 978-0-674-23725-4.
- Loyola, Ignatius of (1970). The constitutions of the society of Jesus. Prevod: Ganss, George E. Institute of Jesuit Sources. str. 249 [No. 529]. ISBN 9780912422060. „The entire meaning of this fourth vow of obedience to the pope was and is in regard to the missions ... this obedience is treated: in everything which the sovereign pontiff commands.”
- Idígoras Tellechea, José Ignacio (1994). „When was he born? His nurse's account”. Ignatius of Loyola: The Pilgrim Saint. Chicago: Loyola University Press. str. 45. ISBN 978-0-8294-0779-2.
- García Villoslada, Ricardo (1986). San Ignacio de Loyola: Nueva biografía (na jeziku: Spanish). La Editorial Católica. ISBN 978-84-220-1267-2. „We deduct that, (...), Iñigo de Loyola should have been born before 23 October 1491.”
- Bartoli, Daniello (1855). History of the Life and Institute of St. Ignatius de Loyola: Founder of the Society of Jesus. New York: Edward Dunigan and Brother.
- Caraman, Philip (1990). Ignatius Loyola: A Biography of the Founder of the Jesuits'. San Francisco: Harper & Row. ISBN 978-0-06-250130-1.
- August Derleth, St. Ignatius and the Company of Jesus, Vision Books, 1956. LCCN 56-7278
- Foss, Michael (1969). The Founding of the Jesuits, 1540. Turning Points in History Series. London: Hamilton. ISBN 978-0-241-01513-1.
- García Villoslada, Ricardo (1986). San Ignacio de Loyola: Nueva biografía (na jeziku: Spanish). La Editorial Católica. ISBN 978-84-220-1267-2.
- Meissner, William (1992). Ignatius of Loyola: The Psychology of a Saint. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-06079-9.
- O'Malley, John W. (1993). The First Jesuits. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-30312-6.
- Life of St. Ignatius of Loyola, TAN Books. Genelli, Christoph (1997). The Life of St. Ignatius of Loyola. Tan Books and Publishers. ISBN 978-0-89555-345-4..
- St. Ignatius of Loyola, TAN Books. Forbes, F. A. (2008). St. Ignatius of Loyola: Founder of the Jesuits. Tan Books & Publ. ISBN 978-0-89555-624-0..
Spoljašnje veze
uredi- Biografija Ignacija Lojole
- Svet Ignacija Lojole
- Članak u Katoličkoj enciklopediji
- Ignasio de Lojola na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
- Ignasio de Lojola na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
- Ignasio de Lojola na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
- "St. Ignatius of Loyola, Confessor", Butler's Lives of the Saints
- The Spiritual Exercises of St. Ignatius Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2012) Translation by Elder Mullan, S.J.
- Letters of Saint Ignatius of Loyola
- "Contemplation to Attain Love", by Ignatius of Loyola
- Founder Statue in St Peter's Basilica
- Colonnade Statue St Peter's Square
- The Book of Spiritual Exercises of St. Ignatius Loyola, the Founder of the Jesuit Monastic Order in Arabic, dating from 1773
